Filip je jahao konje!

filip i mama

filip i viktor

skijas

Ovako je izgledalo naše svako jutro na Zlatiboru. Dete pomahnitalo za konjima, ne zanima ga ništa osim tih prelepih životinja.

Na Zlatiboru je divno.... sunce na minus 7, sneg koji je prekrio grane zimzelenog drveća, sve se beli i svetluca, deca rumenih obraza koja se sankaju i uče da skijaju, stariji koji sede u kafićima i pijuckaju kafice, čajeve, kuvana vina i rakije....

Trljamo oči, izvlačimo se ispod teških jorgana, pijemo medovaču i kaficu, seckamo pršut i slaninu. Filip je neobuzdan, ne zna šta bi pre, nestrpljiv pa nas udara što se cooliramo situaciju, slušamo muziku koju je tata posebno pripremio za ovaj odmor: Dears, Mick Harvey, Calexico, Richard Hawley, The Coral, The Decemberists ...sve lagano, neki poludepresivo, ali lep, onako za lenjo jutro, da ne bije po ušima previše.... 

Filip je već sa puškom na ramenu. Ide da ubije vuka! On je lovac, na zlatiborskoj gori. Nestrpljivo je na jednu nogu navukao čizmu na drugoj mu je patofnica. Baš ga briga. Konačno izlazimo, nije mu jasno -  toliki sneg, takva hadnoća. Prvi put kapira važnost rukavica, šala preko nosa.

Zovemo ga nindža.

-  Nisam ja nindža. Ja sam Fiip Tošić! Namrgodi se dete pa tras po cevanici.

- Ok, ok Fiipe Tošiću, sedaj na sanke i furrrrrrrrraaaaaaaaamo.

Vučemo Filipa na sankama, on zamišljeno ćuti. Čim ćuti to je znak da mu se nešto lomata po njegovoj glavici. Već posle desetak minuta sanke mu nisu zanimljive. Snimio je skije. Ok, iznajmljuju se  cipele, štapovi i skije. Oblači ih. Oh-ho-ho, pa dete stabilno stoji. Opet, ćuti. vuče one noge sve s skijama....

- Što ćutiš, Fikuse? Je li ti je lepo?

filip i roki

- Hoću konja!, jasan je mali. Jahalo dete letos konje po zlatibosrkim livadama, pa nije zaboravilo.

- Nema sad konja, zima je vidiš kako je hladno, kažem mu.

I sad kreće momenat poznat u roditeljskom svetu kao "use condoms". Krokodilske suze, upakovane uz histeričnu dreku, udaranje roditelja po licu dok ga ovaj nosi u naručju. Ljudi nas gledaju i verovatno me posmatraju kako bi u meni videli onog što maltretira i bije decu. Situacija je napeta, konja nema pa nema, dete urla.

- C, c, c, c kako su ga vaspitali, treba ga po guzici...., valjda misle prolaznici. Ja sam već gola voda -  nosim Filipa koji se izvija, pa onda: zimska jakna, džemper, duks, t majica... mnogo je brate.

Ništa, krećemo da ga smirujemo: Gledaj Filipe ovog dečka kako se sanka. Jaooo što mu lepo stoje sanke - urlik!, Hej Fiko, hoćeš toplu čokolodu (to obožava)  - šamar+urlik, Hajde jaši tatu - sada je već u transu.

A onda..... nebo se otvorilo, stadion je eksplodorao!

Kao u filmovima, iza jednog brega nailaze saonice kojima upravlja čovek s kaubojskim šeširom, sve s belim konjem i ponijem Dživdžanom (oprostićete mi što sam zaboravio ime konju, videćete u nastvaku priče, bilo ih je sledećih dana mnogo....). Tata se krsti, gleda u nebo, majka takodje, kao i prijateljica nam naša, jebote pojavio se KONJ!

- Gledaj sine!

Filip nas ne čuje od sopstvene grmljavine.

- Fikuse, evo konja, rekoh.

Dete se trže, pogleda u tom pravcu, nasmeja, sidje iz mog naručja, potrča ka njemu, okrete se ka nama kao da se ništa nije dešavalo;kao da ne beše nikakve histerije, drame prve kategorije, kao da ničega lošeg i tužnog nije bilo.

- Tata, koooooooooonj!

- Hvala ti bože, Sveti Stefane, Sveti Petre Cetinjski i svi sveci.... reče sumnjivi vernik, kakav sam sam.  

Uveče, Filip nije mogao da spava od konja koji su se sakrivali u njegovim snovima, a sutradan je bio red na nove lepotane - crnog Viktora, Sojku, Branku koja u maju očekuje ždrebe, Šanu koja očekuje novog ponića, pa opet onog Dživdžana koji nas je spasio.

Na vrhu Zlatibora nalazi se jedan ranč, tamo je bio raj za mog Filipa, i moju ženu i našu prijateljicu i za mene. Dete je jahalo, a matorci su uživali gledajući ga i opuštajući se uz kuvanu rakiju i zvuke ko-zna-kog fm sterea s kojeg su se čuli stihovi, "Zlatibore pitaj Taru, da li pamti ljubav staru". I nije mi smetalo, zapravo, baš me je bilo briga šta tandrče iz radija, samo sam pio onu rakiju i uživao na snegu.

Ps.  

Ovaj post bi bio nepotpun kada ne bih pomenuo (A) krčmu Gajevi i njihove divne domaćine gde se jede najbolja pršuta, komplet lepinja, pita od heljde i svadbarski kupus,  a pije najbolja "kruška" i gde je 13 godina stara kera Roki očarao Fikusa, pa smo na miru mogli da jedemo, (B) Mišu Bukvića, čiji je ranč "Zova" rešio sve džokejske dileme koje smo dosad imali glede profesionalne karijere Stošića jr. (C) Zorana Panovića, čiji nas je dobar kafanski ukus odveo na sjajno mesto u Užicu - klub Kongo,  (D) svog Mitsubishi Colta iz 1992. koji nas ni ovoga puta nije izdao, dapače,  a koji se sticajem raznih okolnosti našao na stranama H. oglasa čim smo se vratili u Beograd, pa koristim i ovu priliku da oglasim njeg. prodaju i na našem cenjenom blogu :)))... da, da gospodine metalik plava, da ima odličan motor....