Djetinjstvo moje je bilo tesko... Cesto ni kruha nije bilo dovoljno, zbog toga se desavalo da je majka, da bi pravilno rasporedila rezerve kukuruznog brasna koje je imala, morala zakljucavati ostavu u kojoj se nalazio kruh, a mi, djeca, dobijali smo samo toliko koliko se moglo pojesti....
Живели смо скромно, јако скромно, као и сви тада, уосталом. Сви смо јели исту храну, хлеба и масти. Нисмо имали више од два месна оброка недељно, јело се поврће.
Jednom je bio neki svetac, a roditelji otisli nekamo u goste. Bili smo gladni. Na tavanu je visjela suha svinjska glava koja se cuvala za Novu Godinu. Braca i sestre su plakali, a ja skinem tu glavu, stavim je u kotao s vrucom vodom, uspem malo brasna, pa se sve to kuhalo oko dva sata. Najeli smo se da je ‘sve pucalo’. Ali jelo je bilo toliko masno da smo se svi razboljeli. Kad se majka vratila, mi svi samo sutimo i stenjemo. Ona se rastuzila i nije nas zbog tog istukla...
Када погледам фотографију својих дечјих колица, видим да је направљена у непријатељству према људском телу. Није ту било на точковима никаквих амортизера, већ је све то било од дрвета, тврдо, без јастучића, заштите од ветра или било чега другог.
Nista ja tu nisam ucio. Bio sam obican sluga za sve poslove i radio sam dan i noc. Povrh svega morao sam od veceri do duboko u noc, poslije dnevnog rada, da namjestam kegle, da postojim na nogama sve dok i posljednji gost ne bi izasao.
Никада се нисам либио нити једног посла, они ће мислити да ћу ја имати проблем са тим. Као ни у војсци. Никада ми није био проблем да радим ни најједноставније послове, да перем и чистим.
Nikad necu zaboraviti svoj prvi dan u austrougaskoj vojsci. Kad sam stupio u vojsku imao sam, kao i svi mladi ljudi frizuru. Jasno mi je bilo da vojnici moraju biti osisani, ali nacin na koji je to bilo ucinjeno duboko me vrijedao. Jos na vratima me docekao kaplar: „O, gospon socijalist, i vi ste tu! Molim ljepo, pridite da vam ja uredim kosu.“ Dograbio je masinu za sisanje i napravio mi krizkroz kosu.
Морао сам да издржим и велике ризике, јер нисам имао старијег брата... Наравно да су ме старији момци тада задиркивали као и све друге клинце из тог времена, лупали нам чврге, док једном једног од најјачих нисам ударио свом снагом у потколеницу и од тада ми више нико није ударио чвргу. На улици на којој сам ја такође одрастао, морали сте да покажете снагу...
To je zatvor koga cu se sjecati dok budem ziv. Cim sam presao prag zatvora i usao u celiju, ona tri Kozaka dograbise svoje knute i pocese da me biju po ledima. Izdrzao sam trideset udaraca koje nikad necu zaboraviti.
Био сам у затвору неких месец дана. Затворили су нас у Падинску скелу. ... Чим смо дошли требало је показати интегритет јер сусрећете се са окорелим криминалцима. ... Читали смо књиге, играли смо са затвореницима шах, кошарку и фудбал. Па кад изгубите у фудбалу, морали сте да радите склекове. Тако сам и ојачао, радећи склекове. Kad sam odlazio na njihove sastanke, nocu, dvojica su me pratila kroz grad da mi niko ne moze ni blizu prici.
Бавио сам се практичном опозиционом дисидентском политиком, био подвргнут великим притисцима и пратњи тадашње службе државне безбедности, претњама, насиљу.
Petu zemaljsku konferenciju mi smo pripremali u teskim uslovima terora. ... Poslije tog organizovali smo tamo partijsku skolu za dvadesetak ljudi kojom je rukovodio Popivoda. I tu partisku skolu organizovali smo pod nosom policije. Nas nekoliko je tamo drzalo predavanja: jedan dan Kardelj, jedan dan ja i tako redom. Skola je zavrsila, ljudi su se razisli, i njen znacaj za osposobljavanje ljudi bio je ogroman.
Учествовао сам у формирању Отворене школе, Отвореног универзитета. Организовали смо предавања, ми студенти, која су била тада забрањена и нису могла нигде да се дешавају. Позивали смо разне предаваче. Ту су били сви каснији политички лидери, и Коста Чавошки и Војислав Коштуница и Драгољуб Мићуновић и Зоран Ђинђић и Вук Драшковић и Војислав Шешељ, и Весна Пешић и Небојша Попов и могу овако да ређам у недоглед.
Mi mozemo biti zadovoljni time sto smo do danas postigli. Narocito kad imamo u vidu da smo poceli u nerazvijenoj zemlji, da smo se morali uciti u praksi, da je, prirodno, moralo biti i mnogo raznih gresaka i nedostataka. A toga ima jos i danas. Ali kad danas gledamo ovaj veliki skup eminentnih, politicki i ekonomski izgradenih ljudi koji znaju sto hoce i koji materiju kojom se bave imaju u rukama i u glavi - onda je uspjeh koji smo postigli zaista ogroman.
Први сам човек који је увео привремене мере у Мобтелу. Био сам министар телекомуникација, покренуо доношење Закона о радиодифузији, формирање регулаторних тела први пут у нашој историји, првог Закона о телекомуникацијама, вратио Србију, тада Југославију, у међународне телекомуникационе агенције, Светски поштански савез, молио Швајцарце да нам позајме новац да платимо чланарину, тада нисмо имали ни динара ни долара после 2000. године. Данас имамо 12 милијарди евра у девизним резервама. Ствари се ипак мењају.
-------------------------
Izvori:
1. http://hem.bredband.net/vuk-sfrj/istorija/tito/J_B_Tito.html