JE LI TAJNA KAKO STOJIMO SA „TAJNAMA“?

Autor: Rodoljub Šabić

Polovina je oktobra 2011. Zna se da će za dva meseca Savet EU odlučivati o Preporuci Evropske komisije da našoj zemlji prizna status kandidata za članstvo u EU. Istovremeno, mnogo manje se zna da će za ista ta dva meseca biti dve godine od kako smo dobili Zakon o tajnosti podataka, što (uz pretpostavku poštovanja njim utvrđenih rokova) znači da su ostala još samo ista ta dva meseca za ostvarivanje ciljeva radi kojih je zakon i donet.
Novi Zakon trebalo je da obezbedi dva glavna cilja.
Prvi, da u aktuelnu praksu unese odgovarajući red, da definiše pravila po kojima se klasifikovanjem podataka može ograničavati pravo javnosti da zna. Prostije rečeno da na konsekventan način odgovori na pitanja ko sve može da ograničava pravo javnosti da zna; iz kojih razloga; kojim stepenom poverljivosti; na koji rok; ko ga kontroliše; ko može opozvati ili preinačiti stepen tajnosti i sl.
I drugi, ne manje bitan, da nas oslobodi jednog teškog balasta nasleđenog iz prošlosti. U posedu naših organa vlasti nalazi se ogromna količina dokumenata koja nose oznaku različitog stepena poverljivosti. Velika većina njih dobila je tu oznaku u uslovima dominacije sasvim drugačije „bezbednosne kulture", za mnoge bi se moglo reći da ih je kreirao mentalitet „Balkanskog špijuna", neke su opet proizvodili „bezbednosni eksperti" tipa Legije. Preispitivanje te „riznice" po kriterijumima iz novog Zakona trebalo je da rezultira deklasifikacijom ogromnog broja dokumenata.
Efekti novog Zakona o tajnosti podataka, nažalost, slabo su vidljivi u aktuelnoj praksi. Takvi su da bi se moglo reći da ako nije „mrtvorođenče", onda jedva da daje znake života. Masovno se ograničavaju prava javnosti uz pozivanje na „službenu tajnu" iako taj pojam, čak i kao termin nije prisutan u važećem zakonu, a čak se pojavljuju i predlozi novih zakona sa „rešenjima" iz perioda pre usvajanja Zakona o tajnosti podataka, kao da njega nema. Da ne dužim, treba li bolja ilustracija „usklađenosti" pravnog poretka sa rešenjima iz „novog" Zakona, od toga da skoro dve godine nakon njegovog stupanja na snagu, ni Poslovnik Vlade Republike Srbije nije usklađen sa njim?
A kako stvari stoje sa deklasifikacijom? Odmah po usvajanju zakona upozorio sam da su šanse da ovoj cilj bude ostvaren, zbog nekih nedostataka zakona sasvim male. Naime, Zakon jeste predvideo obavezu rukovodioca svih organa vlasti da u roku od dve godine preispitaju sve postojeće tajne. Ali, niti je predvideo sankcije za neizvršenje te obaveze, niti automatski prestanak tajnosti po isteku tog roka. Nije ni predviđen ni organizovan bilo kakav mehanizam nadzora nad izvršenjem te obaveze. Na čemu se onda moglo zasnivati uverenje da će biti izvršena? Nije bilo teško „prognozirati" da će oslobađanje sfere tajnosti od prljavog i teškog nasleđa, najverovatnije, ostati samo pusta želja. A naravno, nisam ni malo sretan što se ispostavilo da sam bio u pravu.
O odsustvu efekata novih standarda dosta govori i stanje famozne „bezbednosne kulture". Često se događa da na neformalan način u javnost dospeva sadržina „tajnih" dokumenata, (npr. nedavni slučaj Jarinje), nakon čega javnost ima probleme ili da razume razloge za klasifikovanje informacija ili da otkloni razne dileme. S tim u vezi, mislim da bi ponašanje vlasti moralo da se zasniva na shvatanju da tajna, makar i bila potpuno opravdana, kad dospe u javnost više nije tajna i da država u takvoj situaciji treba da se postara da otkloni nepotrebne dileme pružajući javnosti što više tačnih informacija.
Simptomatičan relikt stare bezbednosne kulture ogleda se u tome što se krivci za odavanje tajne po pravilu traže na pogrešnoj strani. Npr. i u famoznom slučaju M. Kovačevića i u slučaju otkrivanja sadržine poverljivog dokumenta Ministarstva odbrane o stanju odbrambenih priprema prezentiranog na sednici Odbora za bezbednost, neko je bio došao na ideju da „pritisne" novinare koji su o tome pisali. To je neprihvatljivo. Čak i kad postoje opravdani razlozi za to, krivce, za odavanje tajne ne treba tražiti među novinarima koji su, radeći svoj posao, o njoj pisali, već među funkcionerima i državnim službenicima koji su je imali u posedu i čiji je posao da je štite.
Od „planiranih" 24 protekla su 22 meseca, ostala su dva. Malo ali ipak dovoljno da se uz više želje, energije i plana nešto uradi. I to ne treba propustiti. I zbog toga što bi, možda moglo nešto značiti onima koji će kroz dva meseca odlučivati o našoj formalnoj kandidaturi za članstvo u EU i još više zbog toga što bi nas to, ne samo formalno, već stvarno moglo približiti standardima uređene države.