Oj živote...

Pisao je već o njemu, pominjao je đeda strica Milića Petrovića u nekom od tekstova. Kao devetogodišnjak, provodeći letnji raspust na selu, zatekao ga je jednom kako u nadgrobnu kamenu ploču, koju je namenio babi i sebi, urezuje slova. Pozdravio ga je i znatiželjno se približio da vidi šta to radi. Đed je upravo dletom i čekićem oblikovao poslednje slovo. Natpis je glasio: Oj starosti čovečija nakazo! Zašto si to napisao, pitao ga je začuđen? Đed Milć koji je tada imao blizu devedeset godina, pomilovao ga je pogledom i pitao: Možeš li ti da zamisliš da sam i ja nekada davno imao devet godina, isto kao sada ti? Pogledao ga je sitnog, pogurenog i  izboranog, zamućenih očiju na osmehnutom licu i neuverljivo klimnuo glavom. Pruži ruku, rekao je đed i približio svoju šaku njegovoj. Uz njegovu nežnu detinju, đedova šaka je izgledala kao bezobličan komad izbrazdane i grube Cerove kore. E zato sam napisao ovo, zato što je i moja šaka nekada izgledala kao tvoja. Starost je načinila ovakvom, nakaznom. Voleo ga je ali i pored najbolje volje nije mogao da tog prastarog čoveka zamisli kao dete!

Seo je da ruča, pri prvom zalogaju, prekinula ga je zvonjava telefona: Jel' dolaziš? Promumlao je: Čekaj da sažvaćem! Izvini, ručate? Ne, ja ručam i doći ću kao što sam obećao. Nemoj da se ljutiš, samo proveravam, sve sam pripremila... Doći ću, doći ću...odgovara pomalo nervozno. Kad je završio s ručkom, sipa jelo u šerpicu da joj odnese. Prethodno secka meso nasitno.

Otključava vrata, ona sa hodalicom ide ka njemu sa izrazom krivice na licu: Bojim se da sam ti dosadila...izvini... Molim te ne pričaj svašta, ko će ako ne ja, kaže. Idem da ostavim ovo što sam ti doneo u frižider. A šta si mi doneo, pita detinje radoznalo. Kupus sa svim mogućim povrćem i tri vrste mesa, iseckao sam ga, ne brini. To ću sutra da ručam, jel' ostalo onog divnog hleba koji si mi juče doneo? Jeste, kaže pošto je proverio.

Onda pristupaju ritualu. Ni Britanski Dvor se ne drži tako čvrsto ustanovljenih propisa i pravila, kao ona. Čeličnozadrti besmisleni protokol, pomisli u sebi. Odavno je odustao od ubeđivanja da se može i drugačije, da novo vreme donosi i nove stvari. Od kako pamti, ona je pranje kose odvajala od kupanja. Oduvek je, čini mu se, postojao dan za pranje kose i dan kasnije, za kupanje, pranje tela. Malo kasnije se s osećanjem krivice, priseća, kao mala davila se u Vardaru koji je igrom slučaja izbacio onesvešćenu na neki sprud gde su je pronašli seljaci i povratili u život. Zamera sebi glupave primisli. Pripremila je sve što je potrebno i poređala kao u apoteci, tri peškira, zeleni glicerinski sapun  (nikad u svom životu nije prala kosu šamponom ili nekim drugim sapunom), veliku šerpu tople vode i lonče da joj poliva glavu, malo crveno lonče i pored njega alkoholno sirće za ispiranje kose. Na stolu u kuhinji su se nalazili fen, češalj i rajf. I stolicu je namestila tako da lako može da joj priđe s hoodalicom.

Tri puta je je proveravala vodu u šerpi, morao je da dosipa prvo vruću a zatim da je rashlađuje. Nije gunđao, sve je radio ćutke. Jesi li ti nešto ljut, jesi li ljut na mene, pitala ga je dok joj je na glavu sipao razvodnjeno sirće da ispere kosu. Nisam, ako sam ljut na bilo šta, onda sam ljut na život, odgovorio je resko. Dodao joj je peškir, dugo je i brižljivo brisala svoju sedu proređenu kosu. Kad je sela na stolicu, dao joj je drugi peškir. Posle je raščeljala kosu i on je uključio fen. Jel' možeš sutra da dođeš oko jedanaest, htela bih da se okupam, pitala ga je nameštajući rajf na očešljanu i osušenu kosu. Mogu, odgovorio je. Skuvao je kafu i za nju i za sebe, meni malu sa dosta mleka, čuo je. Posedeo je još sat, sat i po i otišao. Za sobom je čuo: Pozdravi....i zaključaj samo jednom...nema potrebe...

Sutra u jedanaest, nikad nije voleo da kasni, bio je kod nje. Smislila sam kako ću da uđem u kadu, dočekala ga je brižnim, veselošću prikrivenim glasom. Već sam probala...Pa rekao sam ti da se ne igraš, još nisi sigurna na nogama, šta da si se spotakla i pala? Htela sam da te obradujem i iznenadim...srce mu se steglo, bila je u tom trenutku i bespomoćna starica i devojčica koja očekuje pohvalu. Pomogao joj je da prebaci drugu nogu u kadu i sedne na plastično sedište za to predviđeno. Na mašini za veš se nalazila, pored velikog peškira, čista presvlaka. Stavila je plastičnu kapu na glavu i čekala. On je uključio tuš i jedva su nekako potrefili odgovarajuću temperaturu vode. Daj mi sapun...i hoćeš li da mi opereš leđa. Uzeo je sapun i počeo da joj sapunja leđa. Samo što nije na glas zaridao! Sitna, zgurena leđanca, mogao je da ih obuhvati šakom! Oj starosti čovečija nakazo, setio se đeda Milića. Kroz glavu su mu proletale slike nje kao mlade žene, visoke, vitke, lepo građene, pravilno oblikovane glave, lepog nosa i usana, sasvim malo istaknutih rumenih jagodica i kao različak plavih očiju. Bila je lepa kao Grejs Keli! Od svega su joj ostale samo rumene jagodice i ni malo zamućene nežno plave oči. Sve ostalo nije bila ona....bila je ona ali sitna, slabašna, pogrbljena, smežurane kože, jedva da je ostalo nešto mesa na kostima.

Kad se obukla u čisto, ogrnuo je džemperom, sela je u fotelju i: Hoćeš li da zajedno popijemo kafu, upitala ga je molećivo. Skuvao je kafu. Jedva je čekao da ode, plakao je u sebi! Zapalio je cigaretu...Pa zar nisi rekao da si prestao da pušiš...Samo uz kafu, dve, tri, odgovorio je. A koje to cigarete pušiš, uopšte ne smrde, ne osećaju se... pokušavala je naivno da ga odobrovolji i što duže zadrži uz sebe. Nasmejao se. Nikad nije bio grub prema njoj, retko je ispoljavao nervozu, sada bi to bio zločin, pomislio je.