Prozori Alfame

U povodu gostovanja na Sajmu Knjiga, u petak 28.10.2011. od 18:30 do 19:30. na štandu Geopoetike u Areni hale 1, potpisivaću zbirku priča "Odakle sam bila, više nisam"
Dođite. Kao poklončić, prva pripovetka iz zbirke:

Prozori Alfame

(kratkometražni igrani film)

U Alfamu se ne dolazi kolima. Ulice su preuske i prestrme. Ovde se inače teško i sreće neko ko nije iz kraja, tek poneki turista nesvestan da se zatekao tamo gde žive ljudi i gde mu može biti i nije mesto.
U Alfami su prozori taman toliki da u svaki može da se urami po radoznala bakica. To što je alfamska mahala na padini okrenutoj ka Težu, to njima nije bitno. Alfamske babe lep pogled na reku slabo zanima. Više vole da znaju šta se radi po komšiluku, da nadziru ko prolazi ulicom i šta se događa dole na kaldrmi ispod veša što se suši po konopcima. Zbog toga prozori sa strateški povoljnijim položajem ovde služe kao osmatračnice: starija osoba se nalakti na okvir, pa nepomična, kao uljani portret izložen na fasadi, ćuti i kibicuje.
U Alfami, u donjem delu, vekovima su živeli lisabonski Jevreji. Njih već dugo nema. Ostalo je samo ime - Žudarija - a i ono se polako briše.

***

U podnožju Alfame, na esplanadi, uz kafu prelistavam novine. Oko mene turisti. Fotografišu jedni druge, zgrade, galebove, palme; osvežavaju se pivom iz zamagljenih čaša, ručaju svežu ribu uz crveno vino, bistre mape i šarene vodiče. Kao u televizijskoj reklami za neki osvežavajući napitak, svi zajedno uživamo u sunčanom danu.
Idiličnu scenu prekida starčić sa slamnatim šeširom. Moli me da sedne za moj sto. Kako da odbijem? Sâm sam, a stolica u senci je slobodna. Želim mu dobrodošlicu. On se zahvaljuje. Pravda se: kaže da me ne bi uznemiravao, nego ne može da sedi na suncu. Zbog zdravlja. Pati od hipertenzije. Mnogo se izvinjava, zaista, obećava da neće ni da pisne, da će biti miran kao bubica, ali meni nešto govori da neće biti baš tako. Čičica me podseća na moju pokojnu staramajku. To je ona vrsta ljudi koja jednostavno nije u stanju da ćuti od silnih priča koje ima da ispriča.
Pomažem mu da sedne, nameštam suncobran da ga senka bolje pokrije, primičem stolicu da na nju osloni štap. On, kao da se maločas nije zarekao da će da ćuti, koristi priliku da mi objasni kako obično ne hoda sa štapom, ali ovde je tako neravno da bez njega ne može.
- Where are you from? - pitam.
- Jerusalem - kaže.
Pitam da li je rodom iz Izraela. Ne čuje dobro. Ponavljam glasnije. Razumeo je pitanje. Odgovara da nije, kaže da je malo ljudi njegovih godina rođeno u Izraelu. On je rodom iz Grčke, iz Soluna. Kažem da sam bio u Solunu, nekoliko puta, da tamo imam rodbinu. Moja pokojna baka je bila iz tih krajeva. Čika veli da imam više sreće od njega. On u Solunu odavno više nema nikog. Ni grobova više nema. I groblje je uništeno.
Očigledno mu se razgovara, ali se muči sa engleskim. Svaki čas zastane da se priseti reči. Nenadano vadi štih iz rukava; pita da li razumem španski.
- Razumem. Ne govorim baš, ali razumem.
- ¡Odlično! Već sam zaboravio engleski. Doduše, snalazim se, gladan ne bih ostao, ali ispozaboravljao sam - kaže stari na španskom.
I tek sada mu se razvezao jezik, pa pripoveda li pripoveda. Ali to je neki čudan španski, kada govori zvuči kao da mu je petsto godina a ne osamdeset, kao da je izašao iz nekog komada Gila Vicentea ili Lopea de Vege. Objašnjava da jezik koji govori nije baš kastiljanski, a ni portugalski, već ladino, jezik njegovih predaka, starinom odavde. Oni su ga davno, kada su se odselili, poneli sa sobom i tamo daleko ga koristili i čuvali. Sačuvale su ga žene. Na ladinu je progovorio. Govorio ga je s roditeljima. Otkad njih nema, sve manje ga koristi. Samo sa sestrom i ponekim prijateljem... Nikada ga neće zaboraviti. To je nemoguće. Maternji jezik se ne zaboravlja.
- Ladino me podseća na mladost. Kažu da protekle vode ne okreću vodenice, ali greju staračko srce... Znaš, jezik nije mrtav dokle god postoji majka što se na njemu obraća kćeri - zaključuje.
Imao sam prilike da čujem sefardske pesme, slušao sam ih pažljivo ne bih li razumeo poeziju. Pokušavao sam da protumačim na ladinu napisane epitafe na jevrejskim grobljima po Balkanu, ali nikad nisam čuo da neko govori njime. Sada ga nenadano sretoh i to - čudni su putevi gospodnji - baš tamo odakle je potekao. Jedinstveno osećanje. Kao kad bi biolog našao živog stvora do tada poznatog nauci samo kao fosil. Kao istoričar koji bi naišao na poslednjeg preživelog svedoka nekog važnog događaja, revolucije ili atentata, pa bi želeo da zabeleži i zapamti što više detalja. Razgovarali smo: ja na nekom svom portu-španskom, on jezikom glumaca renesansnog pozorišta - a opet smo se lepo razumeli. Pripovedao mi je o svojoj porodici, tačno onako kako je čuo od svojih starih.
- Moji preci življahu bezbrižno, u slavnom i velelepnom Lisabonu, materi svih portugalskih gradova. Bog ih je obdario imanjem, čašću i svim radostima ljudskoga življenija. Njina kuća bejaše sabiralište mudrih i učenih ljudi gde se običavalo uživati u svakovrsnim zadovoljstvima, u finom ukusu, knjigama, filozofiji, ali uvek beše bogobojažljivosti.
Pričao mi je kako su u Lisabonu Jevreji nekada bili brojni, bogati i moćni. Sreća je bila na njihovoj strani sve dok kralj Don Manuel I, na nagovor svoje tašte i jedine susetke, fanatično religiozne Izabele od Kastilje, nije naredio da se pokrste ili da idu. Portugalski Jevreji su znali šta je nekoliko godina ranije zadesilo njihove sunarodnike prognane iz Španije. Kako su lutali drumovima Evrope, kako ih niko nije želeo, niti im je ko nudio pomoć i konak. Pričalo se da su čak i Jevreji, kada bi izbeglice put naneo kraj njihovih kuća, zatvarali kapke na prozorima da ne bi gledali tužne prizore - ljude kako putuju, naslepo i bez cilja, vukući sa sobom šta su mogli poneti. Predanje kaže da je svaka porodica na put ponela ključ od svoje kuće. Verovali su da je sve jedan veliki nesporazum i da će se pre ili kasnije vratiti kući.
Ali nisu. Jedni su stradali usput, drugi su se nastanili u Nizozemskoj, Italiji, Engleskoj, a ponajviše u dalekoj Turskoj. Vele da je za to što se nisu vratili odgovoran određeni rabin koji je tokom egzodusa, zavejan visoko u Pirinejima, više zbog muke izbeglica koje je gledao nego zbog svoje sopstvene, na Hispaniju bacio kletvu da se u nju Jevrejin ne vrati makar pet stoleća. I tako i bi.
Portugalski kralj se dobro slagao sa svojim Jevrejima. Najbolji lekari, apotekari i zanatlije u zemlji, naučnici i astronomi iz Krunskog saveta, dvorski rizničari i finansijeri njegovih pomorskih ekspedicija mahom su bili Mojsijeve vere. Bio je sasvim svestan da bi njihov odlazak bio prevelik gubitak za kraljevinu. S druge strane, nije se usuđivao da zbog njih dovodi u pitanje uvek komplikovane odnose s Kastiljom. Dosetio se lukavog rešenja. Znajući da je bolno promeniti i Boga i ime, te da pokrštavanje prihvataju samo oni bez časti ili bez izbora, a baš niko s oduševljenjem i od srca, Don Manuel je svojim Jevrejima uskratio mogućnost da odu. Kopnom, preko kastiljanskih zemalja nisu mogli, a brodovima je, pod pretnjom teškim kaznama, zabranio da ih prevoze.
Portugalski Jevreji obratili su se za savet svojim rabinima i misticima. Ovi su im rekli da vera ne zahteva od svakog da bude velikomučenik i ne zabranjuje pretvaranje ako se drugačije ne može preživeti. Tako se većina pokrstila i prihvatila tuđe obrede i običaje, ali staru veru nisu zaboravili. Poštovali bi šabat do zalaska sunca u subotu, a već sledećeg jutra išli bi na nedeljnu misu.
Pretvarati se da si neko ko nisi i živeti život koji nije tvoj neizdrživa je muka i sramota s kojom se teško miri. Još su povrh svega strahovali od inkvizicije koja je počela da se muva naokolo u potrazi za kripto-jevrejima. Bilo je pitanje dana kada će im neko zakucati na vrata i pohapsiti ih pod optužbom da čine „judaistička zlodela". Među narodom se znalo ko je i dalje krišom Židov i ljudi su često, iz najrazličitijih razloga, potkazivali jedni druge da petkom jedu meso, da ne jedu svinjsko, da obrezuju mušku decu. Starčevi preci su tajno počeli da se pripremaju za put. Rasprodali su sve što su imali, osim sopstvene kuće. Ne zna zašto i nju nisu prodali. Ili nisu smeli da ne bi odali nameru da beže ili su se još uvek nadali da će se jednog dana ipak vratiti. U svakom slučaju, kada su kretali, za sobom su zaključali vrata.
- Kako su izašli iz Portugala?
- Molim?
- Kažem: KAKO SU IZAŠLI IZ PORTUGALA!? - moram malo glasnije, ne čuje.
- Para vrti gde burgija neće - smejao se starčić.
Platili su silno zlato da bi se dokopali Venecije. Odatle su, ko zna kako, dospeli u Solun već pun izbeglih iberskih Jevreja. Tamo su se skrasili u jevrejskoj čaršiji, u ulici zvanoj - kakve li ironije - Portugal.
Tokom sledećih vekova Solun je postao najnaprednija i najbrojnija jevrejska nastamba na svetu. Mahala gde se govorio ladino je cvetala. Njegovi preci su bili trgovci, grosisti. Otkupljivali su tutun po selima i izvozili ga na veliko. Čak u Argentinu i Južnu Afriku. Porodica se granala i bogatila. Sve je išlo dobro do Drugog Svetskog Rata.
Rat, svakome težak, solunskim Jevrejima je doneo propast. Većina je odvedena da se ne vrati. Njegova porodica se na vreme sklonila iz varoši. Rat su proveli sakriveni u planinskom selu, kod prijatelja hrišćana, daleko od drumova kojima su prolazile vojske. Deci i ženama, koji su loše govorili grčki, nije bilo dozvoljeno da govore pred nepoznatima da ih ne bi odao naglasak. Posle oslobođenja vratili su se u Solun. Tamo su zatekli pustoš. U gradu nisu nikoga poznavali. Izgledalo je kao da niko osim njih nije preživeo. Ukrcali su se na prvi brod za Palestinu. Tamo ih je sačekao novi život.
Od malih nogu je želeo da dođe u Lisabon, više puta je čak i planirao put, ali uvek bi nešto iskrslo i sprečilo ga. Tek sada je uspeo u svojoj nameri.
- Da nije to zbog onog prokletstva? ☺ - pitam.
- Ko zna - ☺ - izgleda de je to... čekao sam da mu istekne rok trajanja. Već je prošlo petsto godina.
Nastavio je da mi pripoveda o detinjstvu provedenom u Solunu, o komšijama, o drugovima i porodičnim prijateljima. Svaku priču završavao je istim rečima:
- I njih je odvelo. Niko se nije vratio.
U jednom trenutku pogledao je na sat:
- ¡Kakva sam ja matora pričalica! ¡Pričam, li pričam! - ☺ - Ali, ko je živeo mnogo godina, prošao je kroz mnoge nevolje i ima mnogo da ispripoveda.
Kaže da bi do Žudarije. Pita me za put. Kažem da je to je odmah tu, uzbrdo, i pokazujem mu na mapi. On namešta naočare, posmatra šare i linije na papiru.
- Naša kuća je na samom ulazu u Žudariju - to je jedina adresa koju zna.
- To vam je tačno ovde... vidite... - upirem prstom u tačku na mapi -Vidite gde piše Porta da Judiaria - trudim se a osećam da sam neće stići gde je namerio.
- Ipak je bolje da vas ja odvedem tamo. Nije daleko. POĆI ĆU JA S VAMA! Tako ćemo imati vremena još malo da se ispričamo - predlažem.
- Ako si slobodan, biću ti od sveg srca zahvalan. Veliki sevap činiš.

***

I krenusmo, ruku pod ruku, nogu pred nogu, sve uzbrdo, uz kaldrmu, kroz tesne sokake, u pravcu mesta na kome, ako je mapa u pravu, stoje Vrata Žudarije.
Hodamo. Oko nas narodska četvrt živi svoj život. Stanovnici ulaze i izlaze iz niskih vrata, nazivaju jedni drugima dobar dan, razgovaraju. U knjigama stoji da ovde ljudska naseobina postoji neprekidno makar tri hiljade godina. Toliko je vremena bilo potrebno da bi nastali tesni prolazi i stepeništa, ćorsokaci i sukovi što se izlivaju na nevelike trgove pred crkvama. Trebalo je trideset stoleća da bi se na padini zamrsio lavirint uličica gde se čovek začas izgubi i preko kojih susetke mogu da se domunđavaju preko prozora.
Svako ko je ovde ikada živeo ostavio je traga. Nešto je sagradio, nadgradio sprat, proširio kujnu, srušio ogradu, obojio zid u omiljenu boju. Svako je nešto pokvario i nešto opravio, razvukao konopac ili telefonske žice, okačio kavez sa žutom pticom na balkon. Ukrasio, ulepšao, nagrdio. Neko je kaldrmisao pločnik, da bi ga posle drugi raskopali i krpili bezbroj puta. Neko je zasadio limunovo drvo, neko muškatlu u saksiji, neko okrpio pukotinu na zidu i aljkavo prekrečio ružni ožiljak. Neko se preko svega toga potpisao ili naškrabao šta je tog dana imao da saopšti svetu.
Hodamo. U moru patiniranih fasada blista jedna umivena. Tek su s nje skinute skele. Zgrada doterana i ulickana od kaldrme do krovnog oluka, lepša je no što je ikada bila. Ali neće dugo. Što ovde postoji ostavljeno je na milost i nemilost suncu, kiši, ljudima i vlažnim buđavim vetrovima s mora što čine da se pred našim očima, polagano, neprimetno ali nezaustavljivo, sve malo-pomalo kruni i vitoperi se, rđa i potklobučuje se dok se preko svega ne prevuče skrama što lepo i ružno, novo i staro, čisto i prljavo, stapa u jednu celinu.
Hodamo. Kad je uzbrdica manja, idemo polagano, kad je strmije svaki čas zastanemo.
- Ne mogu brže. Imam anginu pektoris - kaže.
- Polako, nigde ne žurimo. Kad ste već čekali petsto godina... pet minuta više-manje. ☺
Za to vreme alfamske babe strateški raspoređene po usputnim prozorima nemo prate naš pohod preko svoje teritorije.
- Je li priča o ključu legenda ili istina? - pitam.
- Nije to legenda - kaže - Čuo sam za više takvih ključeva. Ima i ona stara pesma: Gde su ključevi što u škrinji behu. Dedovi ih moji donesoše s velikim bolom. Iz Španije, iz svojih kuća - otpevuši čika meketavim glasom, pa nastavi - Mi još uvek čuvamo svoj. Veliki, drveni. Sada je kod najstarijeg sina mog pokojnog brata. On je lekar u Americi.
- Je li on već dolazio ovamo?
- Nije. Nije mu još vreme - kaže čika - Još je mlad da bi ga zanimale te stvari. Doći će kad ostari.
Zastadosmo na jednom raskršću. On se zadihao. Ja izgubljen bistrim mapu, okrećem se oko sebe. Piše - Vrata Žudarije - ali nikakvu kapiju ne vidimo. Gledam gore, tražim neki luk, gredu; rekao bi čovek da upirem pogled ka nebesima i iskam Božju pomoć da okončam svoju misiju dobre volje. Kad tamo gde bi trebalo da bude anđeo što bdi nad nama pravednicima, nekakva baba pendžeruša. Jednako stara kao moj prijatelj, ako ne i starija.
- Senjora! Senjora!! - vapim k njoj.
- A??
- Vrata Žudarije? - pitam.
- Aa???
- Vrata Žudarije? - vičem.
- Aaaa! Vrata Žudarije! - raduje se baba što može da nam bude od vajde, kezi se i pokazuje prstom na zemlju tačno ispod sebe.
- Tu smo! - saopštavam - Ovde su nekada bila Vrata Žudarije. Tu bi negde trebalo da je i vaša kuća.
On pažljivo razgleda okolne zgrade - prozore, fasade i ono malo neba što se vidi kroz procep među strehama, pa kaže:
- ¡Mašala! ¡Ama što ste ovo izgradili za ovih petsto godina! ¡Alal vam vera!☺
- Trudili smo se - kažem.☺
- Naša kuća je bila prva sa desne strane kad uđete u Žudariju. Odmah do kapije - ponavlja on adresu.
Ponovo gledamo oko sebe. Slaba vajda.
- Pa ne znam... Mnogo je godina prošlo. U međuvremenu je bio i zemljotres. U stvari, nekoliko njih - pravdam se.
- ¿Ko će znati gde je sad to? Biće da je tu negde bilo. Verovatno ni kamen, ni direk nisu ostali - kaže on kao da se nikada nije ni nadao uspehu poduhvata. - Ne mari. Ionako nisam poneo ključ. -☺
- Badava smo dolazili - kažem.
- ¡Kakvi badava! Meni je bilo pravo zadovoljstvo - ne slaže se on. - Da je bilo samo zbog osmeha one lepojke s prozora, ne bi mi bilo žao truda - ☺ - A tebi će, sinko, Bog platiti!
I krenusmo niz ulicu, polagano ali bez zastajkivanja, kroz popodne, kad napolju nema puno sveta. U prolazu nas iznenadi glas:
- Dobar dan!
Sa prozora jednog prizemlja smešila nam se komšika, na prvi pogled kamuflirana među zavesama. Stakla naočara su joj bila prepuna očiju. Zastadosmo. Uzvratismo pozdrav.
- Šetate? Dobro je to za zdravlje. ... Dobro je dok se još može... - reče nam.
- Teško je bilo uzbrdo. Nizbrdo pomažu svi sveci! - uzvratismo joj osmeh uz prigodne reči.