Besmrtan

"A ti dervišino moja, kadija postao, sudiš li, sudiš...Čovek dođe na vlast sa namerom da promeni svet, a promeni sebe...Svet ostane isti a valjalo bi ga iz temelja mijenjati. Samo strah ga drži ovakvijem."

Sreli smo se nekoliko puta. Samo smo jednom "službeno" razgovarali. Tada je, na neko moje pitanje o politici, citirao ove redove iz Selimovićevog romana. I objasnio mi zašto Beograd za njega arhipelag, skupina živopisnih ostrva. Samo je on znao tajne puteve među njima.

Odlomci iz razgovora:

Nemam više tajni, nemam više šta da krijem...

Važno je imati neki svoj komad prostora, jer ne možemo da promenimo zemlju u kojoj živimo. Tačnije, ja više i ne znam gde živim i mnoge stvari nisam u stanju da prepoznam. Sa svih strana vas čekaju sa opštim mestima, opkoljavaju vas opštim mestima, guše, objašnjavaju vam stvari i razgovaraju sa vama u formulama opštih mesta. Rečju, čovek je potpuno potcenjen. Zbog toga sam uložio mnogo snage da bi postao imun na politiku i da se okrenem iključivo sebi. Jer, pitam vas - čemu danas biti lojalan? Osim prema najbližima...

Vreme je čudno i ne smem da ga ocenjujem. Zadovoljiću se time da kažem da sam u teškim vremenima bio na pravom mestu. Ali, uhvatiti obris onoga u čemu danas živimo, gotovo je nemoguće. Nema definicije, nema čvrstih temelja za nju. Ostao je samo strah...

Strah je i dalje ono po čemu smo prepoznatljivi, kategorija u kojoj trajemo. Bojimo se svega, taktiziramo u odnosu sa okolinom, kolegama, prijateljima. Nije bilo potrebno mnogo vremena da se ovde odneguje čovek sa ropskom svešću. A vlast je i dalje vlast...

Stalno se govori kako je pozorište u krizi, ali ja evo boravim u njemu 44 godine. Pozorište nikada, ali baš nikada nij bilo u krizi. Jedina kriza u koju verujem je kriza stvaralačkog potencijala. Inventivnosti...I ona druga opasnija, koja se za prvu nužno vezuje - kriza morala. Ličnog, potom i kolektivnog. Estetika ne može bez etike, ne bi smele da se oproste jedna od druge. A, vidimo kako se upravo to dešava. Estetika našeg života je trivijalna, lične vrednosti su komemorativna stvar...

Devedesete sam proveo igrajući Garderobera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Danas podjednako uživam radeći Molijerovog Građanina plemića. Volim Molijera, zato što je večit. Baš kao i te stepenice kojima čovek hoće da se popne po svaku cenu. Kad nešto stekne, tj.kada se oseti moćnim. Da se promeni i postane nešto drugo. Da svima oko sebe naredi da zaborave ono što je bio nekada. Jer, za mnoge - sopstveni život postoji samo kada se ogleda u tuđim očima...Bez tuđih očiju ne vredi ništa. Najrečitiji je Doktor Šuster. Vidite kako se polako penjemo. Tu mogu da kažem sve. Da se ogolim, otvorim, činim šta mi je volja, a da pritom skrenem pažnju sa sebe na reči. Reči o ljubavi, trenutku, životu...Na kraju, i o samom sebi, ali tanano i artikulisano. Dovoljno je da se reči razlete sceno i da ljudi počnu da razmišljaju o njima, ne o meni...

Vračar i Dorćol su moja ostrva u Beogradu, možda čak i Beograd sam. Tu se viđam sa ljudima, tu čitamo novine, razgovaramo, pijemo ili prosto sedimo i ćutimo. Na osnovu nekog svog osećaja, rekao bih da je stari Beograd izumro. Znate, mi smo nekada po Beogradu šetali čitavu noć. Sretali se u dva ujutu, pratili do kuće jedni druge. Ne znam kako da vam to opišem osim ovim sličicama iz života. U njima je tajna tog osećaja. Druženja su danas drugačija i reći ću vam isto što sam rekao u vezi sa vremenom. Nemam više  prava da ocenjujem Beograd. Samo ostrvca. A nekad je ceo bio moj... 

Stari Beograd je nekada cenio ljude koji nešto vrede i koji nešto znače. Ljudi su se međusobno poštovali. Recimo, to ljudsko uvažavanje je raskomadano. Uvažavanje žive ličnosti. Na kraju, raskomadan je i čovek sam jer su raskomadane njegove uspomene, njegova istorija i njegova geografija. Živi se samo na tim ostrvcima. Poslednjim ostrvcima ljudskosti. Patetičan sam, znam.  Možda je to ružna reč, ali je istinita. Prepuna sažaljenja. Prema drugima i prema sebi.

jun, 2004.

negde na Dorćolu...