Došao je tiho i ušao u legendu

"I found him a loyal friend and good company. He was a dentist whom necessity had made a gambler; a gentleman whom disease had made a vagabond; a philosopher whom life had made a caustic wit; a long, lean blonde fellow nearly dead with consumption and at the same time the most skillful gambler and nerviest, speediest, deadliest man with a six-gun I ever knew."

Vajat Erp o Dok Holideju

Džon Henri Holidej (John Henry Holliday), poznatiji kao Dok Holidej, rođen je 14. avgusta  1851. godine u Grifinu (Džordžija). Zahvaljujući visokoj poziciji njegovog oca Henrija, stečenoj tokom par ratova i sledstveno tome dobroj materijalnoj situaciji, Dok je imao priliku da završi dobre škole. “Klasično” obrazovanje je stekao na Valdosta institutu, izučavajući između ostalog  grčki, latinski i francuski jezik. Rano je ostao bez majke (imao je tada 15 godina) koja je bolovala od tuberkuloze, bolesti koja će između ostalog, obeležiti njegov život. U 19. godini Dok odlazi u Filadelfiju gde upisuje i završava stomatologiju. Nakon toga odlazi u Atlantu gde radi u ordinaciji Dr Artura Forda. I pored svog visokog obrazovanja i respekta u društvu, Dok nije mogao da ne ispolji svoj temperament. U nekoliko situacija, veoma je lako potezao pištolj i dospevao u nevolje. Do duše bez smrtnih ishoda.

Veoma brzo nakon početka profesionalnog rada u stomatološkoj ordinaciji, konstatovano je da Dok ima tuberkulozu. I to veoma sličan oblik kao i njegova, tada već pokojna majka. Ovde bih napomenuo da se tek desetak godina kasnije utvrdilo da je tuberkuloza zarazna bolest. Posle mnogih konsultacija, Dok odlučuje da po savetu lekara ode u kraj sa „suvom“ klimom ne bi li produžio život koliko god je to moguće. Tako dospeva u Dalas (Teksas), faktički u grad koji je bio poslednja stanica tadašnje železnice. Zaposlio se u ordinaciji Dr Džona Sigera.

Međutim, bolest se pogoršavala i očajni Dok je počeo neumereno da pije. Priča je da se nije znalo šta je pacijentima bilo „prijatnije“ u toku intervencije, Dokov kašalj ili zadah brendija koji ga je okruživao. U svakom slučaju, tuberkuloza i alkohol su uticali na „uspeh“ u njegovom poslu, pa je morao da pronađe drugi način zarađivanja novca. Pošto je bio veoma neobična figura za tadašnji američki Zapad, Dok kao veoma obrazovan čovek, sa znanjem stranih jezika, finim manirima (između ostalog, odlično je svirao klavir), kicoški obučen, potražio je izvor zarade u kockanju. Zahvaljući visokoj inteligenciji i imidžu kojim je plenio, postao je veoma uspešan u kocki. Pored toga što se kockao, dobio je posao kao Poker i Faro diler. Takav posao je dovodio ljude koji su ga obavljali u konflikte. Piće, kocka i sve što uz to ide, često je dovodilo aktere u sukobe na život i smrt. Suvonjavi zubar, skrhan bolešću i pojeden od alkohola, bez straha od smrti, koja ga je svejedno čekala tu negde iza ćoška, sve više se posvećivao veštini baratanja pištoljima (six-shooter, kolt sa šest metaka) i nožem.

I tako, korak po korak, sve bliži smrti, Dok ulazi u prvi obračun pištoljima posle svađe sa vlasnikom jednog saluna, koji se završava hapšenjem obojice. Nakon dva dana kada je pušten iz zatvora, Dok upada u novu svađu ali ovoga puta ubija protivnika ispalivši dva neverovatno precizna metka. Zbog toga napušta Dalas, bežeći pred poterom i dospeva u Džeksboro (Teksas), grad bez zakona, prepun kauboja i vojnika iz obližnjeg Fort Ričardsona. Zapošljava se kao Faro diler, sada noseći jedan pištolj ispod mantila, drugi na kuku zajedno sa dugačkim nožem. Kakav lik! U ovom gradu bezakonja, Dok je imao nekoliko obračuna ali je tek nakon ubistva vojnika iz obližnjeg garnizona u grad stigla Federalna inspekcija i Dok, za kojim je raspisana poternica od strane Šerifa, Armije i ko zna koga još, beži dalje. Ređaju se Pueblo, Lidvil, Džordžtaun i tri nova leša ostaju za njim. Na kraju dospeva u Denver gde se pod lažnim imenom (Tom Mackey) kocka kao diler. Tu dolazi do obračuna sa Bad Rajanom, u kome je nožem bukvalno iskasapio poznatog kockara i unakazio ga za ceo život. Eh, ponovo bežanija. Na redu su Vajoming, Nju Meksiko, i najzad povratak u Teksas.

Priča je da su svi njegovi okršaji manje više bili neizbežni. Dok Holidej je bio veoma uspešan kockar, a to je uvek izazivalo protivnike koji su gubili i poslednji dolar, na različite neumerene reakcije. I nemojmo zaboraviti da je tada na Divljem Zapadu, stečena reputacija revolveraša i kockara bila pravi izazov za kojekakve avanturiste. Zabeležen je jedan njegov sukob u Fort Grifinu, gde je lokalni kockar po svaku cenu želeo da vidi Dokove bačene karte na sto. Nakon svađe kockar je potegao pištolj ali pre nego što je uspeo da opali, Dokov nož ga je pogodio pravo u stomak.

Ali Fort Grifin svakako nije bitan za Dok Holideja zbog tog sukoba, već zbog toga što je u tom mestu upoznao poznatog šerifa Vajat Erpa i „Big Nose“ Kate, igračicu i prostitutku mađarskog porekla. Sa Erpom se Holidej sprijateljio razmenivši informacije o tipu koga je šerif pokušavao da uhvati zbog silnih pljački i ubistava. A „Big Nose“ Kate će postati doživotna saputnica zubara kockara sa TBC-om, uz manje ili veće prekide (žene i kocka ne idu zajedno). Naime, posle okršaja koji sam opisao, Dok je i pored samoodbrane bio zatvoren u nekakvu hotelsku sobu, usled nedostatka zatvora u mestu. „Big Nose“ Kate je podmetnula požar u gradu i dok su se svi bavili gašenjem požara, uspela je da razoruža čuvara i oslobodi svog ljubavnika, znajući da mu se ne piše dobro i pored toga što po tadašnjim zakonima nije bio kriv. Holidej je skretao pažnju na sebe svojim manirima, stilom oblačenja i savršenim kockanjem, što u je u svakom slučaju izazivalo veliku netrpeljivost u to vreme. Još ako se na to doda činjenica da je uputio maršala Erpa na pravo mesto u poteri za okorelim kriminalcem, onda postaje jasno da verovatno ne bi imao pošteno suđenje u korumpiranoj sredini kao što je bio Fort Grifin.

Bežeći na ukradenim konjima, Dok i mađarska igračica, dospevaju u Dodž siti (ili što bi neki od mojih američkih prijatelja rekli: „Dadž siti“). Tu se prijavljuju kao Dr. i Mrs. Holidej. Jedno drugome obećavaju da će se odreći pređašnjih života, da će Kejt prestati svoja muvanja i igranja po salunima i da će Dok ostaviti kocku i ponovo početi da radi kao zubar. Tako je i bilo ali samo za kratko. Kejt prva popušta, a za njom i Dok. Ponovo teče brendi na sve strane, ponovo se dele karte, ponovo Kejt tumara zadimljenim prostorijama saluna, a Dokova tuberkuloza napreduje i pogoršava se korak po korak, vodeći ga tamo gde je i pošao (ah ta suva klima). On se u to vreme kockao u Long Branč salunu i na tom mestu se odigrao događaj koji će zauvek učvrstiti njegovo prijateljstvo sa poznatim šerifom Vajat Erpom. Dodž siti je bio odredište kauboja koji su goneći stoku, svraćali u taj grad da potroše zarađen novac. Tako je jednog dana u grad pristigla grupa kauboja predvođena Ed Morisonom (tipom poniženim od strane Vajat Erpa nekom prilikom) i Toub Driskilom, sve uz viku, dreku i pucanje po izlozima. Upali su u Long Branč salun i počeli da maltretiraju prisutne. Kada se Vajat Erp pojavio na vratima saluna, sačekala ga je cela ekipa kauboja sa uperenim pištoljima u njega. Morison je tada zaurlao: "Pray and jerk your gun! Your time has come Earp”. Ali odmah nakon toga začuo je glas iza njega: "No, friend, you draw – or throw your hands up!” Bio je to Dok Holidej, koji se tu pojavio iz prostorije za kockanje, držeći uperen pištolj u Morisona. A odmah je zatim upozorio ostale, krajnje nervozan zbog prekinute partije Faroa: "Any of you bastards pulls a gun and your leader here loses what’s left of his brains!"

Nakon ovog događaja i posle ponovnog tumaranja Holideja od Nju Meksika do Las Vegasa, ovog puta bez “Big Nose” ljubavnice, svo troje će se ponovo okupiti u Tumbstounu (Arizona), gde će se odigrati legendarni obračun kod OK korala. O ovome neću pisati jer je toliko puta ta priča ispričana, a i filmovana je barem desetak puta. Lično savetujem da je najbolje pogledati film “Gunfight at the O.K. Corral” (1957), režisera Džon Sturdžisa, u kome ulogu Dok Holideja igra  čuveni Kirk Daglas (Vajat Erpa igra Bert Lankaster).  Ko nije gledao, obavezno neka pogleda, a ko jeste, neka se pravi da nije, pa neka obavezno pogleda.

Pored ljubavne veze sa “Big Nose” Kate, Holidej je imao vezu sa svojom rođakom Meti Holidej. Nakon smrti Dokove majke, njegov se otac ubrzo oženio drugom ženom, a Dok je prešao da živi kod svog strica u Džordžiji i tu je započela velika ljubav sa Meti. Deset godina nakon što je Dok otišao iz Džordžije, Meti je otišla u manastir i postala časna sestra Meri Melani. Meti Holidej je bila dalja rođaka sa Margaret Mičel i bila joj je inspiracija za lik Melani Hamilton u romanu “Gone with the Wind” (Prohujalo sa vihorom), po kome je nastao još jedan “must see” film pod istim naslovom, a u režiji Viktora Fleminga. Ulogu Melani Hamilton, igrala je Olivija de Hevilend. Ko nije čitao, da čita. Ko nije gledao, da gleda. U svakom slučaju, Dok Holidej se do kraja života dopisivao sa Melani, a svako dobijeno pismo su oboje spaljivali nakon čitanja.

Posle mnogo tumaranja i pokušaja da umre “na nogama”, sada već užasno teško obeleli zubar, kockar i revolveraš Dok Holidej, dospeva u Glenvud Springs (Kolorado), nadajući se da će mu tamošnja sumporna banja pomoći. Nažalost, sumpor mu još više pogoršava bolest i 8. novembra 1887. godine, on umire. Bolničarka koja je pazila na njega, ispričala je da se tog dana Dok probudio i tražio čašu viskija. Kada mu je dala, popio je sa uživanjem, pogledao svoje bose noge (uvek je verovao da će umreti u čizmama) i izgovorio: "This is funny". Odmah nakon toga je sklopio oči i umro. U Glenvud Springsu se groblje nalazilo na brdu, a u to vreme je bila jaka zima, pa nikako nisu mogli da odnesu Dokov kovčeg do groblja. Zbog toga je sahranjen na putu do groblja.

I sad, da bih opravdao naslov, a  da bih opisao kako je Dok Holidej ušetao u moj život, kratko ću ispričati priču o “pisanim” romanima, veoma popularnim u mojoj mladosti. Bilo ih je više vrsta ali su najpopularniji bili oni koji su pisani o avanturama Dok Holideja sa jedne strane, a sa druge oni koji su pisani o avanturama Vajat Erpa. O Dok Holideju je pisao Frenk Larami, a o Vajat Erpu, Vilijam Mark. Interesantno je da je u pitanju bio isti čovek, Albreht Peter Kan, nemac, koji je kroz ceo život pisao pod neverovatnom količinom različitih pseudonima.

Na svakoj naslovnici romana o avanturama Dok Holideja stajalo je: “Došao je tiho i ušao u legendu.” Baš tako, tiho, kroz romane sa kioska, ušetao je i u moj život, pa sam imao potrebu kasnije da saznam više o njemu, a evo, pružila mi se šansa da to sa nekim i podelim.