Ravnoteža straha kao ravnoteža bezumlja

GOST AUTOR: Jovan Despotović

Nije trebalo dugo čekati, a to se moglo i ranije očekivati, da vlast iz devedesetih godina, a danas deo aktuelne koalicione družine, pokaže pravo - jedino istinito, lice. Oni bi opet da ratuju, da za početak uteruju strah susedima i pokazuju obest da bi na kraju, sa lisicama na rukama bili isporučivani u Hag. Sad, što su oni takvi, nimalo čudno, ali zar je Tadić "oslepeo od vlasti" toliko da se pravi da ne primećuje kako mu kopaju jamu u koju će ga gurnuti, ili je zaista ne vidi!? Generalno gledajući, vidim dva bitna odgovora (među mnogima).

Jedan je unutrašnjopolitički. Tiče se straha da bi (njega i njegovu stranku) na vlasti mogili da zamene krvnici koji su prouzrokovali i vodili sve ratove koje smo izgubili - od Slovenije do Kosova. Ova bojazan nije bez osnova jer se njegov ugled velikom brzinom kruni i u zemlji i u inostranstvu. Jer, ako računa da bi on ponovo oformio koaliciju sa socijalistima, ta mu je pretpostavka potpuno pogrešna pošto će se oni, posle izbora, okrenuti svojim prirodnim saveznicima - narodnjacima, plus DSS, plus cela bulumenta manjih stranaka sa kojima će prebaciti 51% glasova. Argumenata za ovu trvdnju ima dosta, u poslednje vreme ih sve češće javno iznose perjanice socijalista, a njihov predsednik već sasvim otvoreno govori o (svom) budućem premijerskom mestu. Uskoro će tih izliva bezumlja biti toliko da više ne ćemo znati u kojoj godini živimo - 2011. ili 1991. Upravo je danas na to skrenuo pažnju i Milan Pupovac.

Drugi je spoljnopolitički. Zapadni političari polako postaju svesni, baš kao i svojevremeno u slučaju Miloševića, da se sa Tadićem skoro više ne može računati za stabilizaciju političkih prilika u regionu. Njemu se pokatkad omakne, kada misli da ga niko ne čuje, pa pokaze kako gubi orijentaciju smera u kome treba da vodi Srbiju. Poslednja, zaprepašćujuća promena njegovog raspoloženja nastla je posle posete Angele Merkel. Njih dvoje jedini znaju šta su jedno drugom rekli kada su razgovorali u četiri oka, ali sigurno joj Tadić nije zapretio da će umesto nekadašnje balvan revolucije, podignuti šljunak revoluciju na severu Kosova. Može se samo pretpostaviti šta moćna (u političkom smislu) Merkelova danas misli o Tadiću. Još gore, šta o njemu govori u evropskim institucijama i šta namerava da, stim u vezi, preduzme. Valjda naši ambasadori prenose u Beograd ono što čuju i vide. Ili ih je strah da baš oni budu donosioci loših vesti?

Da li upravo izrečena 'ravnoteža straha' u našoj političkoj praksi znači ravnotežu bezumlja? Jer, kao i za sve ostalo, šta god da je u pitanju, potrebne su dve strane. Albanska nikada nije ni krila svoju spremnost za radikalne poteze, a srpska im se odskora pridružila. I jedni i drugi su do sada jedva držani pod kontrolom. Da li će tako ostati i skoroj budućnosti, videćemo.

A vama preporučujem, ako ste nestrpljivi, da posetite izložbu Živela sloboda! Nuneta Popovića i grupe Magnet u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, ili da odete na sajt www.magnet.nune.biz. koji se odnose na njihov rad u periodu 1996-97. Zanima me šta vidite - svoju prošlost ili budućnost? Policijski kordoni su i tada bili i sada su pod njihovom komandom.

Više blogova Jovana Despotovića ovde  a očekujem da se i na našem blogu uključi u razgovor sa zainteresovanim blogerima.