Biciklom oko sveta -- Albanija

Prvi kilometri u Albaniji

Pomalo sa strepnjom, no više sa uzbuđenjem prešli smo granicu sa Albanijom. Vozeći obalom Bojane prema Skadru, prolazimo kroz nekoliko manjih naselja koja sva izgledaju slično -- neugledno i siromašno. Sa većine prozora i terasa landara veš i odeća, mahom dečija, što nepogrešivo govori o brojnim članovima domaćinstava. Izgleda da ovde mnoge porodice žive od ribolova, ili je to dodatni izvor prihoda, pošto je reka gotovo prekrivena ribarskim mrežama. Već u prvih pola sata srećemo više ljudi na biciklima nego u pretodna četiri meseca. Ali mahom su to stariji ljudi, na predratnim velosipedima, kojima su dvotočkaši očito jedini način da se nekuda prevezu.

Na putu do Skadra proslavljamo naš pet hiljaditi kilometar, a uskoro potom prvi put za ova četiri meseca menjamo unutrašnju gumu na mom biciklu. Zaustavili smo dva momka skoro patuljastog rasta, koja su gurala bicikl sa prikolicom napred, natovarenom starudijom, da nas fotografišu. Obojica nose stounvoširane farmerke i kaiševe s upadljivom šnalom Dolce Gabbana i ne govore ni reč bilo kog drugog jezika sem albanskog.

Neposredno pre mosta na Bojani, na samom ulasku u Skadar, primećujemo zidine srednjovekovnog grada. Pokušavam da Brajanu prepričam pesmu Zidanje Skadra na Bojani, ali toliko toga treba objasniti -- od toga ko su bili Mrnjavčevići do toga zašto vile, iako dobra mitološka bića, ištu tako groznu žrtvu -- da na kraju odustajem.

Ulazimo u grad i upućujemo se prema centru. Na prvi pogled, primetne su ogromne suprotnosti: stare zgrade i kuće bez fasada, skoro urušene, nasuprot novim koje još nisu ni useljene; trotoari od veoma kvalitetnih i skupih italijanskih ploča i razrovane ulice; prizemne minijaturne radnje naspram velikih bleštećih butika...

Iznenađuje nas da skoro svaki kafić ima internet. Sedamo u jedan i dok mi postavljamo fotografije u naše veb-galerije, prostor se napuni gostima -- sve samim muškarcima koji čak ni prividno ne gledaju svoja posla, nego sasvim otvoreno pilje u nas i komentarišu između sebe. Mi, naravno, ništa ne razumemo, ali nemamo utisak ni da su neprijateljski raspoloženi niti da su njihovi komentari ružni ili uvredljivi. Naprotiv. Od prvog momenta u ovoj zemlji najjači utisak je da su svi neverovatno prijateljski raspoloženi prema putnicima. Smeju se i na njihovim licima se nedvosmisleno održava radost što su u prilici da nam nešto kažu, da nam pomognu, ili da nas naprosto samo pozdrave.

Ulice su pune muškaraca koji otvoreno ali ne bezobrazno odmeravaju žene u prolazu. Izgledom se veoma razlikuju: ili su potpuno trendi kao bilo gde u Evropi, srednjeg ili visokog rasta, ili su skoro patuljci u demode odeći iz kasnih sedamdesetih. Slično je i sa devojkama, s tim što je razlika u stilu oblačenja manje uočljiva. Prosečno nisu ni mnogo ružni, ali ni izrazito lepi, ali smo i Brajan i ja prijatno iznenađeni izgledom i žena i muškaraca.

Prvu noć u Albaniji provodimo na obali Skadarskog jezera, na koje smo došli po mraku, jedva nazirući put kroz slabo osvetljenu ulicu u siromašnom delu grada. Tokom večeri, nekoliko kola parkiralo bi se blizu našeg kampa, ostalo tu sat ili duže i onda otišlo -- po svoj prilici ljubavni parovi željni romantike ili pak romantični silom prilika jer su bez novca za noćni izlazak, baš kao blo gde u svetu.

Big-mama

Pljuskovi za laku noć, sitna kiša za dobro jutro, a onda nešto jača za dobar dan. Hoćemo-nećemo, da-ne, ma ajmo, samo da se mrdnemo dalje sa ove livade. I taman kad smo je napuštali, a pojavi se njen vlasnik, starac sa puškom, koja baš i ne izgleda kao vazdušna. Možda od silnog pucanja iz nje, ili samo zbog godina i jezičke barijere, tek, matori je jedva razumeo šta tu radimo iako smo objašnjavali i rukama i nogama.
Kroz blato do kolena, nekako se dokopamo asfaltnog puta i tu pokušamo da očistimo bicikle. Gromade blata zalepile su se na gume, oko kočnica, a od težine blata na mom bajsu se polomio nosač donjeg bidona.
Dok smo pokušavali da se koliko-toliko upristojimo, iz prve kuće do livade izađe žena, koja će sebe nešto kasnije nazvati Big-mamom. Nismo razumeli šta nam govori, ali zvučalo je kao da poziva Alaha. Smejali smo se i ona s nama, dok nekako nismo ukapirali da nam nudi vodu da operemo bicikle. Spremno smo prihvatili i dogurali ukrmačene makine do njene kapije. Dok smo se čistili i ribali, iz dvorišta su nas posmatrale tri njene ćerke a sin -- dečak od šest-sedam godina --- stidljivo je provirivao iza njih.
Devojke su pokazale praktičan duh: jedna je odjurila po četku, druga je asistirala majci koja nam je pomagala sa šmrkom. I moj bicikl je očas bio oglancan (Brajan je odustao od pranja svoga).
Big mama nas je tada pozvala unutra, da nešto pojedemo.
“Shure”, odgovorio je Brajan, kao i uvek.

I tako uđosmo u ogromno dvorište, a iz njega na trem popločan italijanskim pločicama. Ne dadoše nam da se izujemo iako1 je pod čist kao u apoteci a mi blatnjavi gore od naših bicikala pre čišćenja. Sedamo i devojke nam odmah iznose šolje s mlekom, domaći džem, ovčiji sir i domaći hleb. Brajan i ja koristimo naše rečnike, a najmlađa devojčica -- Selma, donosi svesku sa lekcijama engleskog koji je počela da uči ove godine, i nekako se sporazumevamo.
Pribojavam se časa kada će pitati odakle sam, ali se, usred razgovora, i to dešava. Izgovaram “Serbia” i očekujem reakciju. Gledam netremice Big mamu. Ali ona najpre pita kako smo se Brajan i ja našli a onda izjavi da je politika nimalo ne zanima. Osećam olakšanje iako mi i dalje nije najprijatnije.
Big mama i njene ćerke čine sve da se osetimo dobrodošlima, posebno ja, pa mi daruju jedno milje koja je ona sama isplela. Slikamo se zagrljeni, Uspevam da ovekovečim i sina, njeno najmlađe i jedino muško dete, koji počne da se razmaženo treska i dernja kada shvati da sam ga uslikala.
Na rastanku, Big mama nam daruje i jogurt koji sama kiseli i par japanskih jabuka iz svog dvorišta.

24 sata Golgote

Nakon Valore, počinje najlepši deo albanske obale i i nastavlja se sve tamo do Sarande i granice s Grčkom. Dok je na severu drum udaljen kilometrima od mora, ono je sada skoro sve vreme s naše desne strane. I kada se penjemo strmim uzbrdicama od deset stepeni (a bezmalo su sve takve) i kada se spuštamo, pogled nam ostaje na talasima koji su ovih dana začuđujuće mirni.

Veče nas je stiglo kod Orikuma, nedaleko od arheološkog nalazišta koje nismo posetili. Peščane plaže široke i po dvadesetak metara na ulazu u grad, a u njemu stotine novih  i nikad useljenih višespratnica namenjenih za smeštaj turista. Pitamo se kome se i kako isplati da zida apartmane koji će zvrjati prazni, jer je jasno da je većina ovih zgrada završena pre par godina. Ne mogu a da ne pomislim na stereotip (ili fakat) o poreklu najvećeg dela albanskog novca -- od trgovine oružjem i drogom -- i investiranju u nekretnine kao efikasnom načinu da se prljavi novac brzo opere.

Pričam o tome s Brajanom dok tražimo pogodno mesto za kamp. Vozimo prema poluostrvu Karaburn, ali stižemo samo do kapije na početku ostrva i velike table s upozorenjem da je smrtnicima prilaz zabranjen, jer je unutra smeštena vojna baza.

“Merdita”, javljamo se ljubazno tipu u unifromi koji nas pogleda nezainteresovano-podsmešljivo i uzvrati klimanjem glave.

Vraćamo se natrag, do betonskog platoa na steni, gde se s puno stila smestio sada zatvoreni kafe-bar. U zaklonu zgade, pod nadstrešnicom od trske podižemo šatore. Ali iznenada, prolomi se takva provala oblaka, da smo jedva stigli da učvrstimo užad i utrčimo unutra. I do tada jak vetar, sada je stao da šiba strahovitom jačinom, podižući stranu šatora koju sam opteretila samo prednjim, lakšim bisagama. Gurao ih je na mene, pa sam upirala i rukama i nogama da mi ne polomi konstrukciju krova nad glavom. A kiša je šibala kroz onu trsku kao i da je nema, pa je za manje od pola sata moj šator bio pun vode. Probijala je sa svih strana jer su popustile spoljašnje veze koje su platno držale zategnutim poput kišobrana, te se ono sada slepilo s unutrašnjim slojem i voda je nahrupila. Na podu se stvorila bara koja se brzo primicala mojoj podlozi za spavanje.

Nikada ranije nisam bila napolju po ovakvom nevremenu, a nekmoli pokušavala da spavam u šatoru. Osetih strah. Zasula sam Barajana pitanjima šta da radimo, da li se on boji, da li je nekada doživeo sličnu nepogodu na kampovanju, šta nam je činiti...

“Možemo samo da ćekamo da prođe ili da se spakujemo i pobegnemo negde drugde, ali mislim da još uvek nije toliko loše”, odgovorio je.

Nisam htela ni da zamišljam koliko bi to trebalo da bude loše pa da se nesrećni kamper pokupi usred oluje i mokar do gole kože, sa morkim stvarima, krene da traži drugo prenoćište pod otvorenim nebom. Dakle, ostajemo ovde.

Kad god mi se učini da nemam izbora, ja iznenadim sebe jer odreagujem krajnje pribrano i preduzimljivo. Tako sam sada unela spoljazadnje bisage i njima opteretila šator. Potom sam u bisagama pronašla zaturenu Vileda krpu koju sam, po davnašnjem savetu jednog iskusnog kampera, ponela baš za ovakve slučajeve, ne očekujući zbilja da će mi se ikada desiti da je i upotrebim u svrhu skupljanja i izbacivanja vode s poda šatora. No, sada se spremna bacam na posao. Osećam se kao kakav galijot na brodu koji tone, dok pokušavam da spasim što se spsati ne može, ali ipak ne odstajem. Ne znam kako Brajanu uspeva da ostane mrtav-ladan, i da leži i čita u svom šatoru. Ja moram nešto da preduzmem, makar bilo sasvim uzalud.

Nakon dva sata otprilike, kiša posustaje. Ostaje samo vetar, no čini se da je sada još jači nego pre, a sasvim izvesno više ne bira s koje strane nas udara. Raspoređujem bisage u uglove šatora, tako da ga drže priljubljenim za tlo, ali ovom vetru nije nikakv problem da ih mune jednim zaletom, izgurujući ih na mene. E pa nećeš! Upirem nogama, upirem rukama, a kako je šator potaman (eufemizam za kratak) za moju visinu, to svaki udar vetra završava naleganjem prednjeg ili zadnjeg zida na moju glavu ili noge.

No, barem se šator suši, pa ću spavati koliko-toliko na suvom. Kroz buku od talasa čujem Brjanaovo hrkanje i nedodoljivo želim da mu se pridružim jer mi se oči sklapaju od umora. Međutim, san mi je iskidan i svaki čas se budim, jedva sastavivši par sati do jutra.

A ujutru iznenađenje da ništa nismo izgubili od stvari i da nam ništa nije polomljeno. Smjemo se i grlimo od sreće, čestitajući jedno drugom što smo preživeli onakvu nepogodu. Osušimo se tek koliko da možemo da se spakujemo, pa put pod točkove, u pravcu planine M. i Ćikes i najvišeg prevoja koji ćemo imati u Albaniji -- Logaraja, visine 1 055 metara. Iz ravni mora, pedalamo kilometar i više uzbrdo, u dvadesetak kilometara.

Tačno je da smo skoro (nakon Rumunije) zaboravili kako izgledaju usponi od deset i više procenata, činjenica je da sada imamo po nekoliko kilograma više tereta nego dok smo vozili po Karpatima, sigurno smo nakon prošle noći prilično neispavani i umorni, a pri tom danas nismo doručovali burek (što inače praktikujemo svakog dana otkako smo prešli granicu sa Srbijom i krenuli na jug), ali je takođe fakat da albanski graditelji puteva nisu nimalo hajali kako da olakšaju vozačima uspon praveći serpentine, nego su birali najkraći, a to nepogrešivo zanči i najstrmiji put da se izađe na neki vrh. Na početku svakog uspona postavljen je znak sa upozorenjem da sledi 10% nagiba, što u većini slčajeva ne odgovara istini -- najmanje je još upola toliko. Od muke se šalimo da je 10% omiljeni šiptarski procenat, da imaju zakon o saobraćaju kojim je propisano da uzbrdica ne sme biti strmija, pa su zato lažirali podatak na znakovima. Jer vozila sam na Transfagarašanu i Transalpini, vozila sam na usponima od 14 % i 17 %, i sigurna sam da je ovde nagib veći od deset procenata. Osećam to i u nogama, na dvema kratkim  deonicama koje streme nebu pod oblake, strmo uvis, te silazim s bicikla i guram ga. Poslednji put to činim neposredno pre samog vrha. Iz kola koja mi dolaze u susret sviraju mi u znak podrške i pokazuju palac čestitajući mi kroz smeh. Brajan je već odmakao, sve vreme istrajno pedalajući. Čeka me na vrhu, kod jednog zatvorenog restorana.

“Žestoko, zar ne?” kaže.

I te kako, prava kampersko-biciklističku Golgota u poslednja dvadeset četiri sata.

U Zemlji orlova

Čudno je to s Albanijom: čini se da nema ničega što mi se dopada, ali
kad se zapitam o sveukupnom utisku o ovoj zemlji, odgovor je: da, ipak
ima nečeg neodoljivo dopadljivog. Pokušavam da dokučim šta to. Sigurno
nisu prirodne lepote, ne u delu kojim smo vozili -- štaviše, najveci
deo obale je prilično ružan, ne znam da sam videla ružniju i maje
iskorišćenu obalu. Da li Šiptari uopšte koriste svoje plaže? Izgleda
da ne. Nisu ni gradovi, o, naprotiv, oni su pravi užas: saobraćajna
ludnica koja na momente nalikuje onima u Indiji, gde u zagušenim
ulicama svako vozi stranom koja mu odgovara. I sami koncepti gradova
umnogome podsećaju na indijske, sa kontrastima između modernih novih
zgrada od stakla i čelika, nasuprot nehumanim socrealističkim
višespratnicama nalik na nedovršeni projekat, jer nikada nisu dobile
fasadu (tako je jeftinije?), ili stračarama od nabijene zemlje, ne
većim od dvadesetka metara kvadratnim, u kojima se gnezde radnje svih
mogućih tipova: marketi, berbernice, burekdžinice zanatske usluge...
Nisu ni putevi, nerazgranate mreže drumova, koji putniku na biciklu ne
ostavljaju mnogo izbora: ili će pedalati autoputem kojim samo prolaću
automobili ili sporednim drumom punim džombi i blata.
No nasuprot svemu tome su ljudi, Šiptari kakve mi u Srbiji uglavnom ne
poznajemo: srdčani, vazda nasmejani i otvoreni prema putnicima.
Količina njihove srdačnosti je nesvakidašnja -- čini se kao da je cela
nacija prodisala otkako su se granice Albanije otvorile za turiste iz
celog sveta. Najpre smo mislili da je to samo kod starijih ljudi, onih
koji pamte Enver Hhodžinu Albaniju, ali kada smo svakom selu u koje
smo zašli doživeli da nas deca okruže i saleću pitanjima, da nam ljudi
sami prilaze, rukuju se i upoznaju s nama a onda nude pomoć, da na m
poklanjaji voće i hranu -- shvatili smo da su Albanci željni stranaca.
Zapravo, ludi su za njima. Nije problem ni ako je gost Srbin --
najgore što se može desiti je da prokomentarišu nešto o tome kako se
Albanci i Srbi tuku, ali to nema nikakve veze sa Srbima koji su gosti
u Albaniji. U Zemlji orlova, gosti se najdublje poštuju ko god da su.

*albanski: Shqipëria, znači Zemlja orlova

Fotke su ovde.