Jedna davna vožnja...

Znam, znam, odavno nisam pisala o Africi!

Evo, da ne bude da ne ispunjavam obećanja - baš mi je ovo današnje, tmurno vreme idelno da vas na trenutak povedem u neke lepše i sunčanije krajeve.

Vežite se, polećemo! 

Kako je moguće da na nekoj tačci planete, u nekom trenutku života, nešto nikako ne volite, a onda, promenite lokaciju i gle! Kao čarobnim štapićem, vaša omražena stvar odjednom postaje nešto što nestrpljivo iščekujete?
A baš to je bio slučaj sa mnom i javnim prevozom.

Odmah da se razumemo - po vokaciji sam pešak. Iako me muž godinama ubeđuje kao je auto mnogo korisna stvar, što mu ne osporavam, ja ipak više volim da me neko drugi vozi. I da ne razmišljam o mestu za parkiranje. Ni o punjenju rezervoara. A ne volim ni da prčkam oko motora niti da menjam gume.

Stoga, kad god to zavisi samo od mene - biram gradski prevoz. Pogotovo što u krugu od par stotina metara od kuće mogu da uhvatim autobus za skoro svaki deo grada.

No, to ne znači da mi je taj isti, gradski prevoz, drag. Kao i svi koji su preživeli devedesete, imam averziju prema „Majstore, srednja!" i „Vi, na sredini, skupite se malo, može tu da stane bar još troje!" Ne volim gužve, ne volim teške mirise, ukratko - nikako ne volim gradski prevoz! A opet ga svakodnevno koristim i ne razmišljajući mnogo o njegovoj dostupnosti.

To je, valjda, prokletstvo navike? Kad nešto imate i to skoro svakodnevno koristite, ni na kraj pameti vam nije da u nekom drugom kutku sveta to možda i nije tako.

Kad smo polazili za Afriku, najviše sam se raspitivala o mogućim bolestima i opasnim gmizavcima i bubama. Malo manje o smeštaju i hrani. A prevoz mi, kao takav, ni na kraj pameti bio nije! Nekako mi bilo logično da mora da postoji nešto takvo - mislim, pa Gaboron je prestonica, zar ne?

Prvo iznenađenje dočekalo nas je još na aerodromu.

Pošto smo zbog ažurnosti Egipćana koji nas nisu pustili u avion dok iz Južnoafričke ambasade nismo dobili pismenu potvrdu da na NE TREBA viza za presedanje na aerodromu u Johanesburgu kasnili sa dolaskom - nismo nikoga ni obavestili KAD stižemo.

Znali smo da u hotelu imamo otvorenu rezervaciju za kad god da se pojavimo, al' delom zbog nepostojanja Skajpa, a delom zato što smo isuviše bili oduševljeni što smo, konačno, poleteli - zaboravili smo da obezbedimo da nas neko sačeka na aerodromu.

Ma nema veze. Znamo u koji hotel idemo - mora da postoji neki prevoz s aerodroma, pa ćemo se javiti iz hotela...

I tako, konačno stižemo na aerodrom u Gaboronu i, naravno, ustanovljavamo da prevoz do grada NE POSTOJI! U principu, ako javite svom hotelu tačan datum i vreme, oni pošalju vozilo da vas sačeka, ili vas dočekuje neko iz firme službenim kolima. Ili neko od prijatelja. Naš slučaj nije bio predviđen. Jedina opcija bila je da se pozove taksi i sačeka jedno četrdesetak minuta dok isti dođe do aerodroma.

I tu smo, na prvom koraku, onako instant naučili DVE mnogo važne stvari. Prvo, zaboravi „pa naravno" , „podrazumeva se" ili „ma mora da ima" ako putuješ u nepoznate krajeve. Svako mesto ima sopstvene običaje i navike koje mogu, ali nipošto ne moraju da budu u skladu sa tvojim iskustvom.

Drugo, razdaljine u Africi su vrlo relativne. „Blizu" zna da bude i nekoliko desetina kilometara udaljeno. Kao što je bio slučaj sa našim hotelom i aerodromom. I jedan i drugi su blizu grada - al' na potpuno suprotnim stranama!

I dok sam pokušavala da nađem broj pouzdanog taksija i menjačnicu kako bih došla do domaće valute - muž je odveo podmladak u restoran na aerodromu. Da deca malo predahnu. Sreća te je čekaonica na gaboronskom aerodromu zajednička i za dolaske i za polaske, a restoran je samo nekoliko stolova postavljenih uz prozore u jednom uglu iste. I da je naš jezik vrlo upadljiv kad svi uokolo govore Engleski, Secvanu ili Afrikans.

Da skratim priču - nije prošlo ni deset minuta a on je već uspeo da se upozna sa nekim „našim" koji su došli da otprate neke druge „naše" koji su se upravo vraćali za domovinu, a onda, reč po reč, i slučajno se našao neko ko je išao u našem pravcu i imao dovoljno velika kola da potrpa nas dvoje, troje dece i sav prtljag.
I tako, uz ćaskanje sa vozačem i gomilu vrlo korisnih saveta za pridošlice, stigosmo do hotela.

Tih, prvih dana, nije bilo problema - pridošlice uvek bude radoznalost, pogotovo u malim zajednicama kao što je naša u Gaboronu, tako da smo u početku obilato bili ne samo pozivani već i voženi na sve strane.
No, pošto nisam od onih koji vole da „cimaju" ljude za svaku sitnicu - ubrzo sam rešila da sama krenem u avanturu otkrivanja javnog prevoza.

Prvih par samostalnih izleta, izvela sam, naravno, taksijem.

Ali, onda je proradila moja urođena radoznalost. Kako to da nigde ne vidim autobuse? Čime se ovde ide na posao (ako nemaš sopstvena kola)?

- Kako, čime? - pitala me je zapanjena Florens gledajući me sa čuđenjem koje je, ovog puta, bilo veće od uobičajenog. - Pa kombijem, naravno! -

Naravno? Možda je njoj bilo „naravno", al' ja sam se našla pred novom zagonetkom. Jeste da sam svakodnevno na ulicama viđala kombije, i jesam, posle te izjave, uspela da primetim kako neki od njih imaju i brojeve - al' nigde nisam videla ni jednu stanicu za isti! Ništa ono tabla, nadstrešica, obležena linija...

Kombiji su jurcali tamo-amo, ponegde se zaustavljali, naizgled potpuno nasumično, i produžavali dalje...
Nije bilo druge, morala sam opet da prizovem u pomoć Florens.

- Florens, koji kombi vozi odavde do grada? -

- Broj pet, mma. -

Dobro je, ovog puta nije se čudila, kanda su joj to pitanje mnogi postavljali.

- Florens, a gde hvatam taj kombi broj pet? -

- ??? -

- Gde ga hvatam? Gde mu je stanica? -

- Pa gde ti treba? -

Ok. Očigledno smo se igrale „gluvih telefona". Il ja ne razumem nju, il' ona ne razume mene. Pokušah ponovo, iz drugog ugla.

- Florens, odakle polazi kombi broj pet? -

- Pa od Šop Rajta kod železničke stanice! -

- ?! -

- Ma lako ćeš to da nađeš, uhvatiš bilo koji kombi sa Mejn mola pa do kraja i tu pređeš na peticu! -

- A kako da dođem do Mejn mola? -

- Zaboga, mma, pa zar do sad nisi naučila gde je Mejn mol? -

Opet ćorsokak!

Pokušah iz novog ugla, možda ću konačno uspeti da se sporazumem s njom?

- Florens, ako izađem pred hotel i krenem ka gradu, gde mogu da uhvatim kombi? -

- Pa ispred hotela! -

Par trenutaka gledala sam je sasvim zbunjeno. Jes' da nosim naočare, ali ispred hotela nije bilo ničega osim trake crvenkastosmeđe prašine koja je glumila trotoar i nekoliko kržljavih biljaka pored ograde koje su pokušavale da izigravaju ukrasno rastinje.

U svakom slučaju nije bilo ničeg što bi, makar i površno, ličilo na kombi stanicu. Ni stuba, ni bandere, ni obeležja na cesti... Ničeg!

- A kako da budem sigurna gde će kombi stati i da će stati ispred hotela? - konačno odlučih da upitam.

- Svašta! Pa digneš ruku i ako ima mesta, staće. Ako je pun, moraćeš da čekaš sledeći - gotovo uvređeno mi odvrati Florens, koja i dalje nije shvatala šta me zbunjuje.

- Dignem ruku? -

- Pa da, ovako... - Florens je sad već počela da mi se obraća tonom koji neki od odraslih koriste kada razgovaraju sa vrlo malim detetom za koje nisu sigurni da će ih razumeti - Podigneš ruku - ovo je propratila rukom pruženom pravo pred sebe - i onda daš znak kombiju da stane - nastavila je istovremeno brzo pomerajući dlan gore-dole.

- I to je sve? - upitah s nevericom.

- A šta bi drugo bilo? -

- Pa... Karta? -

- Karta?! -

- Pa kako plaćam? Gde kupujem kartu? -

Florens poče da se smeje.

- Ti si iz neke mnogo komplikovane zemlje! Pa platiš u kombiju! Samo spremi sitno, ne vole kad nemaš sitno. -
Izrekavši to, okrenula se izašla i dalje se smejući čudnoj strankinji iz komplikovane zemlje koja ne ume ni kombi da zaustavi!

I, tako sam, naoružana novostečenim znanjem, krenula u avanturu upoznavanja javnog prevoza u Gaboronu.
Naoružana naočarama za sunce i šeširom, stajala sam, sutradan ujutro, pored nekoliko ljudi koji su, sudeći po uniformama, radili u hotelu i čekala da se na horizontu pojavi kombi. Po principu, u društvu je lakše - nema veze što društvo i ne poznejm. I, dok je jutarnje sunce već počinjalo da pokazuje ćud nadolazećeg leta, ja sam piljila niz poluprazan put.

Dok mi je srce užurbano lupalo - na horizontu se ukaza bela tačka. Stiže kombi! Taman da podignem ruku kao što me je Florens naučila, kad primetih da njih dvoje-troje već užurbano mašu.

Kombi se zaustavi, vrata se otvoriše, jedan nasmejani mladić vešto iskoči i poče rukom da nam daje znak da uskočimo:

- Are, are mma! (Hajde, hajde gospođo)

Nekako se uvukoh i sedoh. Kad smo krenuli, pred licem mi se pojavi šaka istog onog nasmejanog mladića - očigledno je bilo vreme za plaćanje.

Izvadih spremljenu sitninu i platih, a društvo u kombiju poče radoznalo da me posmatra.

Bio je to moj prvi pravi susret sa Mocvanama. Pravi, u smislu bliskosti. Ne možete da sedite u jednom tako malom prostoru a da se pri tom osećate udaljeni od okoline.

Naravno, usledili su ljubazni osmesi, ali vrlo brzo i pitanja. Od onih uobičajenih - odakle sam, imam li dece, koliko ostajem u Bocvani, do toga koju kremu koristim za kožu kad mi je tako bela?

I tako, ćaskajući, stigosmo i do poslednje stanice.

Kod kuće, poslednja stanica mi je, skoro uvek, asocijacija na neko tužno, prazno mesto, gde svi žure da što pre izađu iz polupraznog vozila, i gde nema ničega osim, možda, dispečarske kućice i nekog montažnog objekta koji preživljava nudeći pecivo i kafu vozačima.

Čak i ona najživlja, kod zemunskog keja, ima tu neku patinu.

U Gaboronu je situacija potpuno drugačija.

Svi kombiji iz grada dolaze na jednu od dve poslednje (ili početne) stanice. Jednu, kod već pomenutog Šop Rajta ili drugu, pored autobuske stanice.

Autobuska i železnička stanica nalaze se tačno između njih dve, tako da su i te stanice kombija neverovatno živopisna mesta, u svako doba dana puna vreve i boja.

Ovu, pored Šop Rajta, ukrašavaju pijačne tezge sa najneverovatnijim asortimanom svega i svačega - od voća i povrća preko raznih džidža-bidža iz kineskih i indijskih prodavnica, do, naravno, rukotvorina.

Kroz stalnu vrevu provlaće se prodavci sa tacnama i nude bombone, žvake, ili magunje (krofne) i čips, domaći, uredno upakovan u plastične kesice ili fišeke od belog papira, koji vam na licu mesta, po želji, dosole ili zaliju sirćetom.

Tu su i oni drugi, što vuku ručne frižidere sa asortimanom hladnih sokova i gaziranih napitaka, ili docnije omiljenom zanimacijom moje dece, Ajs popsom. Ta ledena poslastica je, u stvari, sok zaleđen u plastičnim fiolama, kao nekim izduženim kesicama, kojima se otkine vrh i onda se polako uživa u sisanju istog.

Zavisno od sezone, mogu se pored puta videti i prodavci šećerne trske, koju vam na licu mesta ogule i naseckaju na parčiće zgodne za žvakanje, ili, opet, prodavci kuvanog i pečenog kukuruza.
Kao što rekoh, to je jedna neprekidna, živopisna vreva, puna najneverovatnijih boja i glasova koji razgovaraju, dobacuju, smeju se...

I tako sam, puna utisaka, ponosno odšetala do centra, a nešto kasnije, vrlo zadovoljna sobom ponovo se obreh kod Šop Rajta i sedoh u kombi broj 5 da se vratim nazad u hotel.

I tek kad je krenuo i bez zastajanja prešao više od pola puta, setila sam se da nisam pitala Florens kako će vozač znati gde treba da izađem?

Već smo prolazili pored šumarka eukaliptusa uz reku koja deli Tlokvejn od Gaborona, a mene je polako počinjala da hvata panika.

Kako se ovo zaustavlja? Da li vozač govori engleski? Kako ću da izađem? Ako ne uspem da izađem, kuda će me ovo odvesti?

Ali, od panike nema vajde, te se usudih da upitam prijatnu stariju gospođu pored sebe da mi objasni kako se ovo čudo zaustavlja?

- Pa kažeš onom što skuplja pare gde da stane, a on kaže vozaču.

- A govori li on engleski?

- A gde treba da izađeš?

Rekoh joj ime hotela i ona brzo reče kondukteru nešto na Secvani. Ceo kombi poče da se smejulji (S pravom, mora da sam, onako uspaničena zaista delovala vrlo smešno) i ubrzo se kombi zaustavi tamo gde je i trebalo.
Naravno, kasnije sam naučila čarobnu formulu „O mang o stopo!" (Hoću da stanem), ali to je došlo kasnije, s iskustvom.

No, jedna stvar se nije promenila - i pored panike tokom te prve vožnje, kad god sam se našla u Gaboronu uživala sam u vožnjama kombijem i živopisnosti i vrevi stanice kod Šop Rajta.

Čak i sad, kad već nekoliko godina nisam tamo, uhvatim sebe kako se zagledam u neku tačku, a pred očima mi se uskovitla kaledioskop boja, zvukova i mirisa - prosto mogu da vidim crvenkastosmeđu prašinu, da čujem smeh i melodične zvukove Secvane, da prizovem miris svežih krofni i čipsa sa sirćetom, da ponovo osetim u ustima osvežavajuće sočnu slatkoću sveže isečene šećerne trske...