Društvo| Ekonomija| Filozofija| Istorija| Politika

QUO VADIS EUROPA?

Goran Nikolić RSS / 11.01.2012. u 17:58

Autor: Davor Džalto

Situacija u Evropi danas je veoma dinamična, složena, zanimljiva i zabrinjavajuća.

Period mira, stabilnosti i prosperiteta, što sve jesu ideje u osnovi Evropske Unije, danas je, čini se, bar privremeno prošlost za najveći broj zemalja kontinenta.

Veoma je teško razaznati tokove i značenje istorijskih događaja u trenutku u kome se dešavaju. Smisao stvari se obično vidi samo iz budućnosti, kada smo u stanju da sagledamo ono do čega su određeni događaji doveli, ukoliko pri tome ne zaboravimo same te događaje i njihov kontekst. Tu nije u pitanju samo (neizbežna) pristrasnost očevidaca niti nedostatak adekvatne perspektive gledanja, već i veoma velika kompleksnost kojom se značajni istorijski događaju često odlikuju. Slična je situacija i danas kada pokušavamo da shvatimo savremene procese u Evropi koji će, izvesno, imati veoma veliki značaj za budućnost Starog kontinenta.

Čini se da postoji nekoliko faktora koji krizu u Evropi danas čine veoma teško rešivom, ukoliko pod rešenjem podrazumevamo prevazilaženje problema uz minimalne negativne efekate po sve građane evropskih zemalja.

Najuočljivija je svakako ekonomska kriza i kriza evra o kojoj se danas najviše govori. Zajedno sa ekonomskom krizom Evropa se (očekivano?) suočava i sa usponom nacionalizma i napada na demokratske tekovine u mnogim krajevima (najradikalniji je svakako primer Mađarske).

Svaka ekonomska kriza je nužno povezana i sa brojnim političkim pitanjima, koja često stoje u njenoj osnovi ili putem ekonomske krize pokušavaju da budu aktuelizovana. Evropska ekonomska kriza je, između ostalog, aktuelizovala pitanje načina uređenja i daljeg razvoja EU. Više puta su iznošena mišljenja da krizu treba prevladati primenom američkog modela, tj. modela Aleksandra Hemiltona: bogatije zemlje EU (što prevedeno znači Nemačka) trebalo bi da otkupe dugovanja siromašnijih članica, što bi vodilo većoj centralizaciji EU i formiranju neke vrste Sjedinjenih Evropskih Država

(up. “Will Crisis-Ridden Europe Find Its Own Alexander Hamilton?”, dostupno na: http://www.bloomberg.com/news/2011-07-01/will-crisis-ridden-europe-find-its-own-alexander-hamilton-view.html; Michael Greve, “The EU Misses Hamilton's Moment”, dostupno na: http://www.nationalreview.com/articles/285584/eu-misses-hamilton-s-moment-michael-greve).

Ovim bi se, navodno, prevazišli finansijski problemi sa kojima se EU suočava, ali bi se tako kriza zapravo iskoristila za rešavanje niza administrativnih i političkih problema EU, kao i nejasnoća vezanih za smer njenog budućeg kretanja. Glomazni aparati sadašnje Unije bili bi polagano transformisani u efikasnije organe, što bi podrazumevalo veći stepen jedinstva među članovima Unije i veće nadležnosti centralnih organa uprave u odnosu na nacionalne vlade. To bi, dalje, trebalo da rezultira efikasnijim delovanjem kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu.

Situacija je, naravno, veoma kompleksna i sve paralele u odnosu na neke druge modele mogu biti samo približne. Pri ovakvom viđenju “evropske šanse”, kao i mnogim drugim viđenjima trenutne situacije u EU, nužno se postavlja pitanje o nemačkoj ulozi u aktuelnim i budućim procesima. Pitanje je neizbežno s obzirom na fundamentalnu ulogu Nemačke u nastanku i razvitku Evropske Unije, s obzirom da je Nemačka najjača evropska ekonomija i s obzirom da svojom veličinom, položajem i uticajem ima dominantan položaj u Uniji ali i ogroman uticaj na čitavom kontinentu. Ocene Nemačke uloge u EU i Evropi danas se kreću od hvalospeva upućenih nemačkoj preduzimljivosti i požrtvovanosti kada je u pitanju spasavanje prezaduženih članica evrozone (u čemu prednjači, gle čuda, nemačka štampa), do ocene da već živimo u Evropi kojom Nemačka suvereno dominira, što je zapravo sam projekat EU trebalo da spreči (o čemu je nedavno govorio u parlamentu EU britanski poslanik Najdžel Faraž [Nigel Farage]). Mogu se čuti i mišljenja da danas, zapravo, prisustvujemo konačnoj verziji kraja Drugog svetskog rata u kojoj Nemačka pobeđuje i dolazi, ovaj put legalno i legitimno, u vođstvo i posed skoro celog kontinenta.

Postoji međutim još jedan ugao gledanja na aktuelne tokove, koji ne dominira javnim diskursom iako je veoma prisutan u liberalnijim kritičkim krugovima. Reč je o fenomenu koji, ponovo, spaja Ameriku i Evropu ali koji nije više vezan za tradicionalne uloge država već za multinacionalne kompanije kao ključne ekonomske i političke subjekte. Ovaj ugao gledanja shvata savremenu politiku (u, barem formalno, demokratskim državama), kako na mikro tako i na makro planu, kao aktivnost koja je u potpunosti zavisna od korporativnog sektora i moćnih finansijskih intitucija u svemu onome što ima veze sa ekonomijom. Velike kompanije se pojavljuju kao inspirator najvećeg dela političkih odluka, budući da se preko tih odluka i zakonske regulative obezbeđuju, institucionalizuju i legalizuju korporativni uticaji i interesi, što opet rezultira povećanjem profita i uticaja kako u pojedinačnom društvu tako i na globalnom planu.

Time velike kompanije postaju politički faktori od najvećeg značaja, pri čemu je položaj njihovog menadžmenta u mnogo čemu udobniji od položaja političara. U koliko-toliko demokratskim zemljama političari su suočeni sa izborima, mogu na tim istim izborima biti kažnjeni za svoje greške, čak i oduvani sa političke scene u slučaju krupnih propusta i skandala. Oni takođe formalno-pravno snose odgovornost vođenja politike, oni su ti koji su izloženi očima javnosti, koji donose političke odluke i odgovaraju za njih. U dobroj demokratskoj teoriji i praksi političari se smenjuju u razumnim vremenskim intervalima čak i u slučaju besprekornog vođenja poverenog im posla. Vođstvo kompanija, sa druge strane, može finansirati političare odnosno njihove partije, izborne kampanje i različite programe kako bi obezbedilo da njihovi interesi budu, u najmanju ruku, uzeti u obzir, ako ne i otvoreno promovisani prilikom donošenja važnih odluka. Kada određeni političari postanu nepopularni ili im istekne rok trajanja, oni mogu biti zamenjeni novim pri čemu se sistem ne menja, kako interesi krupnog kapitala ne bi bili ugroženi.

Problem je ovde, ako ostavimo po strani ono najvažnije, a to su konsekvence ovakvog modela po svakodnevni život građana, u tome što putem formalno-demokratskih principa i procedura dolazi do potpunog urušavanja samih tih principa. Krupni kapital (korporacije i njihov menadžment) stiču efektivnu (i legalizovanu) političku moć i uticaj, dok sam istovremeno ne podleže demokratskoj kontroli. Naprotiv, funkcionisanje kompanija sve više počinje da liči na savremenu verziju beskrupulozne eksploatacije, pri čemu, u stilu dobre stare Životinjske farme, građani sami pristaju na totalitarni poredak, verujući čak da je on dobar i koristan za njih i čitavo društvo. 

Čitajući savremenu situaciju u Evropi iz ove perspektive, možda postoji još veća opasnost od nekontrolisanog širenja nemačkog političkog uticaja u Evropi (sa kojim Evropa nema naročito dobra iskusva, kao što retko ko izvan samih imperija ima pozitivno iskustvo sa širenjem istih) ili političke centralizacije EU na uštrb moći nacionalnih vlada. 

Evropa, oko koje su se vodile beskrajne diskusije da li ima ili nema hrišćanske korene, se ispostavlja kao Evropa čiji koreni zapravo leže u imperijalnoj svesti i imperijalnim interesima. Razlika u odnosu na prošlost je u tome što savremene imperije nisu pre svega, niti nužno, države kao organski entiteti. Pre će biti da su države instrumenti u rukama savremenih imperija. Pri svemu tome, enormna složenost društvenih zbivanja i svih aktera u njima, kao i enormna pasivizacija najširih slojeva stanovništva, često dovode do zamagljenja realnih izvora i efekata određenih dešavanja, ili pak do njihovog potpunog iščeznuća sa “horizonta događaja“.



Komentari (5)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

zekan011 zekan011 21:19 11.01.2012

i opet ćorak

Beh..nadao sam se da ću ovde naći..ništa.

Interesantno kako svi analitičari ovog sveta,da li namerno preskaču,ili zapravo nemaju pojma(svest) o najznačajnijem elementu promena, koje presudno utiču na sva događanja u lokalu i globalno.
vlad_aleksh vlad_aleksh 23:36 11.01.2012

Dobar, loš, zao

Jako loš prevod, da ne kažem nepismen. Traži se lektor, živ ili mrtav, najbolje pismen.
ultimatum ultimatum 01:07 12.01.2012

Neokolonijalizam...

Kad se samo, makar i povrsno, proanaliziraju drustveni tokovi, vidi se da postoje neke istorijske konstante koje samo, kroz povest, menjaju manifestacione oblike, krupni kapital vlada svetom, kroz politiku i jake drzave koristi jedino sto formalno nema - oruzanu silu...
itd.mirkovic itd.mirkovic 07:27 12.01.2012

Analitičar

Analitčari, statističari itd, uzeo sam šifarnik zanimanja i nema ih pod tim imenom.
Da li neko možda misli da su oni kao pametniji pa kad nas počnu zasipati svojim analizama, studijama, procenama, nezavisnim mišljenjima mi kao ono vauuu.
Ja sam sve nešto mislio da su oni studenti koji bilježe koliko je proletilo automobila koroz raskrsnicu ANALITIČARI.
I još, jedan dan su anlitičari, drugi dan su ekonomisti, treći dan su savjetnici u kabinetu, četvrti dan su članovi UO i peti dan su na nekoj političkoj konvenciji ili tribini, njima nikad nije dosadno.
Nemam ništa protiv ličnosti, ali dajte analitičari neki konkretan odgovor ovo, kriza u Evropi, Srbija nije u Evropi /valjda je na Bliskom istoku/, a kod nas Bajno.
ps.
posle svega Analitičar.
problem_child problem_child 10:38 12.01.2012

Šta kaže Ralf Eperson:

Bankarski establišmenti kreiraju nacionalne dugove. Nacionalni dug od dužnika pravi robove. Postaje, znači, veoma važno shvatiti prirodu bankarskog establišmenta jer on ima moć da ljudima stvori velike nedaće
Međunarodni bankari su ovaj plan razvijali postepeno. Njegovo ime je „Balans moći u politici". Ovo znači da su bankari pozajmljivali istovremeno dvema vladama koje su okretali jednu protiv druge, i na taj način su ih primoravali da plaćaju svoje dugove. Najuspešnije oružje bila je pretnja ratom: bankar je uvek mogao da pripreti ratom vladi koja ne ispunjava svoje obaveze prema njemu, i to je bio način da naplati dugove. Naravno, ratovala bi druga država koju bi on obilno finansirao (opet zajmovima). Ovakav način je gotovo uvek delovao, jer su vode na vlasti želele da vlast i zadrže, a rat to nikada ne garantuje. Tako su dugovi ipak otplaćivani (svakako s kamatom) a uzimani su i novi zajmovi.

Arhiva