Nedelja, jutro

Izađeš ranije i uhvatiš najtiši deo dana. Tokom nedelje izlazim još ranije, ali to je druga priča. Nedeljom su jutra posebna. Oni koji su navikli da se bude rano su budni, ali sede u svojim kućama, i propuštaju puno.
Ništa se ne dešava, a nikad puniji svet. Meko je napolju, k'o među jastucima. I sve može sporo.
Slow is a good word.
Ja i dalje žurim, i među jastucima. Probijam se kao kroz sneg, samo ne boli, nije ni hladno. Navike organizma ne slede rasporede. Svaki raspored koji je postigao da istrenira životinju u ljudima i povinuje je svom ritmu je uspešan. Budim se pre vremena, brzo radim, još brže razmišljam, i često me boli glava. Kome su potrebne mašine kad su ljudi tako jeftini.
Kao da su nas sve pravili u Kini. Ne trajemo dugo, i raspadamo se na materije sumnjivog kvaliteta.
(Hahaha)

Da, bilo je to divno nedeljno jutro. Takvim sam ga zapamtila. Ono prošle nedelje. Samo nisam stigla da ga opišem. I do sada sam dobar deo zaboravila.
Jučerašnje nedeljno jutro nije puno ličilo na ono prethodno. Nije puno ličilo, ali ostao mi je bio ukus onog prethodnog, i ja sam ga se setila kad sam izašla napolje (ne tako rano). Napolju sam uhvatila ritam svojih koraka, koji drži za mene jednu pilulu utehe i kad druge stvari iznevere. Volim da hodam, kao što ceo svet zna, i taj ritam kaže više o meni od svega ostalog.
Adikt.

Mrzim kad neko hoda ispred mene. Daleko ispred može, ali ako uhvatim korak a nisu dovoljno spori da ih lako i brzo pređem već moram da menjam ritam da bih to postigla - to me užasno nervira. Ali zaista. Strašno nervira. Ponekad pređem na drugu stranu ulice. Kao što ne volim da neko stoji ispred mene. Ne bliže od nekoliko metara. Ne samo ispred, ne volim ni kad mi je neko previše blizu otpozadi. Prostor oko mene treba da dozvoli vibracijama mog bića da se malo razgalame - dosta prosta stvar, rekla bih. Niko od nas nema dovoljno prilika da galami i to nikome ne objašnjava. U prostoru to može.

Vreme kao vreme, valjda ga niko osim nas u Svemiru ne broji (sigurno ne ako su iole pametni), ali mi koji se trudimo da imamo kakvu takvu kontrolu nad svojim životima se puno ‘borimo' sa konceptom vremena. Verovatno mi je zato ono nedeljno jutro zapalo za oko. Svuda sam stigla ranije. Nisam ni to morala. Bogata žena, sa toliko vremena. Eto kako sam se osećala.
Koncept ‘bogate žene' mi se jako dopada. To sam oduvek želela da postanem. Nezavisnost u svakom pogledu - materijalnom, vremenskom, mentalnom... free of everything, and everybody. To je bogatstvo. Da sam to znala već kao klinka je prilično impresivno. I podjednako depresivno. Deca bi trebala da budu naivna. Nikada više neće imati priliku.

Verovatno o nedelji ne treba pisati u ponedeljak. Niko nije ništa pametniji. Bolji sigurno ne.
Volela bih da mogu da kažem da ću ovaj ponedeljak zapamtiti po nečemu. Ali neću. Kad mi je nešto ranije stigao jedan mail zaljučila sam definitivno da ovaj dan treba obrisati. Ljudi koje ne poznajem mi prosleđuju mail-ove raznih vrsta. Od onih koje imaju cele power point prezentacije sa lepim slikama, kitnjastim fontovima i pričaju o nekom lepom shit-u i kako treba voleti svet, i sebe naročito, da bi mi na kraju saopštili da ako ne pošaljem to na bar deset drugih adresa neko zlo će me snaći, do onih koji apeluju na moju savest da uradim dobru stvar za druge ljude.
Zašto?
Nisam računala, ali verujem da sam sa ljudima tu negde fifty-fifty. Pola njih su mi učinili dobro, druga polovina loše. Dobro obično traje kraće, i to je važna lekcija - keep it movin'. Učini što možeš, budi dobra sebi i drugima, i ne zadržavaj se dugo. Na nogama, tako dočekati novi dan, ili kraj. Štagod naiđe prvo.
Možda je jedina stvarna dijagnoza ljudstvu: stir crazy. Ustajali u svojim kućama, među svojim stvarima, navikama, porodicama, obavezama, problemima... smrdljiva rupa Univerzuma, bije nas glas. Verovatno nam zato niko još nije došao.
Gledala sam nedavno neki smešan film, pun ozbiljnih lekcija na neozbiljan način, što je još jedino svarljivo, jer i deca gledaju, iako ozbiljne lekcije niko ne shvata ozbiljno već duže vreme tj. oduvek. I pokazuje se neki prekrasan krajolik na ekranu, nas dvoje gledalaca komentarišemo (isti kao ja, priča za vreme filma, klinka to mnogo mrzi kad radim) kako je lepo, i kako u Kini ima tako neverovatnih mesta za videti. I posle, na putu kući, zavaljena u taksiju, razmišljam kako ne samo da nismo normalni nego smo baš smrdljivi. Nije Kina nego je Zemlja. Istočna polulopta, severoistočni okrajak, preciznije. Jašu tako neki besni tipovi, maltretiraju konje, i mislilo bi se da posle toliko jahanja nemaju više snage nizašta, ali ne, oni nasrću besni u ime nekoga ili nečega, nisam zapamtila, i veruju da je to sve njihovo. Kao ona priča o dvojici žednih u pustinji, koji raspredaju priču o Ogu tj. kako ga nema i koliko ga ima, i u poslednjem trenutku naiđu neki lokalni dobroćudni tipovi, pa ih napoje i spasu im živote. Što je bila prava šteta, jer čim su se okrepili, ova dvojica su nastavili tamo gde su stali prethodno. Dakle, da li je to Vrhovno Biće njih držalo na oku i pobrinulo se i za takve neoprezne budale, ili je u pitanju bio slučaj. Da im je neko rekao da je u pitanju bila samo dobra volja tih ljudi koji su im dali vodu, oni bi mu se nasmejali u brk, kao priglupoj naivčini. Naravno, jedan je nastavio još žešće da obožava Oga, a ovaj drugi samog sebe, što je u krajnoj liniji jedno te isto, a ni jedan ni drugi nisu sva svoja materijalna dobra poklonili tim spasiocima, niti su se ponudili da im ponizno i verno služe do kraja svojih života. A služiće što Ogu, što nekom drugom idolu, idealu i sličnom shit-u, tj. sebi, kao i uvek. I sada se to prepričava. Ma ne samo prepričava - štampa se u hiljade primeraka, ima i više izdanja. Oh, Gospo moja...
Idem u krevet. Ako je svet još uvek tu sutra kad se probudim, nadam se da ću se setiti da to proslavim kao najlepšu vest koju je moguće čuti.
Male su šanse, kao što već znaš, i mnogo je dobra stvar što ne računaš na nas, i posebno na mene, ali mi bude ponekad zaista duboko žao što smo tako jeftini.
U Kini, iz Kine, kažem ti.
(Hahaha)