Biciklom oko sveta -- Peleponez

Skituljko na plaži

Po principu verovatnoće, bilo je samo pitanje vremena kada će nam se desiti da nas neko pokrade. Jer, kada spavaš na otvorenom i sve što ti treba za život nosiš u četiri plus torbe, pre ili kasnije neminovno je da budeš žrtva nečijih dugih prstiju.

A pomenuta “plus” torba je za cikloturistu zapravo najbitnija. To je ona ručna torbica koja se montira na volan bicikla i nikada se ne ostavlja na njemu, makar se od svog dvotočkaša udaljavali samo par koraka. U njoj se čuvaju dokumenta, novac i sve one neophodne sitnice koje svaki čas zatrebaju u vožnji: mapa, fotoaparat, naočari za sunce, krema za sunčanje, notes, nožić i kašika, muzika, kapa, olovka, notes... a u mom slučaju i amajlija -- mali meda po imenu Skituljko.

 Kako je moja ručna torba povećih dimenzija (nosivost čak 8 kg!), zauzima previše mesta u šatoru, te je svake večeri ostavim ispred, u onom međuprostoru između unutrašnjeg i spoljašnjeg sloja. Naravno, prethodno sve vredne stvari unesem u šator, pa u torbi ostanu samo nebitne sitnice, kao i Skituljko, koji me čuva. Da sam lopov i da imam iole mozga, bilo bi mi jasno da niko normalan ne bi ostavio ništa dragoceno ispred svog šatora. No, nisu svi lopovi inteligentni, a na moju nesreću, jedan takav opazio je moju torbu i iskoristio trenutak da je ukrade.

Prilično pouzdano mogu da rekonstruišem kako se to dogodilo, čak i kada. Probudila sam se oko 6.30, izašla do wc-a i pre nego što sam zatvorila šator, iz ručne torbe izvadila sam ciklo-kompjuter zbog sata, i unela ga unutra. Kada sam se sat kasnije ponovo probudila, torbe nije bilo. Sasvim je izvesno da me je neko opazio iza crkve gde smo razapeli šator i znatiželjno krenuo da vidi ko to sabajle šeta okolo u pidžami, da je ugledao torbu “na izvol'te” pored šatora (jer spolji sloj nije bio zategnut pošto smo ga postavili na beton) i samo je zgrabio. Pretražujući kasniej okolinu, iza zida crkve našli smo neke sitnice koje su poispadale iz manjeg džepa moje torbe, verovatno dok je lopov bežao.

Najpre nisam mogla da poverujem da se to zaista desilo. Pomalo je zastrašujuća pomisao da neko tek tako uđe u vaš životni prosotr, makar to bio i šator, i uzme šta mu se dopadne. Potom sam osetila bes i bila spremna da odem u policiju. Ali, to me je brzo prošlo -- bilo bi to premnogo cimanja zbog ukradenih naočara za sunce s dioptrijom i mog medvedića Skituljka.

Za prvo i ne marim, osim što mi pravi tehničke poteškoće, ali zbog Skituljka me je obuzela velika tuga. Stvarno sam volela tog medu, ko što deca vole omiljenu igračku, a putnici svoje amajlije. S njim sam razgovarala, ponekad sam mu se poveravala, na njega sam prebacila mnoge emocije kao da nije plišana igračka, već poluživo biće, mezimac. Šest meseci, Skituljko je svakodnevno bio sa mnom na putu, prošli smo zajedno 6.000 kilometara, često smo se Brajan i ja šalili kako Skituljko najviše uživa jer putuje i ne pedala, on mi je bio jedino društvo tokom desetak dana vožnje bez Brajana.

Neću ni da zamišljam šta mu je lopov verovatno uradio kada je pretraživao gde bi novac mogao da bude skriven. Hoću da verujem da se desilo ono što je jedan moj prijatelj napisao kao komentar kada sam se požalila da su mi ukrali torbu: Skituljko je uzeo naočare za sunce i otišao negde na plažu da uživa.

Korintski zaliv

Duž obale Korintskog zaliva, sa peleponeske strane, vode dva puta: stari i novi nacionalni. Oba su magistrale, s tim što potonji ima dve trake u svakom smeru. Mi, naravno, biramo onaj stari jer je manje prometan, a s njega je i mnogo lakše klisnuti na puteve duž plaža. Nekad su ti sporedni putevi samo sokaci, koji se neočekivano završavaju u šipražju uz obalu, ali češće se njima može napraviti sasvim lep detur vozeći tik uz more i u njegovoj ravni.

Mesta i ljudi

Kao i svuda dosad uz mediteransku obalu, zimi su naselja gotovo prazna. Žive samo veliki gradovi koji broje nekoliko desetina hiljada žitelja. Ali čak je i u njima veoma teško naći smeštaj izvan sezone, jer vlasnici apartmana najčešće žive u Atini.

Tako smo u Patri, koja je veliki lučki grad, dan i po bezuspešno tražili sobu. Gde god smo pitali, upućivali su nas na hotele, tvrdeći da je zimi to jedini smeštaj. Pretraga po Internetu nije dala skoro nikakve rezultate. Jedino što smo pronašli bio je omladinski hostel, za koji smo sumnjali da li uopšte radi. No, ispostavilo se da je otvoren i da zimska cena za krevet u zajedničkoj sobi znosi deset evra.

Osim nas, jedini gosti bili su grupa Senegalaca -- dva momka i dve devojke, ali nismo uspeli da saznamo šta rade u Patri. Naime, mnogi ljudi s kojima smo razgovarali tražeći sobu, upozoravali su nas da je grad prepun izbeglica, Afrikanaca koji čekaju da budu deportovani u svoje zemlje, a kojih bi trebalo da se čuvamo.

Narednih pak dana, prolazeći kroz manja mesta, svuda su nas upozoravali da treba da se čuvamo ovdašnjih loših ljudi, kojih je sad mnogo zbog teške ekonomske situacije, visokih cena i nezaposlenosti. Međutim, u svako doba dana fensi kafići u kojima čaj košta dva evra, bili su krcati, što me je neodoljivo podsetilo na Beograd. Da li Grci, kao Srbi doskora, troše skrivene zalihe iz slamarica i čarapa? Po svoj prilici da, jer kako drugačije objasniti da ljudi još uvek solidno žive sa prosečnim primanjima oko 500-600 evra i potrošačkom korpom koja košta više od 450 evra. Benzin je skoro dva evra litar, a najjeftinija vekna hleba od 500 g košta osamdeset centi.

Što se ljudi tiče, ako se izuzme to što mi je ukradena ručna torba, nismo imali loša iskustva. Naprotiv. Senegalci u Patri bili su više nego druželjubivi i prijatni, u jednom selu sreli smo momka i devojku na biciklima s kojima smo se lepo ispričali, u nekom gradiću svratili su nas na vino i cipuro -- grčku rakiju -- na benzinskoj stanici gde smo stali da natočimo vode i potom su nam poklonili cipuro za srećan put, u drugom selu gomila dečurlije na biciklima ponudila se da nam pokaže put kada smo zalutali, pa su nas sporveli do magistrale u zajedničkoj vožnji...

Klima

Od Patre ka Korintu planine postaju sve niže, pa samim tim i sunce sve jače i duže greje iako je ovo severna strana poluostrva. Kada se kod mesta Velo odvojimo od obale i zađemo u kopno, te zapedalamo uzbrdo u pravcu Mikene, počinje da doslovno prži, pa moramo da se skinemo u krate rukave i šorceve.

Uprkos tome što smo sad na visini, nemamo spektakularan pogled na zaliv, jer je vazduh neverovatno zagađen: debeli sivi sloj smoga pritiska obalu. Pretpostavljamo da dolazi iz pravca Atine, koja je na sto-sto pedeset kilometara odavde.

No zato nam se otvara pogled na drugu stranu, prema kopnenoj zaleđini. S obe strane puta, po obroncima i udolinama, vinogradi. Plodna zemlja i veoma blaga klima. Nije ni čudo što je ovde ponikla jedna od najstarijih civilizacija -- čuvena mikenska.

Po prvi put, postaje mi očigledno šta je presudno uslovljavalo mesta na kojima su se rađale stare kulture. Logično bi bilo da je izbor pao na Korint, koji od svih mesta u ovoj oblasti ima najbolji geografski položaj, budući da ima luku i da prirodno spaja kopno sa poluostrvom. Ali čim sunce malo zamakne iza planina, duž cele severne obale postaje hladno, a još ako dunu vetrovi, zima vas prožme do kostiju. Za razliku od toga, u brdima i dolinama oko Mikene čak i početkom januara temperature su gotovo letnje, vetra gotovo i nema, padavine su obilne ali i dalje ostaje toplo -- rečju, idealno za lagodan život i procvat kulture.

Božić, ili o zahvalnosti

Nakon višečasovnog lutanja po dirt-roads, pogodili smo pravi put i dokotrljali se u mesto gde je pre više od tri i po hiljade godina ponikla jedna od najznamenitijih civilizacija bronzanog doba.

Zaustavili smo se u kampu na ulazu u mesto, koji je otvoren ali bez posetilaca, pa nam je vlasnik ponudio da ostanemo besplatno: imamo struju, internet, tuš (doduše bez tople vode, ali možemo da je zagrejemo jer je tu i veliki plinski rešo).

Kada je čuo da sam iz Srbije, oduševio se. Objasnio je Brajanu da Grci sa Srbima osećaju posebnu povezanost. Dive nam se jer smo slobodoljubivi, jer nećemo da igramo kako drugi sviraju. Tako je lepo čuti da tvoj narod i zemlju neko hvali.

Vožnja za uživanje, predivni predeli, suvo i relativno toplo vreme, a na kraju dana tuš, struja, kuhinja, internet -- koliko Božijih darova u jednom danu. Ili: kako je zaista malo potrebno za sreću.

Putujući parti

Iako je bila nedelja, arheološko nalazište u Mikeni bilo je zatvoreno, a kasnije tog dana saznali smo da je razlog štrajk zaposlenih u kulturnim institucijama; nezadovoljni primanjima, stupili su u trodnevni štrajk. Zvuči poznato, zar ne.

Sa trusitima koji su došli u dva autobusa iz Francuske, posedeli smo malo na platou ispred nalazišta, diveći se pogledu na planine na severu, odakle smo juče pristigli. A onda smo zapedalali nizbrdo prema Nafpoliju.

Dvadeset kilometara puta kroz plantaže pomorandži i mandarina, sporednim putevima skoro bez ijednog vozila! Stajemo da se opskribimo zalihama ovog voća (ne beremo, samo kupimo sa zemlje), da sačekamo utovar gajbica u jedan kamion, te da popričamo sa radnicima na plantažama.

Prvo srećemo grupu od pet-šest muškaraca tipičnog azijatskog izgleda, pa radoznalo pitamo odakle su. Ne znaju ni reči engleskog ali nas ipak razumeju i odgovore da su iz Avganistana. Ne možemo da verujemo da su čak odatle došli ovde da beru pomorandže.

U želji da saznamo nešto više, zaustavljamo se kod jedne kuće, ispred koje smo opazili nekoliko drugih radnika, takođe Azijata. Na betonskoj ogradi kojom je kuća zaklonjena od ulice, suše se tepisi sa tipičnim istočnjačkim motivima. Kako stanemo, tako iz kuće izađe još pet, deset, petnaest... muškaraca koji nas okruže.

Mnogi od njih grančicama pomorandžinog drveta trljaju zube. Znam da je to običaj u nekim zemljama, kao što je u drugima žvakanje duvana ili žvaka, ali nikada nisam videla da neko to radi uživo, a kako najviše asocira na čišćenje zuba čačkalicom, to mi deluje pomalo neotesano.

Brajan započinje priču sa jednim od njih koji zna engleski i grčki, i koji se predstavio kao njihov šef. Ispostavlja se da su iz Pakistana i da su neki, kao on, ovde već osmu godinu -- samo se sele s plantaže na plantažu. Najveće iznenađenje je kada nam ispričaju da su svi ovde ilegalno i da su putovali mesec dana pešice od Pakistana, preko Irana i Turske. Nemaju proodice, nemaju devojke, jer grčke gazde to ne vole.

Koliko će ostati ovde? Ko to zna.

Pozivaju nas na kafu i čaj u kuću ne veću od pedeset metara kvadratnih u kojoj svi skupa žive, ali ja odbijam, pa to čini i Brajan. Ne osećam se prijatno ni nasred ulice okružena sa dvadeset pet muškaraca, koji me zagledaju znatiželjno odmeravajući i mene i bicikl, a nekmoli unutra. Verujem ja da su dobronamerni, ali bih takvu ponudu odbila i usred Beogarada.

Kada produžimo dalje, pričamo o tome kako u svim zemljama kroz koje smo prošli ljudi odlaze da rade i zarade negde drugde: Rumuni u Francusku i Italiju, Ukrajinci u Poljsku i Slovačku, Srbi u Ameriku i Nemačku, Grci u Australiju... Ludi i surovi svet kapitala. Znajući da grčke pomorandže u Beogradu koštaju oko evro i po, pitam se koliko li niske moraju da budu nadnice ovih ljudi, da bi se gazdi isplatilo kad plati njih i transport i sve marže. I svuda je isto -- svet počiva na nejednakosti.

Gorak ukus nakon ovog susreta donekle nam ublažava par Grka iz Atine, koje srećemo nadomak Nafpolija. Došli su u svom kamperu na vikend i preporučuju nam gde možemo da nađemo zgodno kamp-mesto.

 Malo prošetamo kroz ovaj simpatičan grad, nad kojim stražari srednjovekovni zamak (obilazak četiri evra, neka hvala), pa ih poslušamo.

Pošto je danas Brajanov rođendan, sumiramo broj ljudi na zamišljenom putujućem-partiju: Francuzi iz dva autobusa, Avganistanci, Pakistanci, Grci -- približno sto pedeset ljudi. Malo li je, čak i za svetskog putnika.

Epidaurus

Skoro je neverovatno da smo više do dve nedelje u Grčkoj, a da još nismo posetili ništa opd antičkih spomenika kulture. Objašnjenje se, delom, krije u činjenici da smo, zbog zime, pratili puteve duž obale, a silom prilika zacratana ruta sigurno nije način za upoznavanje sa znamenitostima bilo koje zemlje, pa čak ni Grčke, gde starine počivaju skoro na svakom koraku. Zato smo se, sasvim namerno, udaljili od mora i uputili najpre ka Mikinosu, potom i Epidaurusu. Obilazak potonjeg očekivali smo se tim većim nestrpljenjem što je nalazište iz doba bronze bilo zatvoreno.

I bili smo bolje sreće. Antički tetaar i ostaci Asklepijevog svetilišta čekali su na posetioce kojih je, ovog kišnog i hladnog dana, bilo svega nekoliko: grupa od petorto-šestoro Kineza, bračni par s bebom i nas dvoje.

Najpre smo posetili najčuveniju znamenitost Epidaurusua -- pozorište iz 4-3. veka pre naše ere. Neminovnvno, posetilac usklikne kada vidi nešto ovakvo: pre pet-šest hiljada godina ljudi su izgradili ovaj tetar koji može da primi trinaest do četrnaest hiljada gledalaca.

Zahvaljujući umeću i znanju čuvenog arhitekte Polikleta, postignuta je savršena akustika, pa se i u pedeset petom, poslednjem redu, perfektno čuje sve što se izgovori na sceni, makar i šapatom. Mi smo, naravno, proverili da li je to tačno: Brajan se popeo najpre u trideset četvrti red, iza kojeg se nalazi prolaz, granica između sveta bogatih i siromnašnih kojima je pripadao naredni dvadeset i jedan red. Ja sam ostala dole, poklonila sam se i rekla nešto veoma tiho, tiše nego što inače razgovramo kada vozimo. Ipak, Brajan je čuo svaku moju reč i odgovorio mi. Neverovatno!

Prisećam se gradiva s fakulteta, iz antičke književnosti. Ako dobro pamtim, stari Grci su problem akustike prevazilazili tako što su ugrađivali cevi od bine do svakog reda. Međutim, potraga za njima u Epidaurusu ne daje nikakav rezultat. Ako i grešim u vezi sa zvukom, sasvim sam sigurna da su glumci, koji su bili isključivo muškarci, na sceni hodali na štulama kako bi ih jasno videli i u poslednjem redu, kao i da su na licima imali maske, koje su ocrtavale karakter koji igraju.

Sve to pričam Brajanu, a on me iznenađuje informacijom da se u srednjim školama u SAD uči dosta o antičkoj Grčkoj.

Nakon tetara, obilazimo muzej, gde na nas sve vreme vreba čuvar kako slučajno ne bismo koristili blic prilikom fotografisanja. Ne znam ćemu to, kada su ionako sve skulpture kopije originala koji su u Atini. No, poštujemo pravilo.

Sledi obilazak Asklepijevog hrama. Sve čega se sećam o njemu već sam ispirčala Brajanu: da je bio bog medicine, da je preporučivao prirodne metode lečenja zavisno od tipa ličnosti bolesnika, ali nisam imala pojma (ili sam samo zaboravila?) da je imao razvijen kult. Kako god, čitav ovaj kompleks sagrađen je njemu u čast i njemu je posvećen: tereni za trčanje i takmičenja, antička gimnazija, Artemidin Hram, Asklepijev Hram, Biblioteka, Kupatila, Trpezarije, Spavaonice...

To je sada, zapravo, sve samo kamenje, kako bi ironično rekao jedan moj prijatelj. I donekle bi imao pravo. Obilazeći sva mesta nekadašnjeg Aksklepijevog kulta, pitam se zašto skoro ništa nije restauirano, zašto nema maketa, crteža, pa čak i vošanih figura. Kolikom broju ljudi, kolikom broju posetilaca, ovo kamenje može da dočara bilo šta? Možda zanemarljivom postotuku. Moje iskustvo i najdublje uverenje je da ljudi imaju vrlo ograničene imaginativne sposobnosti i da mogu da zamisle prizore i slike samo ako im se plastično dočaraju. Zato od svega viđenog u Epidauru, pamte samo sliku teatra -- jedinu celovitu. Kao što ćemo i mi, najverovatnije.

Korintski kanal

Iako bismo oboje voleli da se zadržimo mnogo duže na Peleponezu, vozili smo samo severnom obalom i tek neznatno zašli u kopneni deo poluostrva. Naime, žurimo da početkom februara budemo u Izmiru, gde će nam se pridružiti Brajanov drug Kurt koji će voziti s nama narednih mesec dana.

A Peleponez je ogroman, samo je obala duga preko hiljadu i petstotina kilometara. Ko se ovde upusti u bicikliranje tokom zime, mora da napravi pun krug ili da računa na sigurno smrzavanje ukoliko se odluči da 'preseče' put preko zavejanih planina. Mi nismo pokušali ni jedno ni drugo, prvo jer nismo imali dovoljno vremena, a drugo jer toliko ludi baš i nismo.

Tako smo, nakon dve nedelje na poluostrvu, stigli do njegovog 'kraja' -- kanala kojim je Peleponez veštački odsečen od kopna. Zaustavljamo se kod drvenog mosta, sa dve trake za vozila iz oba smera, a po sredini za pešake i bicikliste. Na prilazu mostu tabla s upozorenjem da je most klizav i da nije uputno voziti bicikl preko njega. Ignorišemo upozorenje jer daske deluju dosta suvo, a i čuvar iz kućice, na drugoj strani, pokazuje nam da možemo da pedalamo, ali da požurimo. Prešavši na drugu stranu, saznajemo i zašto: za dva minuta, kaže, most se spušta.

"Zar se ne podiže?", čudi se Brajan.

"Ne, ovaj se spušta", potvrđuje službenik. Uprkos lošem engleskom, ne deluje kao da brka pojmove 'dole' i 'gore'.

Hm, hajd' da sačekamo i vidimo i to čudo, kad smo već tu.

A čudo je tekovina s kraja 19. veka, iako su još neki antički vladari razmišljali o tome kako da prosecanjem kanala između Korintskog i Saronskog zaliva skrate put brodovima za skoro petsto kilometara. Od službenika saznajemo da postoji još jedan spuštajući pokretni most par kilometara dalje, te treći, klasičan i nepokretan, koji je deo autoputa.

Nakon tog objašnjenja, pritiska dugme na nekoj spravi u svojoj kabini i na oba kraja mosta spuštaju se rampe. Pritiska drugo dugme i uz strahovitu buku most lagano počinje da tone. Spušta se centimetar po centimetar, i tako skoro sedam minuta koliko mu treba da porine dvadeset i jedan metar u dubinu.

Sledeće što vidimo su dva omanja broda kako prolaze jedan za drugim kroz kanal. S prvog, većeg, kapetan i članovi posade mašu službeniku, Brajanu, meni, a mi im uzvraćamo. Cela scena neodoljivo me podseća na onaj crtani film u kome su brodovi glavni junaci.

Čim brodovi prođu, ponovni pritisak na dugme i most kreće gore. Nestrpljivi vozači s obe strane zatvaraju vrata svojih automobila i pale motore. Za koji minut, ostrvo Peleponez ponovo će postati poluostrvo.

Fotografije s Peleponeza su ovde.