VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) IV

 Znate već, četvrtak... BTW, danas malo idemo van Skandinavije - svuda se raširili ti Evelonci!

  O MUDROSTI I SREĆI

Sledećih dana vreme se pokvarilo pa su stanovnici vilinske šume većinom provodili vreme u pećinama i toplim kupatilima uz priču i duge zabave. Kju je stalno bio sa svojim izabranicama i istinski je prionuo na pravljenje planova za budućnost. Nazz mu ponudi svoju pomoć oko kuće koju je planirao da izgradi. Vilin-kraljev sin je to prihvatio iako je znao da ovaj to radi kako bi bio bliže novim vilama čiju put još nije okusio, jer i pored svega, on je ipak bio najveštiji graditelj u Astaru. 

Un je, izgleda, podlegla flertu sa njim, tokom narednih dana, dok ga je Frija glatko odbila pa čak i ismejala. Iako je Nazz bio prelep i snažan vilenjak, koji se trudio oko nje kao da je kraljica, ona jednostavno nije mogla da legne sa nekim ko ne voli njenog Kjua i njenu novu prijateljicu, Tis. Friji se to činilo kao izdaja onih koji joj nešto znače. I pored onolikih moralnih pridika koje je njoj i Kjuu držala na početku njihove veze, Un nije imala te skrupule. 

To je, ipak, imalo svoje dobre strane. Šestog dana sunce je granulo, vazduh se pročistio posle kiše, a Nazz više nije mogao da povuče svoje obećanje. Odmah su krenuli sa izgradnjom Kjuovog novog doma zato što se jesen već nazirala. Sam Kju odabra jedno nisko, razgranato hrastovo drvo, od mnogih koje su vilin-botaničari posebno pripremali za tu svrhu utičući na njihov razvoj.
Bilo je na dobrom mestu. Za osnovicu je imalo malo uzvišenje kraj potoka koje je na strani prema vodi imalo stene. Debljina njegovog stabla bila je tolika da ga tri vilenjaka zajedno nisu mogli obuhvatiti. Na njemu izgradiše neku vrstu platforme koja je trebala da ponese okruglo zdanje sa kupastim krovom. Kao i kod svakog građenja u Astaru, svi su došli da pomognu. Gradnja je brzo napredovala i pored pozamašne veličine zgrade.
Nazz naredi da se bočne grane podupru balvanima još pre nego što koru hrasta premažu okamenjivačem drveta. Prvi deo kuće već je bio ukrovljen kada vilin arhitekta reši da pridoda još dve pomoćne zgrade na višim granama, sa obe strane glavnog krova, tako da gledaju licem jedna u drugu, a da njihove pokrivene stepenice ulaze ravno u taj krov. U unutrašnjosti kuće to su bile prave stepenice, a ne neki mešanac sa merdevinama kao one koje su vodile od tla do glavne zgrade. Doduše, novopečenim vilama nije se ni malo sviđao taj strmi detalj na samom ulazu, ali je Nazz ostao nepopustljiv izgovarajući se tradicijom. I zaista, sve kuće na drvetu u Astaru imale su takve polumerdevine na ulazu.
Jedna od dodatih, manjih zgrada imala je mali bočni balkon koji je gledao pravo prema potoku i pećinama toplih izvora odakle se mogao postaviti viseći most do najbliže od njih, a druga je imala verandu. Frija je tvrdoglavo insistirala da se veranda okrene ka pećinama i centru vilenjačkog naselja, kako bi na njoj mogla da sedi i posmatra ih, a ne da bulji u drveni zid svoje druge kuće. Nazzu je to potpuno kvarilo osnovnu zamisao, pa se tu razvi bučna rasprava koja je pretila da preraste u ozbiljnu svađu. Na kraju su obe manje zgrade dobile verande, a Frija se izborila za još jedan neplanirani prozor na onom zidu u koji je gledala jedna od verandi. To produži gradnju za čitav dan.
Ispred glavne zgrade, koja je bila zadivljujućih dimenzija, Kju čak izgradi - bez saglasnosti Nazza, kome je to kvarilo harmoničnost njegovog dela - ogromnu platformu od prepolovljenih i izglačanih balvana, koja bi mogla poslužiti nekom manjem pozorištu kao scena. Vilinski arhitekta je na to samo uzdisao i vrteo glavom, ali je Kjuu bio preko potreban prostor za rad ispred kuće. On tu platformu ogradi niskom, gustom ogradom dajući tako na znanje da taj prostor priprema kao igralište dece. Zatim postaviše još cevi za grejanje parom iz gejzera i tako obezbediše da se zimi na toj platformi neće skupljati sneg.
Un je time bila prilično nezadovoljna jer je to značilo da će cele zime imati kaljugu ispred kuće. Kju tada izgradi još jedan veliki, bočni ulaz dosta daleko od dometa vode sa platforme, za zimske uslove. Posle toga su obezbedili zakucavanjem i urezivanjem put po svim važnijim granama drveta, namestili tobogan koji je sa onog malog bočnog balkona vodio na veliku platformu, postavili viseći most ka pećinama i napravili malu osmatračnicu na vrhu drveta, čiju svrhu u ovako gustoj šumi ni sami vilenjaci nisu shvatali, ali, to je bila tradicija.
Tada su na koren i koru stavili sredstvo koje okamenjuje drvo ostavljajući ga još uvek živim. Tako su mu dali čvrstinu skoro kao kod gvožđa i zaštitili su ga od svakog propadanja u sledećih sedamsto godina. Time su spoljni radovi na Kjuovom novom domu bili završeni. U novu kuću Kju je doneo najbolja krzna od lisica i kuna, a zidove je zastro dabrovinom koja je bila itekako otporna na vlažnost. Onda unese u kuću vredne stvari i drveni nameštaj koji su vilenjački stolari rezbarili sa puno ljubavi, za porodicu svog suverena, tokom dugih godina njegove vladavine.
Un je bila oduševljena novim domom i svuda se hvalila da je trenutno vlasnica najlepše kuće u Astaru. Vilenjaci su na te reći samo slegali ramenima i zaključili da plavokosa lepotica sigurno mnogo znači Kjuu, kada je bio spreman da se izloži tolikim naporima oko prebivališta. Međutim tek stvorena vila nije shvatala vilenjački stav pa se stalno žalila Friji na njihovu ljubomoru. Kju nekoliko puta pokuša da joj objasni da se ne nalazi među zavidnim seljacima u svom rodnom mestu, ali kao da njegove reći uopšte nisu stizale do Uninog uva.
Frija je, u međuvremenu, ostavila svoju drugaricu da licka kuću i vreme provodila sa ostalim vilinskim narodom trudeći se da što više nauči od njih. Najteže su joj bile prve lekcije Per-Ringa. Iako je bila mlada i snažna, nije imala mnogo kondicije, osim one za pešačenje, pa joj se činilo da će umreti na višečasovnim vežbama. Osim fizičkog, od nje se zahtevao i znatan umni napor, da natera svoje telo na reakcije sasvim drugačije od prirodnih. Da stvar bude gora, i Un je morala da uči vilenjački način borbe i bila je u tome mnogo uspešnija od nje. Bar u početku. Plavuša je mehanički ponavljala pokrete tačno i precizno. Nije uopšte mnogo pričala o Per-Ringu, niti je preterivala sa vežbama da bi savlada neki udarac kod kuće, kao njena drugarica, ali joj je sasvim lepo išlo.
Frija, koja se borila srcem, i izlagala se velikim naporima, jer je bila opsednuta vilenjačkim načinom borbe, nije imala tako dobre rezultate. To joj je dodatno otežavalo celu stvar. Kju joj je govorio da se opusti i da će napredak doći sa vremenom, ali je nailazio na isti zid kao sa Un u vezi kuće. Svakodnevno je ostajala posle vežbanja da radi na snazi ili razgibanosti, od čega ju je celo telo redovno bolelo. Ali, njena upornost kao da nije imala granica. Bilo joj je strašno teško, međutim, ta je muka imala neki epski ukus i Frija je zato i dalje trpela.
Ipak, morala je sebi priznati da je najviše volela kad skine znojavi kostim za vežbanje i prepusti svoje mlado, izmrcvareno telo umirujućem dejstvu tople vode koja ju je masirala. Posle toga je obično bila previše umorna za sve pa i za ljubav, pa je Kju te jeseni spavao mnogo više sa Un. Zelenooka vila je bila toliko preokupirana Per-Ringom da ga je stalno saletala sa nekim pitanjima u vezi njega. Njihovi dijalozi su se uskoro sveli samo na to. On je čak vrlo ozbiljno počeo brinuti što je ta veština borbe toliko opseda.
Te zime Friji se činilo da se vrti po začaranom krugu i da su stvari koje su je ranije ispunjavale sada potpuno mrtve za nju. Da li je to bila zla vilinska magija, ili je sama bila kriva za takvu promenu života? Odlučila je da ipak pomalo posluša Kjua. Dok je proleće zamenilo visibabe i babina uva, ispod snega koji je kopnio, sa drugim šumskim cvećem Frija se sve više odavala dugim lutanjima po Šumi Trolova sa Tis. Njene oči počele su mnogo bolje da vide, a sluh joj se izoštrio. Mogla je da prepozna sitan detalj, kao što je puž na grani, sa više od dve stotine metara.
Belokosa vila učila ju je da osluškuje šumu i bila je veoma zadovoljna kako je njena krv pokrenula promene kod Frije. Ponekad bi, ujutru, otišla sa njom u ribolov. Mala vila znala je kako da razonodi njenu opsednutu dušu. Šta sve samo nije izmišljala. Pamti se da su njih dve, mokre i gole kao od majke rođene, verovatno prekinuvši kupanje u nekom jezeru, protutnjale kroz Mag-Mel na leđima ogromnog jelena za kakvog se mislilo da živi još samo u Irskoj.
Tokom ranog leta, Frijina upornost u obuci počela je da daje prve rezultate. Napredak je bio priličan. Nim joj reče da odabere oružje kojim će se služiti i ona izabra dugi mač, po ugledu na Kjua. Sada je već mogla početi mirnije da uči, jer nije više bila u tolikom zaostatku, da joj se smeju i vilenjačka deca, kao što je nažalost, bio slučaj u početku.
Veselo se zabavljala preko celog dana sa nekoliko vila i vilenjaka u pećinama pare. Tamo je uočila jednu čudnu igru koju igraju pretežno stariji vilenjaci. Pokušala je i sama i odmah bivala pobeđena od uvežbanih igrača. Već u samom početku igre ostala je bez figura i onda nije imala čime da ugrozi protivnika. To bi, ujedno, odmah bio i kraj meča.
Željna znanja, Frija upita ko je najbolji u tome, rešena da odmah uči od njega. Svi prisutni u pećinskom kupatilu složiše se da je Haldir najbolji igrač koga je Astar ikada imao. Frija se uputi ravno kod njega smatrajući da joj duguje takvu uslugu, jer su u istoj porodici. Haldir je baš igrao sa jednim mladim vilenjakom sedeći pored reke kada ga Frija spopade. On izvede jednu od svojih neverovatnih majstorija ostavljajući protivnika bez figura za samo dva poteza, pa sasluša bujicu snajinih pitanja. Zatim uzdahnu i otpustivši drugog vilenjaka, poče da govori smireno i poučno:
- Igra, koju si videla, zove se šah i doneli su je vilenjaci koji su bili u poseti mom stricu u Irskoj. Kažu da Finvar ludi za njom i od kako je doživeo poraz protiv svetog Patrika živi stalno pod zemljom igrajući je sa Gvin Ap Nudom, zavilenjenim Ircem koji ga ju je naučio. Cilj te igre je, kao što znaš, da što pre ostaviš protivnika bez figura, a da pritom izgubiš što manje svojih. Narod Astara dugo ju je usavršavao, tako da smo postali pravi eksperti u tome. Tu su potrebni dani rada i naduveni prsti od udaranja drvenih figura, ali za prave zaljubljenike ništa nije teško. Pravo da ti kažem, kada su je doneli ona se igrala po nekim drugačijim, veoma zamršenim pravilima. Međutim, mi smo je pojednostavili i učinili je mnogo bržom i življom.
Videla si kako sam u nekoliko odmerenih udaraca zbrisao celu protivnikovu odbranu sa table. Za takvu tehniku potrebne su godine vežbanja. Pošto se Kju ne zanima mnogo za šah, vrlo sam zadovoljan što nekome u porodici mogu da otkrijem svoja znanja. Svi početnici greše jer pokušavaju da zadnjim figurama iz sredine gađaju protivnikov red, zato što su one najveće pa misle da će najviše i porušiti. To je, zapravo, njihova propast, jer tako sravne sebi ceo prvi red figura pa protivnik sa preostalim lako poobara ono što mu je ostalo.
Treba gađati sa malim, i to sa krajeva, dijagonalno preko table. Razaranje protivnikovih redova postiže se udaranjem figure tako da rotira preko table. To je igra pravog majstora. Hoćemo li jednu? -
Frija naređa figure čudeći se zašto su različite kada se sa svima isto igra, ali ne hte ništa da pita vilenjaka, jer je smatrala da su o tome već dosta mislili mnogo mudriji od nje. Haldir je imao bele. Izvede prvi potez raznevši joj skoro celo levo krilo. Kralj joj osta idealno otvoren i ona ga upotrebi bacivši ga u sam centar svekrove formacije. Tu, začudo, ne napravi neku veliku štetu i poruši samo nekoliko figura. Vilin-kralj se nasmeja rekavši:
- To ubacivanje figura odozgo nikada se nije pokazalo dovoljno efikasnim. Zbog te lučne putanje figura ne može imati dovoljnu rotacionu silu, a često se može u žaru igre promašiti cela tabla. Nemoj to nikada više da igraš. -
Zatim je uputio drugi bočni hitac ostavivši snaju sa samo jednom figurom koja je imala drugačije bojenu glavu. Frija uvide da će ako uputi i nju ostati sasvim bez figura nasuprot masi Haldirovih pa se predade, upitavši ga:
- Kako je moguće da je tvoj stric, Finvar, bio poražen od tog svetog čoveka u Irskoj i kako se uopšte dogodilo da njih dvojica igraju šah? -
- Kamo sreće da su igrali šah. Stvar je mnogo gora. Finvar je poražen u svojoj nameri da otera veru u raspetog Boga i vrati Pikte njihovoj staroj religiji. -
- Au! - trže se tamnokosa - To znači da je sada po Irskoj situacija gadna isto kao i u Norlandu. Pobogu, pa taj Finvar je pobeđivao Hristoljubive kraljeve po kontinentu, kako je onda na tom velikom ostrvu uspeo da izgubi bitku protiv tog njihovog svetog čoveka? I kako je tako pametan narod, koji je izmislio tako lepu igru, mogao tako lako da padne pod mračan uticaj Hrišćana? -
- Prvo, igra nije ista i nisu je izmislili glupi, divlji Irci nego je došla negde sa jugoistoka, zajedno sa verom u raspetog Boga. Bila je vrlo dobra pa smo je prihvatili, kao što prihvatamo sve pametne stvari gde god da nastanu, mada je u svom izvornom obliku bila pomalo naporna i dosadna.
Što se tiče poraza u kampanji protiv Hrišćana, on se Finvaru dogodio sasvim slučajno i to je imalo presudnu ulogu na sudbinu te travnate zemlje. Kad je stigao na najzapadnije poznato kopno, moj stric je odmah počeo da širi verovanje u vilenjake i njihove moći. Vremenom je čak uspeo da bude poštovaniji nego keltski Bogovi u koje su starosedeoci verovali. Sam se oduševio jednostavnošću i doslednošću Irske i počeo je da proučava njihovu kulturu. Meni je poslao mnoge legende i sage tog dalekog naroda, pa je u Astaru keltska kultura i terminologija jedno vreme bila ušla u modu, što se može videti po mešavini keltskog i starovilenjačkog u mnogim našim imenima i nazivima. Čak sam i ja mnogo kasnije podlegao tome i svome sinu dao ime po legendarnom irskom ratniku Kjuu Čulejnu. On je bio nepobedivi junak i najveći ratnik Alesterskog perioda kod njih. Ime je delovalo kratko, lepo i zvučno. Mislio sam da će ga nositi sa ponosom, jer potiče od tako važne ličnosti, a ne liči na uobičajena ljudska i vilenjačka imena. Možeš samo zamisliti moj užas kad sam shvatio da ono zapravo znači „pas".
Šta je, tu je. Moj sin je već dugo nosio to ime i svi su ga znali po njemu. Sva sreća što ovde retko ko razume Irski. Na kraju krajeva, Irci veoma cene pse i kod njih žive jedni od najvećih na svetu. Rođeni lovci na vukove. Prezir prema tom najvećem čovekovom prijatelju donelo je tek Hrišćanstvo, koje ga smatra za nisku i prljavu životinju. Kako mi obično teramo inat svemu što dolazi od slugu Boga koji visi na krstu, moj sin sa ponosom zadrža ime, ma kako smešno ono u stvari zvučalo. On je protivnik vere u raspetog Boga celim svojim bićem. To kroz ime svima pokazuje. Ja sam ga savetovao da ga promeni u „Hju" što znači lisac, ali je njemu Kju delovalo oštrije i muževnije. -
- Znači, Kjua mogu sad da zovem kuc, kuc ili av-av? - ulete Frija smejući se.
- Ne šali se sa tim! Mnogo ćeš ga naljutiti. On je veoma osetljiv na viceve u vezi njegovog imena. Mogao bi se ozbiljno naljutiti na tebe - reče Vilin-kralj zabrinuto.
- Mogu da se kladim da neće - cerekala se zelenooka vila - Pustimo sada to. Reci mi gde je Finvar pogrešio, i kako se dogodio taj katastrofalni poraz u Irskoj? -
- Katastrofalan za politiku koju vodimo, a ne za elfe. Finvar je u svemu tome izgubio jednog jedinog ratnika, tako da su oni i danas veoma brojno pleme. Dosta njegovih spetljalo se sa lokalnim ženama koje su zavilenili. One su, naravno, dale puno potomstva. Pripadnici nekih klanova koji su se borili protiv nove vere, takođe su sišli pod zemlju i izmešali se sa nama. Priča se da on danas može u svakom trenutku da digne preko dve hiljade ratnika i ako su mnogi iz njegove skupine prešli na susedno, Britansko ostrvo. On je i dalje najmoćniji vilenjak na ovom svetu.
Kao što sam već počeo da pričam, on je veoma učvrstio verovanje u vile u toj travnatoj, vlažnoj zemlji. Kao što je njihova kultura delovala na nas tako je i naša imala uticaja na njih. Postali smo pravi kult i malobrojni hrišćanski sveštenici povukli su se u zidine manastira pred neraspoloženim narodom. U tim danima za naš rod na kišnom ostrvu sve je išlo dobro, možda i suviše dobro...
Onda je došao Patrik. Zaludan momak koji je na sasvim iracionalnim idejama izgradio neki svoj svet. Znajući ga kao zanesenjaka, Hrišćani ga poslaše među najljuće pagane klana Tauta de Danan, u nadi da se nikad više neće vratiti. Znaš, manastirski život u molitvi i osami, stvara često veoma uvrnut smisao za humor. Kaluđerima se to učinilo kao strašno dobra šala. U stvari bila je samo strašna.
Ljuti pagani ismejaše misionara, ali smatrajući da imaju posla sa budalom, oni ga ne ubiše, nego ga poslaše nazad vezanog na kravi licem okrenutog ka repu. Neki dobri ljudi usput ga skinuše sa uplašenog govečeta. On im ispriča kako su ga nevernici napali i vezali u želji da propvednika živog spale, ali ga je njegov Bog spasao pretvorivši panj za koji je bio sapet u kravu. To se dogodilo baš u trenutku kad ga je prvi plamen dotakao, što je samo dokaz da je milost i veličina njegovog Boga neizmerna.
Mnogi od prisutnih zavrteše glavama i rekoše da se na kravi nigde ne vide tragovi vatre što bi nagoreli panj svakako morao da ima. Patrik im tada pokaza vrhove kravljih rogova, koji su se crneli nasuprot bele kosti, pa reče da su to tragovi vatre i da će ih od danas nositi sve krave na svetu. Mada su drugi narodi kasnije umirali od smeha na tu irsku priču, jer se zna da su goveđi rogovi takvi od postanka sveta, lakoverni Kelti poverovaše u to.
Moramo uzeti u obzir da su Irci pretežno ovčari i da uopšte nisu imali pretstavu kako kravlji rogovi izbliza izgledaju. Jedino što su zaista znali jeste da je dosta nezgodno naći se ispred njih. Oni ih tada prvi put malo bolje zagledaše i kako vrhovi zaista izgledaju kao nagoreli, poverovaše u priču okorelog Hrišćanina.
Patrik se sledećih dana zadržao među njima i pošto je posedovao veliku moć ubeđivanja počeo da okuplja pristalice nove religije. Nedelju dana kasnije pokrstio je vođu tog plemena i krenuo dalje u svojoj svetačkoj misiji. U drugom selu naišao je na vrlo hladan doček. Osetivši to, on ode iz sela na obližnji breg, gde su radoznali ljudi dolazili da ga slušaju.
Patrik je, ruku na srce, u tome bio jako dobar. Njegove priče i laži, raspaljivale su maštu sirovih Pikta, pa je imao sve veći broj slušalaca. Mesec dana kasnije imao je ogromnu većinu u selu, pa je žurno sišao sa brega, ubio mesnog paganskog sveštenika, zahtevajući od starešine sela da podigne crkvu u znak pokajanja za grehe počinjene pod duhovnim vođstvom nevernika. Tako je počeo da svojoj veri potčinjava mesto za mestom, uvek izmišljajući neku novu priču, da bi dokazao Božije čudo.
Laž, prevara, pa čak i ubistvo, u to vreme nisu se smatrali grehom, ako su imali za cilj spas nevinih duša koje čame u mraku paganstva. To je bila zvanična politika crkve, naravno, nikada javno obnarodovana, ali hrišćanski misionari su lako dobijali oproste za te grehe, ako su se uopšte sećali da ih na ispovesti pomenu. Patrik zato uopšte nije osećao grižu savesti za ono što čini, jer su po njemu to sve bila sama Bogougodna dela.
Lagao je bez ikakvih ograničenja, a mora mu se priznati da je imao mašte. Dokazi Božijih čuda koje je on sam izazvao nicali su na svakom koraku. Po njemu su to bili: umiljavanje pasa, skokovi lososa, kriva usta ribe lista, pa čak i beskorisnost rečne pene. Pošto je tako dobro izmišljao, svi su se slagali kako je veoma mudar čovek i da ga vredi slediti. Tako je on ugrozio povlašćen status vilenjaka koji je Finvar uz toliko muka stvorio.
Irski vilin-kralj tada posla svog naboljeg čoveka, Osijana, da sredi tog hrišćanskog učitelja. Ovaj ne shvati to preterano ozbiljno, pa je planirao samo da osramoti i ismeje Hrišćanina, a ne da ga ubije. On na žalost povede sa sobom samo jednog odličnog borca, Gola. Kada se približiše mestu na kome je propovednik obitavao u jednoj jaruzi potoka, upadoše u zasedu hrišćanskih fanatika.
Inteligentni Patrik lepo se pripremio za nezvane goste, pa su njegovo gostoprimstvo dobro osetili na svojoj koži. Gol je uspeo da svojim velikim mlatom rastera napadače i da ih drži na odstojanju u toj klizavoj jaruzi. Međutim, na nesreću, kaiš na mlatu mu puče i meštani ga lako ubiše.
Gledajući iz prikrajka, Patrik iskoristi trenutak pucanja kaiša da se pojavi, tako da je delovalo kao da je on to uradio nekom svojom moći. Naredio je da Osijana živog uhvate i oni ga, pošto je krenuo u pregovore bez oružja, brzo savladaše. Onda je, verovali ili ne, pokušao da vilenjaka ubedi u moć svoga Boga, što naravno, ostade bez uspeha.
Tada se prvi put našao pred stvarno velikim izazovom. Još nikada nije naišao na nekoga čiji je ateizam bio toliko čvrst. Takvog „čoveka" je po njegovim dubokim uverenjima vredelo samo ubiti. Jasno je bilo da bi to u očima stanovnika bio njegov poraz, a ne pobeda, pa se odluči da vilenjakovu sudbinu upotrebi u vrlo poučne svrhe. Obeća da će ga pustiti na slobodu, ako se pokrsti pred celim selom i ostalim okupljenim ratnicima. Kao uslov postavljalo se da nikako ne pokvari ceremoniju, jer će ga u tom slučaju odmah ubiti.
Osijan pristade, nemajući drugog izlaza. Patrik tada objavi narodu da će dokazati demonsku prirodu vilenjaka jednostavnim krštenjem. To ne može podneti nijedan sluga satanin, bez bola i grimasa. Sutradan, irski vođa Hrišćana izvede Osijana na krštenje pod jakom pratnjom keltskih ratnika. Dok je krštenje trajalo vilenjak se sasvim dobro i poslušno držao, odrekavši se Satane bez i najmanjeg problema, pa je „božiji čovek" morao da pribegne nekom od trikova, kako bi vilenjak jauknuo i dokazao svoje đavolsko poreklo. On mu probi nogu metalnim šiljkom sa svog pastirskog štapa, nadajući se da to niko neće videti. Osijan mirno podnese bol, ne pustivši ni glas od sebe.
To, naravno, izazva tako obilno krvarenje da su svi prisutni primetili šta je Patrik učinio. Morao je zatim pred masom svojih vernika da objašnjava zašto je to uradio. Lupao je nešto o testiranju vere, kad ga Osijan začuđeno upita zar to nije deo rituala? Tu Hrišćanin odustade i vilenjaku pokloni slobodu, smatrajući da ovu bitku nije baš sasvim izgubio, jer je pred svima pokrstio najbližeg saradnika strašnog Finvave, kralja pod bregovima.
Propovednik pokuša da načisto pridobije Osijana, dok je ovaj previjao stopalo, upitavši ga da li hoće da mu se pridruži u njegovoj svetačkoj misiji? Vilenjak odbi i ode ćopajući rekavši svom duhovnom pastiru da će sledeći put sve svoje smerne hrišćanske molitve uputiti Bogu u nadi da Golu nikad ne pukne kaiš na mlatu. Naravno to je bila šala, pošto je Gol bio nepovratno mrtav, ali je Osijan dobro znao kako Patrik ne zna granice vilinske moći.
Saznavši za tu nesreću, moj stric odluči da već jednom svrši sa Patrikom i legendom o njemu, na tako spektakularan način da uopšte neće ostaviti mesta razmišljanju o volji Boga ili Bogova. Plan mu je bio vrlo prost, jer komplikovani planovi imaju običaj da krenu stranputicom. Hteo je da Patrika domami na mesto gde je postavljena veća količina vatre koja puca i digne ga u vazduh baš u trenutku kad dođe sa njim u otvoren sukob oko religije.
On odmah naredi svojim ljudima da naprave izvesne količine pamuka kuvanog u eksplozivnoj tečnosti za taj poduhvat. Zatim je Denelu, svom naboljem stručnjaku za upotrebu gorionika za kopanje naredio da prokopa kanal koji će ići tačno ispod puta za Patrikov breg. Ovaj to temeljno izvrši koristeći se svim mogućim spravama za merenje. Sa dva kamena obeležio je mesto na putu koje je bilo minirano. Finvar onda sačeka nedelju, Božiji dan, kada je Patrik uvek sedeo na svom bregu i delio savete Hrišćanima, pa se sa malom svitom uputi tamo.
Došavši pred Patrikov breg on stade, razvivši vilinske stegove, i rasporedivši svoju pratnju u borbenu formaciju. Tada ga okupljeni propovednikovi slušaoci primetiše pa počeše da beže vičući:
- Finvarra! Finvarra! Gospodar podzemlja je došao! -
Patrik pokuša da ih obuzda, ali je strah od vilenjaka bio prevelik. Videvši da je ceo njegov plan u opasnosti, on reši da ga spase, makar po cenu sopstvenog života. Bio je svestan da će, ako kukavički pobegne, zatvoriti put Hrišćanstvu u zemlju hrabrih Pikta, a ako pogine u borbi za veru postaće legenda i verovatno priznati svetac.
Tom zanesenom momku vera je već isuviše bila pomutila svest, da bi za njega postojala neka druga mogućnost osim da se žrtvuje. Bar je tako mislio u tom trenutku. On uze veliki drveni krst i sam samcat se uputi ka Finvarovoj skupini glasno uzvikujući:
- Ustukni Satano! Ustukni Satano! -
Videvši da dolazi baš kao po planu, dok se njegovi sledbenici kriju daleko pozadi, u travi, vilenjaci se počeše smejati. Međutim, kada vetar donese glas njegovih reči iz daljine, oni počeše grohotno da se smeju prosto gubeći dah.
Opazivši, po njihovim pokretima, šta se događa, Patrik shvati kako sebi neće moći da obezbedi mesto mučenika, ako se bude pričalo da su ga ubili ljudi koji su se jedva držali na nogama od smeha. Zato reši da ih uozbilji pretnjom. On urlajući potrča prema vilin-kralju, sa uzdignutim masivnim drvenim krstom, očito nameravajući da ga upotrebi kao toljagu.
Vilenjaci se stvarno uozbiljiše pred tom pretnjom, ali, dok su se oni sredili, Patrik je već protrčao miniran deo. Finvar nije gubio prisebnost i naredi nekolicini vilenjaka da oružjem pojure tog popa nazad, u njegovu propast. U međuvremenu, propovednikova rešenost da baš tog dana pogine za plemenitu Hristovu veru naglo popusti pred narogušenim vilenjacima, koji su mu se sa isukanim mačevima, pognuti, prikradali pokretima mačke u lovu. I pored svoje urođene lepote, ti momci umeli su da izgledaju zaista gadno kada su hteli. On poče da uzmiče, korak po korak, dok su oni lagano napredovali. Još se kolebao šta da radi, kada je dospeo između ona dva kamena, na minirani teren.
Sve se dogodilo u jednom trenutku. Vilenjaci su polegali gde se ko zatekao pokrivši se velikim čeličnim štitovima (deom opreme koji jako retko u boju koriste). Finvar je dao znak da se zapali vatra koja puca. Patrik je video da njegovi progonitelji odustaju, pa videvši otškrinutu šansu da poživi još koji dan, baci krst i dade petama vetra koliko god je to mogao.
Nekoliko trenutaka docnije grunu potmula eksplozija izbacivši tone zemlje i šljunka u vis, ali daleko slabije nego što su vilenjaci to predvideli. Očito da je nitrovanje celuloze bilo amaterski loše izvedeno, jer iz Astara za Irsku nisu krenuli vilenjaci koji su dobro vladali tom umetnošću. Patrik, koga je pritisak vazduha samo odbacio nekoliko metara niz put, ostao je živ. Stajao je sa druge strane novonastalog kratera osmuđene kose i brade, ukočen od straha i sav prekriven zemljanom prašinom. Finvar pobesne i htede da ga onako bespomoćnog ustreli pravo u srce, ali ga Osijan spreči rekavši da će to od njega samo napraviti heroja u očima prisutnih.
- Mi se ovde ne borimo protiv čoveka, nego protiv vere. Nemoj mu dati mogućnost da izgradi legendu oko svog imena, jer nju ne možeš ubiti kao čoveka, za nju moraš čekati da je zaborave. -
Svi vilenjaci se tada složiše da je ova eksplozija bila dovoljna opomena Patriku i njegovim učenicima, pa se mirno pokupiše i vratiše u svoja podzemna skloništa u bregovima pored mora.
Sve je to, uz maštovitu Patrikovu obradu, među vernicima dobilo sasvim drugi izgled. Naravno, ta priča je zaživela u narodu, verovatno zbog obilja fantastike i herojskog lika samog pripovedača. Kelti su izuzetno cenili heroje i čarobnjake, a propovednik je u sebi spojio oba ta lika.
Ispalo je da se hrabri Patrik, pošto je krstom naterao Finvavu da ustukne, povlačio pred gomilom Sataninih slugu i nevernika. Tada je, ne videvši drugi izlaz, bacio krst pred njih, i uz pomoć svog moćnog Boga otvorio ždrelo samog pakla. Uplašeni nevernici odmah su pobegli, a Satanini demoni uzmakli su plašeći se tolike moći koju Patrik poseduje.
Rupu, koju je eksplozija ostavila, dolazili su da vide ljudi iz najudaljenijih krajeva Irske, klanjajući se moći raspetog Boga, i nazvaše je „Jama Svetog Patrika". Doduše, na njenom dnu zjapio je otvor u vilenjački tunel kojim je donesena vatra koja puca, što je potvrdilo prorokovu priču, ali niko se od posmatrača ne usudi da proveri vodi li ona stvarno do samog pakla.
Načuvši to, Irski vilin-kralj naredi da se ta gadna rupetina preko noći zatrpa i da zemlju postavi tanak sloj crnice sa već niklom travom, kako bi izgledalo kao da tu jama nikad nije ni postojala. Vilenjaci to učiniše jedne kišne noći bez mesečine, mada ih je to stajalo ogromnih sredstava i napora. Ujutru, vernici dotrčaše kod Patrika vičući uzbuđeno da je jama nestala, ali on im mirno reče da je to samo dokaz njenog božanskog porekla. Zatim ode na to mesto i zahvali svome Bogu, što je zatvorio taj prolaz u pakao i tako sprečio da iz njega izađe neko zlo u Irsku.
Hrišćani su dugo bili u pravoj verskoj euforiji na tom mestu, i ostalo je da do danas slave taj dan kao dan Svetog Patrika. Naravno, kao i u mnogim drugim pričama, izgubila se prava verzija tog događaja. Veronali ili ne, narod u Irskoj slavi sedamnaesti Mart i nosi znak deteline, kojom je posle zatrpavanja bila kamuflirana rupa.
Posle toga Finvar pade u apatiju i ne hte više ništa da uradi protiv Svetog Patrika. Smatrao je da nije dorastao njegovoj sreći i plašio se da će ovaj svaku vilenjačku akciju prokomentarisati kao čudo i volju svog gadnog Boga. Zato se on sasvim povuče u podzemlje i poče da se zanima samo za igru na crno-beloj tabli i lepotice koje bi ponekad noću ugrabio na površini.
Tako Finvar predade to veliko ostrvo Svetom Patriku praktično bez borbe, smatrajući kako ima vremena da čeka, za razliku od propovednika. Hrist se tako učvrsti u Irskoj i pored najjačeg i najbrojnijeg vilinskog kraljevstva na celom svetu. Ali, ljudski mač ima dve oštrice.
U toj zemlji crkva nikad nije uspela u narodu da uguši verovanje u vile i vilenjake. Oni su u njihovom folkloru odmah uz Svetog Patrika, bez obzira kakvi su njihovi odnosi u stvarnosti bili. Mnogi Irci koji se u to vreme nikako nisu mogli pomiriti sa Patrikovom verom, združiše se sa vilenjacima i postepeno se asimilovaše u taj moćni nezemaljski narod. To je, recimo, bio slučaj sa čitavim čuvenim Tauta de Danan klanom. -
Tako Haldir završi tužnu priču o porazu svog strica Finvar-Gatora. Za to vreme, Frija je namestila figure za novu igru. Napovilna se ovog puta poslužila unakrsnom paljbom krajnim pešacima i izgubila vrlo tesno. Sledeću partiju je Haldir dobio sa samo jednom figurom razlike, pa se zatim povuče ocenivši da je vrlo talentovana. Ostavši sama, Frija je još neko vreme vežbala gađanje protivničke skupine a onda odustade jer su je prsti počeli boleti od silnog udaranja drvenih figura.
Zamišljeno se uputila kući, kroz šumu, premećući u glavi sve najbolje načine za rušenje figura koje je dosad naučila. Bila je uverena da će uz svekrove savete i malo vežbe postati majstor te mudre drevne igre.
Popevši se na prvu platformu srete Un, koja je krenula u Anuneline vrtove po slatko voće. Ona joj skrenu pažnju da je Kju toga dana izuzetno raspoložen za vođenje ljubavi, te je morala krenuti u nabavku da bi se malo odmorila. Frija je poljubi i ova ode svojim poslom. Tamnokosa skide kostim sa sveže opranog mirisnog tela i uđe u glavnu zgradu njihove kuće na drvetu.
Kju je sedeo na podu i nožem, čekićem i dletom ukrašavao donji deo jednog stuba rezbareći ga. Ona mu se približi četvoronoške. Gusta crnocrvena kosa padala joj je skoro do poda. Ugrize ga nežno za rame i udari bokom kao kuja u teranju. Kjuu nije trebalo dvaput ponavljati poziv. On odbaci alat koji je držao u rukama i u jednom skoku nađe se na njenim leđima. Frija izmaknu zadnjicom u stranu i Kju promaši. Obuzet erotskom pomamom vilenjak panično poče da se kreće bočno na kolenima u nastojanju da stigne svoju ljubavnicu. Zelenooka vila mu se prepusti, ali ga u odsutnom trenutku uhvati zubima za mišicu režeći. Kju stade na pola pokreta potpuno zbunjen.
- Grrrr, av! Av! Av! - oglasi se Frija.
Vilenjak prasnu u smeh, pa konačno pogodivši cilj, zacvile kao pas koji se savladava od sreće. Zatim zagrljeni padoše na bok smejući se do iznemoglosti.