Sezona lova na slepo

Milan Nikolić

Čitavo jutro sve društvene mreže koje koristim zatrpane su montažama  srpske i hrvatske zastave ukopljene u jedan ram. Moguće je da je ljudima stvarno dosta. Moguće je da više ne mora niko da bude ubijen da bi došlo do nekakve katarze. Moguće je da ljudi više ne mogu i ne žele a ćute o gluposti koja proizvodi nasilje. Ali ne bih o tome. Godina je žestoko počela. Početak se može sažeti u nekoliko dobro poznatih reči. Prva reč je histerija. Odjekuje sa svih frekvencija, iz krugova obe Srbije, o njoj se filozofira među elitom i od nje se skapava na ulici. I proizvođačima i konzumentima histerije je dosta onoga što su stvorili i onoga što prežvakavaju od jutra do mraka. Reklo bi se histerije je previše i đavolu i đakonu ali niko da odustane.

Druga reč je moral. Podeljeni oko Nikolaidisa, Ugričića, Republike srpske, pomena u Novom Sadu, Anđeline i njenog filma, Pešanika, E novina, NSPM-a, Utiska nedelje, svi koji su raspoloženi da uzmu učešća u diskusiji/histeriji znaju koju stranu će pitati – Imate li bar malo morala?  Unapred do Evrope, unazad do Kosovske bitke, preko svih (večno) osetljivih pitanja. Tamo gde svako arbitrira u skladu sa svojim interesima, sve može da se izjednači i sve je stvar demokratije. Stoga je sasvim legitimno da sutra ujutru pitate komšiju na kom sjatu "kupuje" moral, onosno na kom portalu ili tabloidu nalazi moralno pročišćnje i uči koga bi trebalo da mrzi?

Razmišljajući o histeriji i moralu, prosečan pratilac srpske stvarnosti koji pomenutu ne prati na twitteru već milom ili silom prilika mora da učestvuje u istoj, mora da zaključi da jeza  podizanje strasti do usijanja potrebno malo, premalo. Ne balvan, trunčica. Imam utisak da ljudi, a nešto slično je “tvitovala” i glumica/rediteljka o čijem dolasku u Srbiju se i dalje (burno) polemiše, gotovo da žele da veruju u parole koje ih bacaju u vatru. One najžuće, huškačke tipa: “Upravnik Narodne biblioteke podržao atentat na Tadića” ili “Anđečina Džoli tražila ukidanje Republike Srpske”. Ima li to veze sa konstrukcijama tipa – ako postoji moj neprijatelj postojim i ja, odnosno ukoliko imam dušmane to znači da nešto vredim, ne znam, a koliko je (auto)destruktivno nema potrebe objašnjavati. Primera na dnevnom nivou ne manjka.

To potvrđuje i slučaj sa filmom koji ovde još uvek nije prikazan. Stiglo se i do prebrojavanja na odjavnoj špici. I do internet regrutacije diljem dijaspore. Još uvek ili sam ja to propustio - niko nije “izašao na televizor” da barem pokuša da objasni razočaranom auditorijumu da je film umetničko delo. Umetnički izraz autora koji nije u obavezi da bude odgovoran prema liberalnim, traicionalnim bilo kakvim društvenim ciljevima. Tu vrstu odgovornosti nisu imali ni Bodler ni Oskar Vajld. S druge strane, sledeći sartrovsku ideju o angažmanu koji je francuski egzistencijalista i pisac u znatno užem značenju preuzeo od Andre Žida, intelektualni/društveni angažman ne umanjuje vrednost umetničkog dela. Osim kada je banalan, pamfletski, lišen estetskog, ogoljen, agitatorski. Takve filmove obično naručuju vlade za svoje marketinške i ideološke potrebe, ali o tome se verujem dovoljno zna. Nemam razloga da ne verujem Radetu Šerbedžiji, koji je uzgred budi rečeno takođe postao bitan motiv u sveopštoj (pogađate) histeriji, da je reč o jednoj konkretnoj priči koju je glumica čula. Ostalo kad pogledam film, kada mu se sam uverim u “namere” ukoliko ozbiljnije pretenzije u njemu zaista i postoje.

Tek, sinoć čitam na nekom sasvim bezveznom, neozbiljnom sajtu tekst koji samo niže “lakjove” o tome da je Šerbedžija za razliku od Kusturuce i Bregovića oduvek i bio marioneta u službi propagande čemu, podrazumeva se, i duguje svoj uspeh na Zapadu. Toliko je jeftin da bilo koji producent može da mu priđe i da ga pita: “Pošto Rus?” Stoga su i njegove uloge samo “demagoške bravure”, a kao kolateralna žrtva histerije, očekivano – ovaj glumac nema nikavog morala.

I Srbi iz zemlje i rasejanja, smatraju da Anđelina Džoli nema morala. Za ovakav sud bila su dovoljna dva naslova iz Kurira koji je glumicu pitao istu stvar u malo, ležernijoj formi – Kako te nije sramota?  I ta, žuta reč je teža i vrednija od reči Radeta Šerbedžije bez obzira na to što je on sa Anđelinom razgovarao o Srbima – oči u oči. Tek, samo načelna priča o jednostranom pogledu na ratna zbivanja u Bosni, diskvalifikuju i autorku i neprikazani film, ali to nije sve.

Kao i histerija oko peticije Foruma pisaca koja je takođe počela kao tabloidni spin u nešto skupljem i bolje prelomljenom Pressu, a potom se pretvorila u nešto mnogo ozbiljnije, i zavera oko “krvi i meda” daje konkretne akcije. Dok domaći autori poput Gorana Paskaljevića preporučuju glumici da gleda svoja posla, odnosno da “glumi” i ne meša se tamo gde joj nije mesto, dijaspora je agilnija. Tamo se piše neka druga peticija koja ima pretenzije da bude ozbiljno istorijsko štivo koje upućuje glumicu ne samo u bol oklevetane Srpske zajednice već i, jezdeći kroz vekove, o položaju Srbije koja je “služila kao gromobran hrišćanske Evrope” u vreme Otomanskog carstva.

Tako je novopčna rediteljka dobila packu za nauk. Svakom snimanju mora da prethodni ozbiljno istraživanje, posebno kada je reč o egzotičnim predelima poput Balkana. Jer, tu se i dalje vode bitke započete u XIV veku i ranije. S druge strane, nejasna je još jedna stvar. Ukoliko je Anđelina suviše lepa da bi bila moralna odnosno intelektualka bez navodnika, ako je suviše zapadnjački površna da bi razumela čemer balkanske epike, zašto se njen film uopšte uzima za ozbiljno. U tom smislu meni je negde najprihvatljiviji stav Dragana Bjelogrlića koji je barem pokušao da ga odgleda. Onda je, posle pola sata, izašao iz sale, rekavši da je reč o najobičnijoj marmeladi. To se može smatrati sudom ukusa. Marmelada može da bude i rediteljski postupak i “slika sveta” transponovana u samo delo.

Ali šta hoće fudbaler Pantela koji organizuje kolektivno negativno ocenjivanje filma na sajtu IMDb? U čemu je smisao te akcije “SAMO CAPS LOCK I ĆIRILICA” zakićene uvredama na duštvenim mrežama gde je akcija i organizovana. Kako smo od Anđeline kao neprijatelja srpstva stigli do Anđeline “kučke koja ima sto polnih bolesti”?

U sveopštoj histeriji oko morala, Večernje novosti vode bitku na oba fronta. Dok Forum pisaca i Sretena Ugričića prepuštaju oštrim zubima svojih kolumnista, ozbiljnim istraživačkim radom dolaze do saznanja da je Džon Vojt, otac Anđeline Džoli, išao u školu Alojza Stepinca. Škola je izgrađena 1950.godine u Njujorku i dobila je ime po katoličkom svešteniku osuđenom za zločine nad Srbima i Jevrejima u Drugom svetskom ratu. Na taj način film koji prikazuje jednu ratnu priču koja je glumica čula i za koju se zainteresovala, dobija nove dimenzije i postaje predmet teorije zavere sa ozbiljnim implikacijama. Anđelina je, dakle, školovana i obučavana da mrzi Srbe i bilo je samo pitanje trenutka kada će umetnički upakovati hejt godinama uzgajan. Histerija ključa.

Ako je bar približno tako – šta reći o srpskim glumcima koji su prihvatili uloge u ovom filmu. Da li je reč o izdajnicima ugričićevskog tipa ili još gore?

U ime morala, u čitavu priču se uključuje Željko Mitrović, a kad je o etici i “lepoj slici o nama” reč ko će ako ne on. Osvojivši (moralne) poene kada je odbio producente Anđeline DŽoli onako kako Miru Marković koja je Srbima bez dileme želela sve najbolje, nikada nije - sada kada je film snimljen predlaže civilizacijski gest. Anđelinu treba ugostiti u Beogradu, sačekati je na aerodromu sa pogačom i solju, mirno i bez protesta, tako da se, valjda, sama zastidi onoga što je uradila i pokajnički isplače pred Pinkovim kamerama u Ami G Show. Ako ne tu, ono bar na daskama Sava centra i opet u ekskluzivnoj režiji Pinka za njihovo dobro i njihov rejting. I kada čini civilizacijske korake, Željko Mitrović ima dovoljno dobru koncentraciju da ne zabatali ćar koji ide u paketu sa njima. Moral nije precenjen, ali on donosi samo duhovno zadovoljstvo.

I tako u krug. Šanse da se oko morala dogovorimo, iz mog ugla, su nikakve, ali histerija mora da se slegne. Do nekog sledećeg, latiničnog ili ćiriličnog, patriotskog ili izdajničkog, caps lock-a na osnovu kojeg će neko nekoga u naše ime pitati – Imaš li bar malo morala?