Holokaust

Onaj ko poriče holokaust, poriče čovečnost

Holokaust je naziv za sistematsko istrebljivanje Židova koje je za vreme drugog svetskog rata provedeno u Evropi na teritoriju pod kontrolom nacističke Nemačke i njenih saveznika.

Holokaust je imao različite forme, ali je najčešća i najzloglasnija bilo masovno hvatanje Židova i njihovo trpanje u vozove koji su ih dovozili do posebnih koncentracijskih logora - tzv. logora smrti - u Nemačkoj, Austriji i Poljskoj. Deo - najčešće žene, deca i starci - je pri dolasku odmah likvidiran, dok je deo privremeno ostavljen u životu kao robovska radna snaga. Metode likvidacije su postupno evoluirale u masovno gušenje u gasnim komorama, a leševi su spaljivani u krematorijima.

Slično kao i prvi svetski rat, Holokaust je predstavljao veliki šok za tadašnju zapadnu civilizaciju. Mnogi su se teško mirili s time da je ubijanje u takvom opsegu i s takvom razinom bešćutnosti moguće u 20. veku, pogotovo kada dolazi od strane tako napredne, prosvećene i civilizirane države kao što je Nemačka. Još se teže bilo pomiriti s činjenicom da su u svrhu tog projekta korištena najmodernija dostignuća nauke i ljudskog uma.

„Tada niko nije znao kuda zapravo putuju ti transporti i kakvo preseljenje nam stvarno predstoji".

Rajh-Ranicki je preživeo je Varšavski geto a najveći deo članova njegove porodice stradao je u koncentracionim logorima. Predsednik parlamenta Lamert je sudbinu najvećeg nemačkog književnog kritičara nazvao „simboličnom za iskustva miliona ljudi" u to vreme. Rajh-Ranicki je detaljno govorio o vremenu koje je proveo u getu, za koje je već ranije rekao da su ga u životu održali „poezija, ljubav i muzika".

Sednica Bundestaga povodom Dana sećanja na žrtve Holokausta održana je 27. januara u Berlinu.

Norber Lamert je ukazao na „besprimernu seriju ubistava" koja je nedavno otkrivena i koju su izveli pripadnici jedne neonacističke terorističke grupe. On je pohvalio angažovanje mnogih ljudi: „To su pojedinci, organizacije, pa i čitava sela, ljudi koji se stalno suprotstavljaju desnim ekstremistima koji žele da marširaju njihovim mestima, uz jasnu poruku: mi nećemo trpeti vašu mržnju, još manje - vaše nasilje." Lamert se osvrnuo i na poslednja istraživanja javnog mnjenja koja su pokazala: „U našoj zemlji postoji latentni antisemitizam čiji je red veličine 20 odsto celokupnog stanovništva. To je za Nemačku tačno 20 procenata previše."

U Nemačkoj se 27. januar, dan kada su trupe Crvene armije 1945. oslobodile nacistički logor smrti Aušvic, obeležava od 1996. godine. Kao Dan sećanja na žrtve nacizma. Ispitivanje javnog mnjenja objavljeno tim povodom pokazalo je da svaki peti mladi Nemac u dobi između 18 i 29 godina ne zna ništa o Aušvicu. Ali, istovremeno 90 odsto građana Nemačke zna kakav poseban značaj za istoriju ima ovaj koncentracioni logor iz vremena nacističke diktature. Među građanima starijim od 30 godina 95 odsto zna detalje o Aušvicu. No, na zapadu Nemačke 46 odsto ljudi nije nikada posetilo nijedno spomen-obeležje koja postoje na mestima gde su nekada bili koncentracioni logori. Na nekada socijalističkom istoku zemlje samo 27 odsto ljudi nije nikada bilo na ovakvom spomen-obeležju.

Tokom 1930-ih, mnogi Hebreji poljskog porekla su živeli u Nemačkoj. Petka 28. oktobra, 1938, 17.000 njih je bez upozorenja okupljeno u sred noći i deportovano iz Nemačke u Poljsku. Mnogi od njih su bili u Nemačkoj veći deo svog života; neki su čak bili odlikovani nemački veterani iz Prvog svetskog rata.

Herschel Grynszpan (Heršel Grinspan), jevrejski Nemac koji je pobegao u Francusku, je primio pismo od svoje porodice u kome su opisani užasni uslovi koje su oni iskusili tokom ove deportacije. U ponedjeljak 7. novembra, on je upucao sekretara nemačke ambasade u Parizu, Ernsta fom Rata.