Bolje Biti Pijan Nego Star

Uopste nije bilo tesko rano probati pice (i/ili cigarete) u (post) Titovo vreme zivota nam bivse drzave. Svaka bakalnica, dragstor, samoposluga je bez problema prodavala opijate deci, jer boze moj, za koga malisani kupuju pljuge i kapljicu ako ne za svoje umorne roditelje koji su ceo dan vredno radili gradeci nam svetlu socijalisticku buducnost. Da li je nekome padalo napamet da su 'deca' kupovala BIP da bi ga, izmedju ostalog, konzumirala po ulazima, na krovovima, u prolazima, na parkinzima, a jos ni tinejdzeri bili nismo, nebitno je za ovu pricu.

Ali da se odmah na pocetku razumemo, alkoholizam je opasna bolest. Ali i zivot je opasna bolest, pa nikome nista...

Mlako pivo je, ako ne racunamo novogodisnji srk jeftinog sampanjca (pardon, penusavog vina) uz blagonakloni pogled i dozirani osmeh mame i tate, prvi alkohol koji obicno strovalimo u sebe i koji se onda istom brzinom, negirajuci Njutnov zakon gravitacije, jos brze vrati nazad, istim putem u suprotnom pravcu. Ali neki molekul kobne supstance ostane, pa se braon flasa (nikako zelena!) nekako opet nadje u ruci, da se probaju sve one gotovo jednoobrazne nalepnice, stampane u svim (bivsim) republikama i pokrajinama, sa lokalnim (barem se tako mislilo) gorkim napitkom... Onda se znatizelja zagolica da li su istog okusa i one strane, sarene bocice sto kostaju pet puta skuplje...

Zatim se pocne sa carom Lazarom i caricom Milicom. Cisto da se sinhronizuje sa casovima istorije (a ponekad i geografije), i da se malo napreduje u gradivu organske hemije. Nastavi se sa Vrancem, a zatim se neki fenseras, iliti sminker kako se onda govorilo, okurazi da donese Pinot Noir (inace odvratan, ali kao lepsa je bila flasa, mora da je i vino lepse). Pa onda od namestaja (ladnih, al' mnogo) nije moglo da se zivi par godina. A bogami secam se i leta kad je vise nego popularan bio Campari (dobro, Istra Bitter) u toplim hladovima beogradskog usijanog asfalta...

Rakiju i vinjak su uglavno ljustili pravi alkosi, matoraci, tako da ta tradicionalna pica nisu bas bila cool medju omladinskim brigadama. Taman posla da te neko vidi da nosas unucice u rucicama. Mada, kad god je neko donosio "domacu, sa sela", drmalo se sa uzivanjem, iako se utroba uglavnom prevrtala od domacih radinosti. Ne sto su bile lose, nego sto je stomak bio mlad i nenaviknut, a usta i grlo jos uvek meki, neogrubeli...

Viski je, medjutim, dosao nekako tiho, nezvan, sam. Usunjao se krisom, i osvojio celo telo svojim toplim zagrljaljem ulazeci u svaku poru i poricu od grkljana do toplog osecaja u zelucu posto se sunovrati kombinovanom-bob-sankaskom stazom (na Trebevicu) i nakon sto se potom krvotokom prenese dalje do poslednje zedne celijice. Viski je i otac i majka. Viski je i zakon i ustav. Viski je i bog i batina. Samo je bio i ostao poprilicno skup, dok se prva platica nije zakoprcala na tekucem racunu. Uglavnom, nema boljeg napitka da unese red u haos, da uvede smisao u besmisao, da pruzi utehu u beznadju, gde postoji sumnja da donese veru, gde postoji nesklad da donese harmoniju, gde postoji ocajanje da donese nadu. Viski je idealan kada se razgovara o Sekspiru i o Premijer Ligi, o Basari i o Dilan Dogu, o egzistencijalizmu i o Rokerima s Moravu. Viski je lek za sve. Single malt, dodgy blend, star, mlad, jeftin, skup, samo da je skotski. Moze i americki, ali to je vise za zurke, zabavu, djuskanje, ponekad i za zaborav. Ali nas jedino skotski podseca i vraca na ono sto sustinski zaista i jesmo...

Upoznavanje sa konjakom dodje kao logicna posledica ljubavi sa viskijem. Ali to je samo za probavu. Ne penje se u glavu. Slicno je i sa Southern Comfort napitkom, koje je u stvari Bazooka rastopljena zvakaca guma. Sa gin&tonicom prelivamo kornfleks, a votka dolazi u obzir samo sa martinijem (i samo ponekad bloody Mary, u desperaciji). Granica ipak negde mora da se povuce. Sa votkom mogu da dezinfikujem ranu kad padnem sa bicikla pa ogrebem kolena, ali da je pijem cistu, thanks, but no thanks...

Prvi izlet na irsko ostrvo donese ogromno zaprepastenje da Ginis u Irskoj republici i u Britaniji uopste nema isti ukus. Irci cuvaju dobre serije za sebe (s pravom), a i ne treba nikome dozvoliti da se kiti tudjim perjem. Ginis je i rucak i vecera i pice, i moze da ga pije ko god hoce, ali u njemu moze iskreno da uziva samo iskusni pregalnik sa solidnim minulim radom. Amateri skupo placaju ceh ginis devicanstva.

Onda dolazi bujica (da ne kazem mis-mas) stvari kao sto su rum, metaxa, stock, pelinkovac, uzo, sake, jegermajster, sheri-brendi, snaps, tekila, bejlis, likeri, klikeri, klakeri, i ostale sile osovine, razumes ti mene... Nije bas daj sta das, ali ajde, sto da ne...

No, tu i tamo se pronadje i neki neocekivani biser, kao na primer juznoamericki Sirazi. Argentinski i cileanski uglavnom. Pitkiji od svojih australijskih necaka i jos uvek nedovoljno ofucani i komercijalizovani da se smuce. Miris pampe u casi u kisno (kao da ima neko drugo) englesko subotnje popodne...

I na kraju port. Za dezert, i za podsecanje da je sve moglo drugacije, ali i da u stvari nije moglo. Kada ostane samo gorak ukus u ustima, a najbliza visnjevaca je 2,000km udaljena, onda port... i onda opet sve ispocetka...