Mimikrija do poslednjeg frejma

Milan Nikolić

Nemam nikakvu dilemu oko toga da se Đilasova majka zgrozila dok je gledala KCN televiziju. Ja, koji uopšte nemam decu, a kamoli decu na tako odgovornim funkcijama, pretrnem svaki put. Zapravo, nije mi dovoljna jedna reč da obuhvatim sve te ekscesne čulne senzacije koje variraju zavisno od toga da li sam naleteo na neki spot Crnog ili Lepog (muzički ekskluzivci ove kuće koja, kako je Pink davno naložio, poseduje i sopstveni “records”) ili na Svetske stvaraoce na srpskom kauču (da, dobro ste čuli), autorsku emisiju dr Mile Alečković ili na Šampanjac sa Jasminom Anom (ne, ne halucinirate, tako se zove emisija), te na šatorski šou Prslook Again ili svečanu, patriotski osvešćenu Otadžbinu.

 

Jednom je u Utisku nedelje, u kojem se pre nedelju dana i Dragan Đilas žalio kako ne može da smiri svoju majku suočenu sa tim da tako strašni ljudi postoje što je sasvim opravdano s obzirom na programsku šemu KCN-a i njihovo “objektivno” analiziranje političke situacije s naglaskom na poziciji - jedna političarka, ne mogu više da se setim koja, govorila o tome kako nije dovoljno videti Oli Rena jednom u životu i rukovati se s njim da bi se postao Evropljanin.

 

 

 

To, ne samo što je tačno, već je i sasvim primenjivo na doživljaj Evrope i evropejstva, šta god ja mislio o samoj Uniji, od strane naših političara. I pozicionih i opozicionih. Toma je, zajedno sa Acom, postao evropejac, pohrlio je da se grli i ljubi sa predstavnicima manjina, naravno selektivno, da korenito menja nekadašnje stavove, beži od kletvi dojučerašnjih naci kolega. Redizajn je bio više nego solidan budući da su mnogi lupali glave i mudrovali o “promeni retorike” i nastupa, kao da je reč o rokadi severnog i južnog pola. Nečemu obećavajućem ili zastrašujućem.

 

Tek da ne bude zabune, i Ivica Dačić je do juče bio pitomi, vredni ministar policije, ali se, što smo bliže izborima, vratio na svoje omiljeno „bre“ i „šta?“. Da su epifanije i katarze u ovoj zemlji čista gluma i samo gluma, sračunat potez u ime političke dalekovidosti, dokazuje i stranačka KCN televizija sa čak tri kanala. Kad kažem stranačka mislim naprednjačka, glavom i bradom, nevešto maskirana u objektivan medij tek koliko i Javni servis Srbije. 

 

Prvi kanal deli sa podjednako urbanim i naprednim Svet Plusom, gde između valjanja Đilasa po blatu (tačno, taj kanal je mama gledala) možete podjednako kvalitetno uživati u novim radovima Suzzy, pevačice koja dolazi, kvizovima zahvaljujući kojima penzioneri, koji se jedini javljaju, kad im stigne telefonski račun idu na most, ali ne Đilasov da se dive, već najbliži da se bace, proricanjima raznih vrsta koja su, ukoliko niste znali, takođe po evropskim standardima. Nikakve Zorke i Kleopatre, zadrigle i nesigurne u maternji jezik, već platinaste starlete-astrološkinje koje ne proriču nego savetuju, turbo dopadljive i nimalo zadrigle, ali  podjednako nesigurne u svoj maternji jezik. E, to presvlačenje političkih obračuna u analizu i izveštavanje, pljačke u kviz, a eksploatisanje tuđe nesreće i gluposti u brižno savetovanje dok impulsi divljaju – to je naprednjačko evropejstvo. To je ta mimikrija. Laž.

 

Jer, kada uključiš televiziju na kojoj nekakva dr Mila Alečković Nikolić, ćerka autorke „Zvezdane bajke o Vjazmi“, u orgijanju svoje kvazi-intelektualne nadobudnosti poziva „stvaraoce“ koje je ona  tom etiketom zakitila na „srpski“ kauč da razgovaraju o tome „kako se rađa genijalno“ – možeš samo, manje ili više emotivno, da shvatiš da je civilizacija negde daleko i da je odavde i Bog, koga su Mili puna usta, pobegao glavom bez obzira. Nije čak stigao ni Laku noć da kaže.

 

Ostavio nam je Milu da se, kada završi sa svim teorijama zavera protiv Srba koje je valjda čula na Sorboni gde se školovala, bavi time „kako živi ljudski mozak“ i „kako se stvarno boriti sa bolestima duše“. Koliko ja poznajem čaršijske portfolije, Mila koja uvek svrši „u arhetipu“ nije evroskeptik već evromrzitelj u odnosu na koga je i Aleksandra Janković, kosmopolita sa osmehom Mona Lize. U čemu je razlika kada stvaralac, stvarni ili samo(miro)proklamovani zasedne na srpski kauč i onaj koji to nije, ostalo je nejasno. Najizvesnije je samo to da, baš kao i pesmama Vesne Rivas, koja je u programskoj šemi KCN-a veoma zastupljena, podrazumeva prihvatanje i učestvovanje u „tkanju snova“, preciznije, belosvetskih zavera protiv naroda koji kada napokom legne - spava snom pravednika. To bi trebalo da bude taj kauč, ni na nebu ni na zemlji, izvan svih kordinata racionalnog i vazda u zagrljaju mitskog.

 

Pitanje je šta, tako orijentisana naučnica, traži na televiziji demokratske i proevropske partije koja vidi Srbiju u okvirima sveta kojem je odavno jasno kako živi mozak i kako se bolesti duše leče. Ali, kada vidite špicu za emisiju „Otadžbina“ u kojoj se, amaterskom montažom, ređaju fotografije Klintona, Tonija Blera i Hitlera završavajući se širokim planom Hrama Svetog Save, svetitelja verovatno ovih dana zapanjenog bagatelisanjem ordena sa njegovim imenom, jasno vam je da je na tom kablu nešto trulo. Nešto se ne slaže i to debelo. Mislim na odnos načelnog (Evropa, demokratija) i stvarnog (mrak, plemenski arhetip i džamahirija). I emisija je upravo takva. Autor, a ovde rade sve sami autori, monolog, baš kao onaj ludi Miki onomad na Palmi, počinje evropski uglađeno a završava u transu dostojnom Vjerice Radete. Vrlo lepo i lako, gledalac može da prati kako se „politički zvaničnici“ pretvaraju u „bitange“ i „lopove“.

 

Čoveku, prosto dođe da pita – Zar ne bi trebalo ovako da se izražavaju gosti, pristigli iz Parlamenta, a voditelji, pardon, autori da ih smiruju i opominju u ime kulture i odgovornosti za izgovoreno. I to da se pita podjednako zapanjeno kao autorka političke emisije „Zenit“ iz iste produkcije, nekadašnja urednica tekevizije „Oko sokolovo“, iz Leskovca – Zašto muškarci danas imaju manje spermatozoida nego pre 50 godina?

 

S druge strane, „Šampanjac sa Jasminom Anom“, nije ništa manje težak nego „Prizma“ izvesne Ružice što voli goste radikalne orijentacije, preferira „rad na terenu“ a dušmani je strpali u studio u kojem ne može da pokaže ništa od onoga što je naučila na Višoj pedagoškoj u Kosovskoj Mitrovici.

 

 

 

To što spisateljica priča sa gostima je već viđeno i viđa se i dalje u skupljim produkcijama i stanicama sa nacionalnom pokrivenošću. Oda sirotinjskom glamuru, strvinarenje po muško-ženskim odnosima, zidanje kula od predrasuda uz obavezno posipanje cirkonima. Evoluirana Palma ili jeftiniji Pink, odlučite sami.

 

Naravno, kako zamisliti televiziju bez trendsetera? To je, neko, opet načelno razumeo kao više nego evropski a onda na mesto Snežane Dakić ili nekog njenog klona postavio večnog Svetu Vukovića koji je, kakvim ga Bog dao, zaključio da je tradicija, onako kako je on razume, najbolja za „setovanje“.

 

Pomenuta Vesna Rivas, radikalka u vrelom srcu i hladnoj glavi, pronašla je valjda poslednje mesto, mada nikad ne reci nikad, gde će pevati o tome da katoliku ne daje ni sliku, kao i da ukoliko se klanjaš nemoj ni da je sanjaš. Ova srpska, female verzija dežurnog idiota iz Hrvatske, Tompsona, s tim što ona, valjda u skladu sa fražilnom ženskom prirodom, ne opeva stratišta, logore i hladnjače - identičnu, huškačku poruku emituje u turbo melosu i narodnoj nošnji stvarajući oksimoron svoje vrste. Da li je Tompson nosio svoju krmaču kod nadbiskupa na oduhovljenje, kao ova tugomirka čivave u portu na tuširanje svetom vodicom - saznaće neko ko se bavi istraživačkim novinarstvom.Tomi to naravno nimalo nije smetalo da je smesti u sekciju muzičkog programa. Inače sve programske sekcije ovde uredno postoje, pa i dečiji program. 

 

Da enigma dosegne vrhunac, emisiju „Mladi talenti Srbije“ finansira Ministarstvo kulture Republike Srbije. Da li nisu znali kako da potroše pare ili su prepoznali kvalitet u tome što petogodišnjaci pevaju „hoću da ljubiš oči moje snene“ ili su radile debele veze – pitajte resornog ministra hitno, telefonskim putem. Tako najbolje voli i tada je najagilniji.

 

Interesntno je još nekoliko stvari. Recimo, zašto se Tanja Vidojević, novinarka koju su političari šutirali gde god da je radila i koje god boje da je bila, ne oglašava češće, kao urednica informativnog programa televizije, koja je ogledalo kontinuiteta sa estetikom, etikom i ideologijom devedesetih godina. Takve su im misli, takva im je muzika, takve su im reči. U pakovanju, mora se priznati, kudikamo boljem jer godine su prošle, ostale su rane. Sedenje u hromakiju sa dva žuta soka više nije prihvatljivo, ali poruke nažalost jesu. Sadržaj je identičan i u ovim bolje opremljenijim sobama-studijima i u rečenicama kojima privid politički korektne terminologije nije promenio značenje.

 

Možda, što se Tanje tiče, samo nagađam, (uredničko) delovanje iz prikrajka služi da bi se smanjila transparentnost. Profesionalna etika, ništa manje, ništa više. Novinarka Studija B kojoj nije bilo ispod časti da na Pinku postavi „zamku“ kada je „klopka“ završila posao na tom mestu i otišla da napreduje dalje, urednica koja je informativu nekadašnjeg Fox-a srozala na nivo stanice kojoj sada pripada, postala je član partije. Naprednjačke, jasno. Da li je ili nije bila u JUL-u, ja Velji nisam sklon da verujem, njena je stvar. Ali, ono što je mučno zapravo je pitanje kako će neko, ko u novinarstvu nije uspeo da uradi ništa, sutra da sedi u Parlamentu i glasa o nečemu što se tiče svih a i dalje se besmisleno zove budućnost. Da li je Tomi trebala neka zamena za Viki Liki? Za netalentovanu glumicu koja bi trebalo da bude još netalentovanija političarka? Tek radi imidža. Pa, kad nema Luke dobar je i Andrija. Daj novinrku, talenat je i onako nepotreban. Ili je sve to gluma?

 

Sve te Tanje, Jasmine, Vesne i Mire kao garda SNS-a u njihovoj borbi za fiktivni evropski presto koji, kao takav, nikada neće biti deo Evrope. Čekajte, ako pod demokratski suncobran mogu da stanu Vulin, Milanka i ostali - zašto ne bi mogao bilo ko, dovoljno gnevan, zatucan, glamurozan, svevideći, jurodiv. pritisnut ranama svoga roda ili nemanjem alternative za kakvo takvo preživljavanje?

 

 

 

 

 

* Treba li paralela glede mimikrije? Ne znam koliko ste imali priliku da ispratite ali i minstar policije je ovih dočekao sopstvenu paradu ponosa na stranama dnevne štampe. On i sedam malih Zemunca koje je stavio pod ključ. Plus minus da ne prebrojavamo. Ministar kaže da je ponosan jer su za njegovog mandata svi ostaci klana pohapšeni. Ali, kada Dačić ili neko njegov, bude pitao uhapšenog Zemunca - Izvini, dečko, ćiji si ti sve ubica bio - ovo će imati smisla, do tada – šarada. Mimikrija. Mogućnost za neku novu (nemoguću) koaliciju na proleće. Za zlu ne trebalo. Možda dođe i do nacionalnog pomirenja sa Zemuncima.

 

*Jeste Wiki, ali gađa:

Mimikrija je sposobnost pojedinih organizama da stalno ili povremeno, prilagođavaju svoj izgled sredini kako bi se smanjila ugroženost, opasnost po život i povećale mogućnosti opastanka. U prenosnom smislu, koristi se kao oznaka za ponašanje koje ima sličnu svrhu.

U međuvremenu, gledajte, mrdajte kukovima, slušajte i pamtite Tominu Evropu...