VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) VI/2

Četvrtak je, pa da ne kvarimo naviku... Autor me je upozorio da moram da stavim PG. Uživajte!  

Deset dana posle priznanja koje je savet poglavica objavio, započe defile ljudskih devojaka, kako bi izabrali one koje će biti odvedene u Šumu Trolova. Asa je bila na čelu vilenjačke izborne komisije, što joj, kao ženi koja se nije zanimala za sopstveni pol, i nije pričinjavalo neko posebno zadovoljstvo. Od nekoliko stotina kandidatkinja vizuelnim izborom odvojiše četrdeset i dve. Njih uvedoše u veliki kožni šator gde je Oler ispred vilenjaka zatražio da se skinu gole. Devojke to odbiše uz burno negodovanje i požališe se svojim poglavarima, koji su takođe bili prisutni. Vođe plemena kolebale su se šta da preduzmu. Sa jedne strane zahtev je bio nepristojan i mangupski, dok se sa druge strane ne može očekivati od vilenjaka da uzmu stvari koje nisu potpuno videli. Tu prevagnu činjenica da svima njima je to bila jedinstvena prilika da se nagledaju toliko nagih devojačkih tela, pa oni bezrezervno podržaše Olerov zahtev. Tu ih otpade još sedam. 

Potom otpočeše pojedinačne razgovore i od svih prisutnih vilenjaci izabraše sedamnaest. To je bilo ispod dogovorene cene, ali sve ostale devojke jednostavno nisu odgovarale onome što su vilenjaci tražili. Nikako nisu želeli da povedu žene koje će biti nesrećne u Astaru. Te, koje su bile izabrane, nisu bile preterano vezane za svoje porodice, i u njihovom svetu udaja za sposobnog muža nije predstavljala centralnu ideju oko koje su se gradile sve druge. Njihov san nije bio da postanu gazdarice u nekoj kući slavnih plemenskih vođa. Sa tim „razmaženim" i čudnim vilinski svet mogao se složiti.
One su sanjale o junacima iz priča, gozbama bogova, i dalekim neobičnim svetovima. Neke od njih još uvek su bile device i uzalud uzdisaše čekajući ubice aždaja, druge, koje su dobro upoznale ljubav pod vedrim zvezdanim nebom, smatrale su kako su samo greškom Bogova rođene u zapećku ljudskih koliba, a ne kao valkire, u predivnom Asgardu.
Bilo je i onih koje su znale uzeti oružje u ruke i stati rame uz rame sa muškarcima kada je pleme bilo ugroženo. Njihovi snovi behu u mračnim pećinama, punim sakrivenog patuljačkog blaga, šumama, krcatim demonima i drugim natprirodnim stvorenjima, tvrđavama, prelepim palatama, i posteljama čuvenih, plemenitih ratnika. One su celog života čekale trenutak kada će se osloboditi brige oca, uzeti iznošeni sivi plašt, zameniti varjaču mačem i izaći u noć i avanturu. Takve žene će biti srećne u Astaru, smatrala je Asa i zato nije uzela ni jednu kojoj bi život sa vilenjacima delovao kao rušenje snova i izopačeno prokletstvo.
Među izabranim devojkama bile su i četiri kćeri poglavica. Ništa neobično, jer su one kao mezimice moćnih očeva, smatrale da smrtnici nisu bili dovoljno dobri za njih. Taj egoistički hir, doneo im je u ovoj prilici veliku sreću, dug vek i divan život. Sve to njihove poslušne, smerne vršnjakinje, koje su krotko maštale o dobrom mužu i čestitoj porodici, nepovratno izgubiše. Nepravedno, ali ni sama priroda nikada nije poznavala pojam pravde. Tu kategoriju je čovek izmislio po svojim merilima, a kao što znamo, on je vrlo pristrasno biće.
U suštini, vilenjacima je bilo daleko jednostavnije da preusmere snove oholih gospođica, nego da u glavama poslušne čeljadi ruše kult patrijarhalne porodice koji se u njima taložio vekovima. One druge, koje su same mogle to da prevaziđu, zbog ljubavi ka natprirodnom ili želje za avanturom, bile su dobrodošle takođe. Jedna je čak bila mlada volva i bila je vrlo poštovana u svom plemenu. Tako se završi izbor koji je obezbedio kakvu-takvu ravnotežu polova u Šumi Trolova.
Očevi te četiri porodice seoskog plemstva iz kojih su bile gospođice, odmah se baciše da obezbede vezu ljudi i naroda Astara, kako bi redovno viđali svoje mezimice. Naravno, njih podržaše i svi ostali ljudi čije su kćeri krenule u vilinski svet. Asa dade dozvolu da najbliži rođaci izabranih mogu posećivati devojke ali samo pojedinačno. Što se većih skupova ticalo, prva vilin-kraljica na ovome svetu odredi dane u ranu jesen, svake treće godine, kada će vilenjaci prirediti gozbu za ljude u samom srcu Šume Trolova, i kada će se bližnji novih vila moći siti naveseliti i nalumpovati sa svojim kćerima, i njihovim novim porodicama.
Tako nastaše šumske svečanosti, koje se posle nekoliko generacija udaljavanjem rođačke veze, pretvoriše u opšte orgije i kult poštovanja vilinskog naroda. Tu modu uvedoše prvi istočni vilenjaci naviknuti na divlje vandske žene koje su za toplih dana rado grešile noću u šumi. Naravno, ni istočne vile nisu ostajale kratkih rukava, pa su se vremenom upriličile orgije koje su se održavale za toplih prolećnih noći sa ljudima, kao i između samog vilinskog naroda.
Neka plemena su toliko bila očarana tom bliskošću sa natprirodnim bićima da to naglasiše u svojim izmenjenim imenima i nazivima. Naravno, zapadnjakinjama nije trebalo dugo da shvate ono što su Slovenke daleko ranije učinile, pa se tako i u Astaru upriličiše orgije koje su bile zavijene u mistiku i kult plodnosti, radi njihovih, daleko strožih muževa. Čak su i sami rimski istoričari ostavili neke nagoveštaje o bahanalijama u neprohodnim šumama severa, ali oni tome ne pridadoše nikakav poseban značaj, jer su bar za Rimljane tog vremena orgije bile sasvim obična stvar...
Nesrećni, ili srećni meteorit završio je svoju ubilačku karijeru pod naslagama olova, kamena i zemlje, izvršivši svoju nebesku misiju da uzajamno poveže dve veoma slične rase. Njegova poslednja žrtva beše hrabri ratnik, Tagnart, koji je pripasao divno oružje pokojnog vođe, Rolfa, onog što umre od zračenja zlog kamena zadnjim snagama se dovukavši u svoje selo. Njemu se stomak vremenom naduo kao trudnici i vilenjaci ga rasekoše i očistiše. Međutim, kada se digao na noge, ponovo je uzeo Rolfov mač i zdravlje mu opet krenu nagore. Ovog puta nije mu više bilo spasa. Kada on umre, vilin-vidari shvatiše u čemu je stvar i u olovnoj kutiji odnesoše mač da ga zakopaju negde gde ga niko više neće naći... -
Posle ovako iscrpnog objašnjenja nastanka i karaktera šumskih svečanosti, Frija više nije imala šta da pita. Ostalo joj je samo da se ćuteći sprema i razmišlja o tome šta je sutra čeka na Mag-Moru. Te večeri ona rano zaspa, spremajući se za sutrašnja uzbuđenja, za razliku od Un koja je skoro do jutra osta zaposlena oko svoje divne plave odore išarane purpurnim listovima zlatnih krajeva i ivica.

U rano jutro veličanstveno opremljena povorka vilenjaka uputi se ka Mag-Moru. Niko od onih koji su krenuli na mesto održavanja šumskih svečanosti nije nosio neugledni šareni vilinski kostim. Umesto kamuflaže, pojaviše se svilenkaste sjajne, tkanine živih boja i zlatom vezenih biljnih motiva. Neke odore bile su jednobojne i obrubljene samo zlatnim ili srebrnim širitom, dok su raskošniji kostimi imali bezbroj različitih ukrasa. Mladi vilenjaci, u svojim metaliziranim oklopima neverovatnih boja, razigravali su svoje prugaste atove i terali ih da se ćiftaju i propinju po kamenom putu. Ispod njihovih potkovanih kopita prštale su varnice koje su se gasile u vlazi jutarnje rose.

Vile su pretežno jahale mirno, prateći svoju gospodaricu koja je vozila predivne metalne dvokolice. Ta cela kraljevska kola su osim jezgra, osovine i točkova bila izrađena od čistog zlata, ali je retko koji smrtnik koji ih je video, hteo da poveruje u to. Divne ženske figure, koje su držale ogradu za stajanje, bile su čest predmet interesovanja posetioca Astara. Međutim niko nikada nije pokušao da ih ošteti, jer ni jedan severnjak nije mogao da zamisli toliko zlata na jednom mestu. Gosti su bili ubeđeni da je po sredi neki vilinski trik i da će van Šume Trolova taj plemeniti metal postati gvožđe, ili čak drvo. Zbog nečeg takvog nije vredelo ljutiti prijateljski raspoložene vilenjake.
Neke vile, predvođene sa Tis, razigravale su svoje konje kao i muškarci, uživajući u epskoj demonstraciji snage tih poslušnih životinja. Naravno, i Frija na Tororu bila je među njima. Ona oprezno izvede nekoliko poskoka i propinjanja, pa se mudro vrati u Asgardinu pratnju, jer je u toj vrsti jahanja još uvek bila nespretna. Namesti se pored Un koja je ponosno jahala u svojoj blještavoj dugoj odori. Za razliku od nje, zelenooka je nosila jednostavnu kratku tuniku od kao krv crvene svile obrubljenu samo zlatnim širitom. Ohen joj je istim zlatnim koncem na grudima izvezla prelepog zmaja, koji se donjom polovinom tela uvijao oko boka i završavao repom negde na vlasničinoj stražnjici. Bio je elegantan i zmijolik sa smaragdima ubačenim mesto očiju, da bi podsećale na Frijine. Kosa joj je bila njene prirodne boje, ali je bila podignuta i učvršćena na način vilenjačkih griva. Sa svojim lepim licem i skladnim telom, delovala je kao prava pravcata vila rođena pod krošnjama Šume Trolova.
Un je svoju dugu plavu kosu takođe nosila na vilenjački način. Nena bujna lepota svrstavala ju je čak među najpoželjnije vile. Jedino je Anunel bila u tome za dlaku ispred nje. Hladna lepota te vile bila je zaista nedostižna, ali muškarci Astara manje su cenili njene obline pošto su znali da nisu prirodne. Čak i u tako tolerantnom svetu neka gledišta liče na varvarska. Ipak, njoj nikad nije falilo partnera za valjanje po travi. Frija je u tome videla zrnce ironije, ali li to nije bio humor koji bi vilenjaci shvatili.
O opremi ostalih vila mogla bi se napisati još jedna knjiga, mnogo deblja od ove. Zato ćemo preskočiti detaljne opise i reći samo nešto uopšteno. Kao što smo rekli, sve su one bile obučene u materijale slične svili koje su vilenjaci znali da naprave u bezbroj varijacija. Tajna te izrade bila je jedna od najčuvanijih u Astaru i vilenjaci je nikad nisu odali ljudima. Kraljevske porodice severa koje su se susretale sa vilinskim narodom, uvek su se pitale odakle toj deci šume svila, koju su oni uz toliko muke nabavljali sa dalekog istoka nesigurnim kopnenim i pomorskim putevima. Odgovor su potražili u vilinskoj magiji, što ovog puta nije bilo daleko od istine.
Ako je svila u neku ruku bila lažna, vilinski nakit to sigurno nije bio. Zlato, koje su planinski vilenjaci dobijali prerađujući bakar i druge metale, ostajalo je vekovima u Šumi Trolova. Vilenjaci nisu posebno cenili zlato, osim kao zaštitu protiv korozije, ali, videvši koliko ono znači ljudima počeli su se njime kititi i razmetati. Uz to je, razume se, išla i obrada dragulja, koju su Evelonjani kud i kamo bolje poznavali od ljudi.
Njihovi izbrušeni i izglačani dragi kamenovi, sijali su daleko jače nego ljudski. Oni su imali čime da obrade tvrde kristale, kao što je to recimo dijamant, što je očito za smrtnike u to doba bilo nemoguće. Bilo je tu grivni, pojaseva, đerdana i dijadema. Većina u obliku biljnih motiva, sa nekoliko u obliku insekata i manjih životinjica. Za svaki komad skupocenog nakita koji su vilenjaci iznosili samo u ovako svečanim prilikama, ljudi su bili spremni da poginu. Brat bi za to ubio brata, žene bi trovale muževe, a čak bi i kraljevske kćeri, u takvoj prilici, ponudile svoju nevinost, za jedan komad. Zato je mudri narod Astara, u noćima grupnog bluda kada bi se izlazilo na veliku livadu Mag-Mora, odlagao sve svoje dragocenosti i zadovoljavao se samo po nekim manje vrednim detaljem na golom telu. Bilo je pametno ne izazivati i onako nesigurnu ljudsku prirodu.
Oko dva časa do podneva, povorka stiže na domak svoga cilja. Prijatan miris pečenog mesa preplavio je okolinu livada. Zvuci vilinske muzike odzvanjali su dugo pre nego što se pred kolonom otvorila zelena livada Mag-Mora. Sa vilenjacima koji su već bili tu, zbog pripreme potrebnih stvari, bio je i Kju, koji je još sinoć dojahao sa onima što su nosili hranu i opremu. Un i Frija mu pritrčaše, dok je on bio zauzet pripremanjem nekog pečenja na ražnju, pa ga site izljubiše, kao da ga nisu videle čitavu večnost. To je bio način na koji su nove vile iskazale svoju uzbuđenost predstojećim događajima.
Ljudski tabori su bili stigli već od jutra i ulogorili su se u šumi sa leve strane rečice koja je ograničavala jedan kraj Mag-Mora. Mnogi od vilinskog naroda krenuše odmah među njih, da popričaju i pozdrave se sa poznatim ljudima. Kjuove izabranice, naravno, odoše među prvima, jer već odavno nisu bile videle prave ljude. Tek kada su došle među goste postale su svesne razlike koja se za ove dve i po godine dogodila među njima.
Iako srdačni i raspoloženi, ljudi su im delovali glupavo i neotesano. Bili su smešno opremljeni i neuredni. Čak kad bi na sebi imali po neku vrednu stvar ona je delovala prosto nakačeno. Friji je to mnogo manje smetalo nego Un, pa se ona upusti u vrlo živ razgovor sa dvojicom muškaraca o prilikama u Lughajmu. Tu dobi samo nekoliko škrtih informacija, mada su se ljudi trudili svojom veštinom govora da ih što više nakite i rastegnu, kako bi zadovoljili tamnokosu vilu. Na kraju joj priznaše da zaista ne znaju mnogo, jer ne održavaju skoro nikakve veze sa krajevima u kojima vladaju Hrišćani.
Frija ih pohvali što ne prihvataju tu novu veru, rekavši da nikakvo dobro i nije moglo da se desi u selu u kome duhovno vlada ona zver, biskup Tojstolf. Mlađi muškarac, vižljasti plavokosi mladić, gotovo dečak, celo vreme razgovora prosto je proždirao Friju očima. Ona to, naravno, primeti, a pošto je bila svesna da su zbog tih zadovoljstava došli ovde, i zato što joj se šesnaestogodišnjak sviđao, pozva ga da joj nešto pomogne, što ovaj prihvati sa velikom predusretljivošću. Ne treba ni da se priča kako su završili u šumi iza logora, a ne na Mag-Moru gde su sa obavljale poslednje pripreme za predstojeću svetkovinu.
Oko podne Frija se pojavi na livadi, sveža i umivena. Veselo priđe vilenjačkom taboru, gde je sedala većina besposlenog naroda Astara. Un je, po svom starom običaju, opet počela nešto da se duri. Verovatno se radilo o nastupu ljubomore pri pogledu na mlade ljudske žene sa kojima će Kju i ostali vilenjaci bludničiti sledećih noći. Zelenooka vila nije imala ni snage, ni volje, da se sa svojom plavokosom ljubavnicom, raspravlja oko toga, pa, pošto je posle jutarnje avanture bila potpuno rasterećena putenih želja, ode da pomaže grupi vila oko Ohen koja je lečila ljudske bolesnike.
Na desnoj strani rečice bio je podignut paviljon od trske i brezove kore. Tu su ležali oni koje su vilinski poštovaoci doneli u Astar da se nadaju izlečenju. Kao i svake godine, vilin-vidari u početku su imali izuzetno mnogo posla. Na ulazu je dočeka Ohen u prostoj, beloj lanenoj haljini, zavrnutih rukava, sva isprskana krvlju. Ona je posla odmah u prostoriju gde je Flint malim, neverovatno oštrim vilinskim noževima rezao tela onima kojima nije bilo druge pomoći u njihovoj boljci. Ljudi se nisu otimali, pošto su bili opijeni na neki vilinski način i beživotni kao drvo.
Frija je dobila posao u ekipi koja je odmah stavljala parčiće dooua na rane čim bi Flint završio posao. Većina tih bolesnika nikada nije ni saznala šta se desilo sa njima, jer su vilin-vidari, ponovo zahvaljujući doou melemu, retko morali da vrše amputacije. Bolesnici su se budili pored reke, uz zvuke vilinske muzike, smatrajući da im je u snu samo čudo pomoglo da se sada mnogo bolje osećaju. Tada bi dolazila Glastiglel i davala im uputstva kakve biljne preparate i čajeve da uzimaju, ako je to bilo potrebno.
Nisu svi bolesnici mogli da budu izlečeni i spašeni, ali vilenjaci su znali da im bar na kratko pomognu i osveže ih. Zato je vilin-vidarstvo postala najčuvenija delatnost naroda Astara, na koju su plemena pod njihovom zaštitom bila jako ponosna. To, međutim, nije bila ni malo laka ni prijatna obaveza. Gledati bolesna, izmoždena ljudska tela, truditi se oko njih sa željom da im se pomogne, bio je zadatak samo veoma čvrstih i upornih vilenjaka. Zato su ovi i među svojima i među ljudima imali dužno poštovanje. Friji se to u početku veoma dopade, ali kad je prvi put staračka krv pomešana sa gnojem poprska po licu, ona se sa gađenjem panično obrisa, shvativši kako i taj poštovani posao ima svojih mana. Ipak, prilično se zainteresovala za njega.
Uveče je izašla, sva premorena, pa krenu da se malo odmori i spremi za predstojeće noćne orgije. Un je pala u vrlo mračno raspoloženje i sedela izdvojena od ostalih. Kju je pokaza Friji sležući ramenima. Plavušini najbliži pokušaše da govore sa njom. Ona izjavi da joj ni na pamet ne pada da se pojavi na livadi, jer je ni ranije ljudske žene nisu mnogo zanimale, a svakog vilenjaka u Mag-Melu je mogla već da ima ako je želela.
- Osim onih lepotana iz Lanove družine... - ujede je njena ljubavnica zlobno.
Plavuša se još više naroguši:
- I o tome bi se moglo pričati... Ženi kao što sam ja... Ma šta lupam? Oni ionako ne dolaze na ovu glupost. Pametni vilenjaci! -
- To im je još Asa zabranila kada je ustanovila svečanosti. Nije želela... - zelenooka je nastojala da pokaže svoje skoro stečeno znanje iz istorije vilinskog kraljevstva, ali je vilin-princ prekide oštrim pokretom ruke.
- Un, ovo je slavlje i svetkovina. Lične želje tu nisu toliko važne, koliko utapanje u jedinstvenu radost života ljudi i vilenjaka! - pokuša da joj suštinu svečanosti rastumači Kju, ali očito bez uspeha.
Odnekud do njih doskakuta Tis, sva u duhu kolektivne sreće. Na sebi je imala samo kratku tamnomodru tuniku, oivičenu jarko crvenim širitom i kratke, isto tako crvene, čizmice od mekane kože. Bela kosa bila joj je u izvanrednom kontrastu sa tamnom tunikom koja nije dosezala ni punu šaku ispod njenih pokretljivih kukova. Ona protegnu svoje gole, snežno bele udove i upita u čemu je stvar? Da je bilo koja druga vila postavila to pitanje, Un bi je oterala kišom psovki i pogrda, ali poštovanje prema Tis bilo je u nju suviše duboko usađeno, jer je znala da njoj duguje svoj vilinski život i status. Radi toga ona samo zaćuta okrenuvši im leđa.
- U devojčici je opet proradio duh lughajmske domaćice. Izgleda da nikako ne može da se udalji od svojih zemljoradničkih korena. - ironično dobaci Frija, besna što se njihova najbliža ponaša usred ove svečanosti, kao najrazmaženije dete.
- Niko me neće naterati na tu livadu! - odbrusi ova sva zavijena u crne oblake.
- Pa šta, neću ni ja -mirno reče Tis - Livada je samo za vile koje naginju sopstvenom polu. Na nju dolaze samo mlade ljudske žene da bi navodno obezbedile plodnost i rađanje zdravog potomstva. Ja više volim da prepadnem ljudske muškarce koji sakriveni svuda oko livade gledaju za njih „zabranjenu" svetkovinu. Oni su tada vrlo nadraženi i često možemo sa njima voditi ljubav do jutra. Uz to su, naravno, beskrajno srećni, pošto misle da kradu zabranjene užitke. Jadnici, naivni su kao deca. Verovatno zato toliko volimo da ih upotrebljavamo bez obaveze. Mnoge vile tada za noć promene više muškaraca, nego vilenjaci žena na livadi. Odvešću te da to vidiš. Mislim da će ti se dopasti. -
- U redu! - prosikta Un, svesna da joj je to bolje nego da sedi sama. Zatim odlučno dodade - Ali, ne obećavam da ću išta raditi, niti učestvovati u bilo čemu. -
- Divno! - zacvrkuta Tis - Videćeš, ljudski dečaci koji još nisu okusili žene obično su nezasiti. Hoćeš li i ti, Frija, da pođeš sa nama? -
- Ne! Ja sam kći Ulafa Razvratnog i Ifis, umetnice ljubavi. Ja se ne stidim da učestvujem u grupnom bludu, a pravo da ti kažem i zanima me kakav je to osećaj, voditi ljubav sa više od dve osobe odjednom. - izdeklamova tamnokosa vila ponosno, kao da se tu radi o Bog zna kakvim junačkim delima.
- Kako hoćeš. Svako je vlasnik sopstvenog tela - reče Tis pomalo razočarano - Ipak, mislim da mnogo gubiš, jer će, pored toliko drugih žena koje može da ima samo narednih nekoliko večeri, malo koji vilenjak moći da posveti vreme tebi.-
- Sigurna si u to? - sa osmehom odgovori zelenooka vila. Nena belokosa prijateljica nije obratila pažnju da se broj Frijinih avantura u Mag-Melu može prebrojati na prste jedne ruke. Za razliku od svoje plavokose ljubavnice ona prosto nije imala vremena za to. U vilinskom svetu bilo je toliko interesantnih stvari da je vođenje ljubavi skliznulo kod nje u drugi plan. Poslednje dve godine van „kuće" vodila je ljubav samo sa tri vilenjaka i jednom vilom. A to se dogodilo samo zato što su imali sreće da je zateknu u trenutku kada nije imala ništa drugo da radi. Međutim, ona ne bi bila žena, da nije stalno osećala užarene vilenjačke poglede na sebi. Znala je da će noćas biti onih koji će hteti da iskoriste svoju šansu.
Sumrak se hvatao. Kju se podiže sa svog mesta, ispi ogroman vrč osvežavajućeg pića i krenu bez pozdrava u šumu, pokazavši Friji da ga prati. Posle desetak minuta stigli su u neku vrstu sakrivenog logora u šikari. Vilenjaci su tu zaštićeni kamuflažnim platnom i strateški postavljenim biljem odlagali svoju odeću i crtali znakove jedan drugom na telu. U stvari, nekoliko vila vodilo je glavnu reč u tome. Frija povuče sebi jednu crtu po obrazu i butini, svetlećom crvenom bojom, a Kju, koji je potpuno zamočio ruke u vrišteće-zelenu, ostavi joj po telu nekoliko otisaka šaka, smejući se. Onda joj je Glastiglel napisala neku runu na krstima i mišici i, to je bilo završeno. Oni koji su bojili prali su ruke, a našlo se i nekoliko nezadovoljnih koji su prali boju i zatim crtali nove znake i linije. Tamnokosa ne upita za svrhu ovoga. Pogledavši oko sebe zaključila je da se u pomrčini nalazi sama usred gomile svetlećih crta i runa koje s pomeraju. Mogla je samo da zamisli kakav će to efekat imati na seljanke koje nikad nisu videle boje koje se vide u mraku.
Uskoro, svetkovina otpoče. Vreme je bilo vedro i svetlost punog meseca bacala je jasnu senku na zemlju. Oko sedamdesetak mladih žena i stasitih devojaka uputi se ka sredini poljane gde je u zemlju bio poboden debeo balvan izdeljan u obliku uzdignutog muškog uda. One se simetrično rasporediše oko njega i kao na komandu odbaciše svoje bele plaštove pozadi, na travu. Onda priđoše još bliže toj drvenoj relikviji, uhvatiše se za ruke i uz zvuke vilinske muzike počeše da igraju. U sredini tog kola nalazio se Haldir, potpuno go. Dlakav i raščupan, sa šiljastim ušima i izduženo sečenom bradom, neobično je ličio na satira ili na hrišćansku predstavu o nečastivom. Pored njega na stubu visila je srna, okačena na konopac obavijen oko gornjeg dela stubaste skulpture. Kolo nagih devojaka, oko tog neobičnog žrtvenika, igralo je sve neobuzdanije, uz zvuke sve glasnije vilinske muzike, dok konačno nije počelo da se kida i raspada. Zanesene ritmom igračice su divlje nastavile da plešu, svaka za sebe, čineći svojim telima bludne pokrete, nudeći se. Ritam je već dostigao svoj vrhunac i ostao takav do kraja rituala. Haldir, koji je do tada stajao sasvim mirno, mada vidno uzbuđen, izvuče odnekud dugi nož i predavši se ritmu u igri zakla srnu. Krv linu niz stub. Životinja se kratko trznu i onda se umiri. Haldir se, sav poprskan krvlju, okrenu ka ženama i visoko podignutih ruku viknu:
- Dođite, kćeri šume! Pijte krv koja mora da se prolije da bi život nastao! U njoj je snaga koja će vam biti potrebna da date svome rodu zdrave, lepe i jake ratnike. Pijte i zaštitnici vaših plemena će vas voleti! -
Mora da je i samom Haldiru bili smešno ono što je govorio, ali to je bio deo rituala, šarena laža za ljude koji su u svemu tražili neku veličinu i mističnost. Kao da radost telesne ljubavi nije bila dovoljno čudo sama za sebe.
Žene nagrnuše oko stuba. Lizale su krv sa drveta klečeći oko njega. Zatim bi se udaljavale, krvavih lica i grudi, pa bi nastavljale da igraju u divljem ritmu često se same nadražujući rukama. Neke su odgrizale čitave žive komade mesa sa srninog tela i posle toga, raščupane kao furije, trčale poljanom sa njim u zubima. Tada se pojaviše vilenjaci. Oni uz divlje krike izleteše iz šume. Sa njima su bile i neke vile. Onako u zaletu, goli i nadraženi baciše se na žene koje samo što nisu poludele od erotskog zanosa.
U tom urnebesu Frija se držala uz Kjua. I ona je skakala na iste žene koje je on obrađivao pridržavajući mu ih i pomažući. Onda, jednog trenutka, nju straga dočepa neki vilenjak. Ona mu odgovori pomažući mu da uhvati ritam u pokretima ne ispuštajući iz ruku grudi Kjuove trenutne partnerke. Dotad je još i pazila šta je činila, ali, izgleda da je polizala malo isuviše srnine krvi sa golih ženskih grudi i stomaka. Znala je da vilenjaci stavljaju izvesne biljne alkaloide u nju da maksimalno opiju životinju i izazovu kod ljudskih žena osećanje opuštenosti i sreće, ali nije znala koliko je to jako. Sve se pretvori u vrtlog muške snage i devojačke mekote i prefinjenosti, po kome je ona plivala kao riba u moru. Svoje vrhunce više nije brojala. Sa svih strana su bile ruke koje su grabile i usne koje su ljubile. Nije više ništa razmišljala i planirala. Volela je, jednostavno, ceo svemir i on je voleo nju.

Dok se gomila nagih tela, klizavih od znoja, talasala na mesečini, Tis odbaci svoju tuniku i polako krenu uz ivicu šume, rukom pozvavši Un da je prati. Nisu prešle ni trideset metara kad naleteše na bujnu Anunel. Ona je, i pored svog znanja o nestvarnosti njene lepote, ipak delovala divno. Svetla put i kosa blistali su joj u mraku, dok je na sebi imala samo debeo zlatan lanac oko pasa, koji je nosila da bi još više naglasila vitkost svoga struka. Ona se polako, s leđa, približavala dvojici dečaka, koji su, očarani, piljili u livadu, samozadovoljavajući se. Oni se preplašiše kada je stigla do njih. Pokušaše nekako da sklone svoje nabrekle udove u odeću bez obzira na privlačnost vile pred njima. Ona kleče, uhvativši ih za smaknute čakšire, pa ih tiho i mazno upita:
- Kuda ćete sa tim? Pa ovo je noć ljubavi... - a zatim poče da ih nadražuje zaljuljavši pritom svojim velikim grudima. Za mlade varvare trenutak zabune trajao je vrlo kratko. Oni se kao kurjaci baciše na njeno jedro telo. Dok se trudila da pronađe položaj koji bi obojici pružio što bolje mogućnosti. Tis i Un prođoše na samo metar od njih. Anunel ih opazi pa povika:
- Tražite sebi druge. Ovi su moji. Prva sam ih našla! -
Tis joj odmahnu rukom i ne pogledavši je, poslovično reče:
- Niko se ne bori oko opalog lišća. Šuma je noćas puna uzbuđenih muškaraca. Naći ćemo mi već nešto - zatim dodade Un šapućući kroz smeh. - Linel je još u podne bila u šumi sa sedmoricom! Radoznala Tla ju je pratila i kaže kako je do sumraka promenila trideset i jednog ljubavnika. Međutim, moguće je da je pogrešila ili je nekoga dva puta brojala. Znaš vila njenog izgleda nije baš mogla da sedi besposlena na ovakvom mestu. To bi izazvalo sumnju... Ukratko, to ni malo ne umanjuje veličinu Linelinog podviga. Baš bih volela da vidim šta li radi sada? -
- Možda je na livadi, sa Frijom. To bi potpuno ličilo na nju. Osoba njenih apetita neće propustiti radost orgije. - odgovori joj Un razgovetno.
- Verovatno si u pravu - odvrati joj belokosa vila i zagleda se u pomrčinu.
Nekoliko metara dalje ona opazi starijeg mladića koji je sa drveta posmatrao prizor oko stuba namestivši se udobno u račvi. Tis ne reče ni reč Un, nego se samo uspuza k njemu na stablo.
Plavuša iz Lughajma ostade sama. Stajala je i razmišljala dok su kikot i uzdasi dopirali sa drveta iznad nje. Onda se u njoj nešto prelomi, pa odbaci svoju bogato ukrašenu haljinu i uputi se u žbunje iz koga se čulo neko komešanje.