Biciklom oko sveta -- Turska, malo dalje od obale

Efes

Nema Turčina koji se neće ozariti na pomen Efesa i ponosno vam reći: “Guzel!” I s punim pravom. Ovo mesto je toliko veliko, a ostataci antičke kulture su toliko dobo očuvani, da ćete ostati udivljeni sve i da o arheološkim nalazištima iz Starog sveta mislite samo kao o gomili kamenja.

Najstarije ovdašnje kamenje potiče još iz bronzanog doba, kada je Efes bio prvi put naseljen, a predanja kažu da je iznova osnivan više puta. Prvi put, osnovale su ga Amazonke, a drugi njegov osnivač bio je Adroklo, sin atinskog kralja Kodra.

Najočuvanije su zgrada biblioteke i teatar, i ujedno najfascinantnije, ali mene su ipak najviše iznenadili većnica, cisterana za navodnjavanje, mnogoborjne radnje i javni toalet. Glavna ulica, duž koje su se nalazile Hadrijanov hram i kuće mnogih uglednika, penje se uzbrdo, u jednom trenutku pravi mali trg od kojeg se račva u dve manje ulice, koje, svaka sa svoje strane, opisuju polukrug i opet se spajaju u jednu, s druge strane brda.

Koliko je grad bio veliki, najbolje svedoči nesrećan podatak da su Cimerijani u jednoj noći pobili čak osamdeset hiljada njegovih žitelja. Bilo je to u sedmom stoleću pre nove ere. U vreme svog punog procvata, Efes je imao dve stotine hiljada žitelja -- impresivan broj i za današnje pojmove. Ipak, najviše impresionira to što je pre tri hiljade godina jedan grad bio uređen tako dobro i očito živeo tako bogatim i sadržajnim životom, da bi mnogi savremeni gradovi mogli da mu pozavide.

Obilazeći ga i diveći mu se, po glavi mi se stalno motala ideja o tome kako bi u slučaju Efesa bilo dobro kada bi razvoj civilizacije mogao da se odvija unatrag.

Fotografije iz Efesa su ovde.

“Beli čovek” je stigao

Na pijaci u Inćiorliovi hteli smo samo da pazarimo povrće za večeru, ali ispostavilo se da je nemoguće da neprimećeni prođemo svojim poslom. Ljudi su nas zaustavljali samo da bi se rukovali s nama, da bi nas pitali odakle smo ili rekli neku reč na engleskom, ili svoje ime. Vukli su nas za rukav da bi nam dali pomorandžu ili nas pozvali da pazarimo kod njih.

Mene je zaustavila jedna veoma simpatična devojčica i na dobrom engleskom pitala me kako se zovem, pa se ona predstavila a onda je tražila da se fotografišem s njom i njenim bratom. Druga devojčica pratila me je sve vreme da bi mi na kraju rekla da me voli.

Brajana su mahom spopadali prodavci od kojih nije umeo da se odbrani, a zaludni momci koji su stajali okolo pokušavali su da sa njim i Kurtom prozbore koju bilo na turskom, bilo na engleskom, od kojeg najčešće znaju pqar reči. I dok se Kurt samo smeljuljio, na taj način se braneći od njihove preterane srdačnosti, Brajan se nije najbolje snalazio pokušavajući da im svima ljubazno odgovori i udovolji.

 Čudan osećaj. Ne znam za njih dvojicu, ali mene je najpre oduševilo što su toliko srdačni i prijateljski raspoloženi, neposredni, no, u toj gomili, na pijaci, među stotinama ljudi, tezgama sa svime i svačime, postalo je malo zamorno a njihova želja da nas dotaknu ili nam nešto kažu bila je preterana, te je sve delovalo trapavo i nasrtljivo. Osećala sam se kao beli čovek u zemlji Indijanaca ili Afrikanaca.

P.s. Dok ovo kuckam iz internet kafea u mestu Selimie, gomila dece i odraslihdiše nam za vratom pomno prateći šta se dešava na našim monitorima.

Nisam Amazonka

I opet rastanak, samo ovog puta planiran. Razdvojili smo se kako bi Brajan i Kurt napravili 'mušku' turu, a to znači nepoštedno planinsku, dok se ja odmaram i čekam da ova zima malo popusti. Bojan i Fu, najpre naši a sada samo moji domaćini -- u Mumdžularu između Bodruma i Milasa -- ranijih godina su u ovo vreme uveliko postavljali za doručak napolju, na terasi. A sada sedimo unutra, pored vatre iz kamina, dogrevajući se pomoću velike plinske grejalice koja radi punom snagom.

Dva dana pre nego što smo pristigli ovde protresla me je i iz gaća istresla groznica od 38,5 stepeni. Virus, verovatno, budući da je samo protutnjio mojim telom i nakon dvadeset četiri sata ga napustio. No svejedno -- ne prija ni kod kuće, u toploj sobi, pod jorgan-planinom, a nekmoli u šatoru, na zemlji natopljenoj vodom od skoro svakodnevnih kiša.

Nepunih nedelju dana ranije vađen mi je i teškom mukom izvađen umnjak. Sutradan posle intervencije, po verovatno najgorem pljusku od početka putovanja, vozili smo skoro tri sata do aerodorma u Izmiru, kako bismo dočekali Kurta.

A još ranije, sredinom januara, jedva sam se oporavila u Atini, nakon što sam se bila preforsirala. Trebalo mi je pune dve nedelje da ponovo stanem na noge. I da u međuvremenu nismo napravili skoro hiljadu kilometara, sve ovo verovatno bi zvučalo kao Jeremijina jadikovka.

Ovako, čovek samo može da me pita: Ko me ter'o? Niko. Je l' me neko sad tera? Jok. Dakle?

Dakle, vozite vi, dragi ciklo-spartanci, na manje od pet stepeni iznad nule, spavajte na minusu, preznojavajte se od potparivanja na pljuskovima, borite se sa ledenohladnim vetrovima -- ja nisam vaša Amazonka. Sačekaću malo lepše dane, jer bih da još malo potrajem.

Na klackalici

Pa, ovo je već prilično neozbiljno. Jutros sam saznala da Brajan i ja (ponovo) raskidamo. Da je neočekivano, nije. Nakon onog prvog razdvajanja svemu sam bila naredna, što bi rekli stari. Ali svejedno, sve neodoljivo liči na tinejdžersko raskide, ili pak na neku sapunicu. I smejala bih se zbijajući šale na sopstveni račun da mi nije malo dosta svega i da me ne more ozbiljne brige:

 -- društvo

-- novac

 -- rute

Društvo

Ima nečeg magično privlačnog u tome da se nadješ u situaciji da možeš i moraš samo na sebe da se osloniš, napisao je moj poznanik s bloga Srđan, kada smo Brajan i ja onomad raskinuli. I to je apsolutno tačno. Koliko mi je tada bilo teško, jer je bilo neočekivano, toliko mi je cela situacija na neki čudan način zapravo odgovarala. Zašto sam onda pristala na Brajanov predlog da ponovo nastavimo zajedno? Pa, ima nečeg i u emocijama, a i u praktičnosti putovanja udvoje.

Sada ponovo tražim društvo. Verujem da neće biti teško da nađem saputnike, samo da najpre saznam šta želim dalje, kako i kuda.

Novac

Jasno, kada se troškovi dele s nekim sve je kudikamo jeftinije, a i Brajan je, što se novca tiče, zaista vazda bio džentlmen.

Ako budem nastavila sama, novac bi mogao biti ozbiljan problem budući da je moj podstanar najpre samoinicijativno pomerio datum uplate, pa se ni tog datuma ne pridržava. A meni je to jedini izvor prihoda ako se zanemari honorarčić od objavljivanja putopisa u Ilustrovanoj Politici, koji naravno takođe kasni. Problem u ovom delu sveta postaju vize koje su em teško pribavljive, em uglavnom skupe. Sve u svemu, 'javlja' mi se da ću stalno biti kratka za 50 do 100 evra. Ali, zar Srbi nisu poznati po presipanju iz šupljeg u prazno? Videćemo kako će to izgledati na putovanju.

Rute

Kada bi rute pratile moje želje, ja bih sada nastavila prema jugu Turske, pa na istok prema Kapadokiji, potom u Gruziju i Jermeniju, a onda brodom u Kazakhstan, te odatle u Kinu. No, to je nemoguće jer brod više ne plovi, a ka'će i jopet zaploviti -- ne zna se. Avion je skup. U Rusiju se ne može iz Gruzije ni Azerbejdžana. U Tursku ne mogu ponovo pre isteka 90 dana. Dakle, ćorsokak.

Druga moja želja je kroz Iran, pa Turkmenistan pa u Kazakhstan. Nije neizvodljivo, osim što mi za pozivno pismo iz Irana i vizu treba oko 100 evra. Plus, svakako bih da imam društvo u tom delu sveta.

Tako mi ostaje najverovatnija varijanta, a s obzirom na doba godine: busom se prebaciti na jug Turske do Mersina i odatle krenuti severozapadno uz obalu, u kontra smeru od ovog u kojem smo Brajan i ja pedalali. Uz povremeno 'preskakanje' delova koje smo već izvozili, imam realne šanse da stignem u Istanbul i potom na granicu s Bugarskom do 1. maja, kada moram da izađem iz Turske. Posle Bugarske, vozila bih obalom Crnog mora kroz Rumuniju, Ukrajinu i Rusiju. Odatle su dve mogućnosti: da vozim Transsibirsku rutu (ili je pređem vozom) ili da preko Kazakhstana uđem u Kinu.

Klackalica

Najveći problem u svemu je što se osećam strašno umorno. Zdravstveno sam dosta posustala poslednja dva meseca, što mi se nikada ranije nije desilo. Ali nikada ranije nisam imala ovakve napore. Nadljudske, rekla bih.

No još veći problem je psihički umor. Prilično sam umorna od svega. Od ljudi, od puta, od veze u kojoj sam bila, od neizvesnosti, od odricanja, od cimanja. Želela bih da se pokrijem jastukom i ne izlazim iz kreveta danima. Čini se da mi malo ponestaje motivacije, što i nije čudno nakon svega.

Kratkoročni plan

Sutra putujem autobusom u Antaliju. To je prvi put u svih ovih sedam meseci da koristim autobus (osim ako se izuzme odlazak u Bratislavu 24. juna, odakle je tura krenula). I to smo planirali još pre operacije mog zuba i bolesti. Tamo ću se sresti s Brajanom i Kurtom koji su odavde, iz Mumčulara gde se ja odmaram već nedelju dana, krenuli da naprave 'mušku' turu. Sastaćemo se krajem meseca. Možda ćemo voziti skupa još dan ili dva, a nakon toga Kurt leti u Ameriku, Brajan nastavlja ka jugoistoku a ja -- ko zna. Živi bili pa videli.

Ne tražim savete

Ali ako neko ima ideju kako bih mogla da zaradim neku kintu, ili može da mi pomogne oko dobijanja neke vize (ukljućujući i produžetak boravka u Turskoj), ili, što bi bilo njabolje, hoće da vozi neki deo ture sa mnom -- to će mi zaista mnogo značiti.

U Šeker kući

15-22. feburar

Srbi i Turci, narod najgosotoljubiviji

"Tri meseca kako ste napustili Srbiju a i dalje vam gostoprimstvo pružaju Srbi. Brajan mora da se pita dokle više", napisao je jedan moj prijatelj kao komentar na tekst Srbi, narod najgostoljubiviji.

I zaista, evo nas u Turskoj, kod komšija, kako Turci kažu kada im se predstavim da sam iz Srbistana, a prvi planirani smeštaj imamo kod mog poznanika s bloga B92, Bojana Budimca, i njegove supruge Fu. Otprilike pre mesec dana, kada sam najavila da ćemo pedalati turskom obalom, Bojan mi je poslao mejl pozvavši nas da budemo njihovi gosti. Dotle nismo nikada komunicirali, ne sećam se da smo ikada čak i komentarisali neki tekst onog drugog.

Bojan živi između Milasa i Bodruma, u idiličnom okruženju blago zatalasanih planina i plodnih dolina. Javili smo mu se neposredno pred ulazak u Bahčejakas -- kako se mesto zove -- pa nas je sačekao na glavnoj džadi, kod česme, gde se odvaja put do njegovog imanja. A na kapiji Fu, njegova supruga, sa najširim i najsrdačnijim osmehom koji se može zamisliti a kakav je, verujem, moguć samo u Turskoj.

I odmah kreće priča, kao da se poznajemo celoga života, pa Fu mora da nas opomene da se sklonimo sa kiše koja i dalje lije. Mokri smo do gole kože, jer smo upravo preživeli provalu oblaka i veliki pljusak koji nas je uhvatio nasred puta, između polja, tako da nismo imali gde da se sakrijemo. Na podsticaj Fu da požuri, Bojan nam pokazuje naše sobe na spratu kuće: prostrani jednokrevetni apartman za Kurta i komfornu sobu sa bračnim krevetom za Brajana i mene. U obe sobe ulazi se preko ogromne terase i obe imaju celu stranu zida u pokretnim, staklenim vratima kroz koja se pruža panoramski pogled na okolinu. Vau! Ovo je najbolji smeštaj koji smo do sada imali!

Kada se raspremimo i malo dođemo k sebi, silazimo u parter na večeru. A dole, u ogromnom, moderno dizajniranom i uređenom dnevno-trpezarijsko-kuhinjskom boravku, toplo od vatre iz kamina, ispunjeno mirisima hrane koju Fu priprema, razdragano od skakurtanja štenadi i maca koju Fu i Bojan zovu svojom decom. Narednih dana, ova slika će se ponavljati a jedina razlika biće u broju prisutnih gostiju kada Brajan i Kurt budu otišli.

Za večerom, momci se očekivano upuštaju u priču o turskim političkim i ekonomskim prilikama, a razgovoru se pridružuje i Fu. Ja sam pak prilično nezainteresovana za te teme, a aktuelni društveno-politički trenutak me ne zanima ni u Srbiji a nekmoli ovde. Moj interesovanje počinje i završava se kod ljudi, njihovih karaktera, motivacija, običaja, načina života. Zatom slušam tek s napola pažnje, ali ih posmatram i upijam utiske veoma pomno.

Bojan

Zašto najjači srpski umovi žive u rasejanju? To se upitam svaki put kad sretnem nekog našeg intelektualca koji je iz zemlje otišao tokom onih nesrećnih godina ratova, kriza, sankcija.

Bojan je po obrazovanju umetnik, akademski slikar, a po vokaciji stručnjak za bliskoistočna pitanja. Čini se gotovo nemogućim da neko bude toliko dobro informisan i upućen, i to ne samo u ovdašnju problematiku. Izgleda, a narednih dana u to ću se i osvedočiti, da Bojan sate i sate provodi na internetu, informišući se o svim aktuelnim vestima. Perfektno govori engleski i čita na ovom jeziku, što mu omogućava da prati stranu literaturu.

Ali ma koliko teme bile zapaljive i goruće, Bojan je prilična flegma. Stvari razlaže mirno, bez padanja u vatru, skoro bez menjanja intonacije. Ništa čudno za jednog Prečanina, mada na njih nimalo ne liči ni izgledom: očekivala sam onižeg punašnog Lalu, dok Bojan 'ladno može da prođe kao Crnogorac.

Fu

Fu je prva Turkinja, tačnije, prva turska intelektualka koju sam imala prilike da bliže upoznam. Profesorka univerziteta iz Istanbula koja ovde, u Bahčejakasu, ostvaruje svoj san o konceptu drugačijeg života koji prati čovekove trenutne potrebe i želje, čineći ga srećnim što ih ostvaruje. Ispunjen život u svakom trenutku -- mogao bi da bude kredo Šeker filozofije, kako sam je ja razumela.

Fu je visoka stasita žena, tip za koga biste iz prve rekli “žena-ortak”. A to znači da joj možete pokloniti svoje poverenje i biti sigurni da vas neće izneveriti. Po mnogo čemu, podsetila me je na moje prijateljice: po ženskom ponosu koji izbija iz njenih stavova i držanja, po vrsnom kulinarskom umeću, po načinu na koji se ophodi prema Bojanu i nihovoj brojnij 'deci'.

Fu je, takođe, veoma dobro upućena u političke i ekonomske prilike u Turskoj, pa i u svetu, tako da sam se ponekad osećala kao da sam pala s Marsa kad bi ona i Bojan počeli da razmenjuju informacije ili da polemišu o nekom pitanju.

Odmor u Bahčejakasu

Dani koje sam provela ovde bili su prilično opušteni a Bojan i Fu zaista više nego gostoljubivi i predusretljivi domaćini. Budimac se pokazao kao odličan vodič prilikom posete obližnoj fabrici maslinovog ulja, te kasnije, prilikom moje kratke posete Bodrumu. Brajan i Kurt su još bili ovde kada smo ga podstakli da nam se pridruži u šetnji po bahčejakaskim brdima, te usponu na dosta strm vrh s kojeg se pruža neverovatan pogled sve do mora.

I upravo ta priroda, to bogatstvo zelenila i geografskih oblika preporučuju ovo mesto za ispunjen i srećan život, baš onakav kakav zagovara i Šeker filozofija. Najvažnije je, naravno, imati s kim ga živeti, a Bojan i Fu imaju.

Hvala im što su me pripustili u njega, posebno u trenutku kada sam se osećala slabom od svih bolesti koje su me bile spopale, te ranjivom zbog ponovnog (i konačnog, verujem) raskida s Brajanom.

Fotografije od Efesa do Mumčulara su ovde.