VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) VII/2

Vilin-vidarka je započela svoj život vračarinog šegrta radeći obične, teške kućne poslove.

Uskoro je počela da odlazi sa Gvildom u šiprage na ivici baruština i da tamo skuplja trave i razne bobice trnovitog žbunja. Sve vračarine poduke su bile škrte i kratke. A Frija se morala truditi da ne izda svoje pozamašno znanje iz te oblasti.

U povratku sa takvih izleta obilazile su klopke za divlje patke koje je Gvilda već godinama koristila. One su često bile prazne ili opljačkane, što je izazivalo opšte neraspoloženje i kišu vračarinih psovki. Močvara je, inače, bila puna vodenih ptica i Friji se srce cepalo što ne može da napravi lovački luk od leske i pobije gomilu debelih divljih gusaka i plavih polarnih patki svilenkastog perja. 

Kada bi se vratile vračarinoj kući pravi posao oko nabranog bilja tek je počinjao. Jedno je trebalo sušiti, drugo staviti u medovinu, treće u sirće od drvene kore, četvrto su stavljale u jako vilenjačko vino od kupine koga je baba imala u ogromnim količinama. Razno korenje moralo je biti očišćeno ili skuvano, a bobice sušene pa zdrobljene u prah u posebnom stupama ili pretvorene u gust pekmez koji se danima kuvao.

Uz sve to Frija je po Gvildinim savetima radila pripremu raznih melema. Kako je znala da većina njih ničemu ne služi, vila je teško pamtila njihov sastav, što je staricu dovodilo do ludila. Ona izjavi da je Frija glupa i da od nje nikad neće postati vidarica. Onda tamnokosa vila poče nožem na drvenim daščicama, runskim pismom, da zapisuje vračarine recepte, što se nepismenoj Gvildi učini kao velika magija. Od tada se Friji obraćala sa mnogo više poštovanja i uvažavanja.
Angarada ili Angarda, kako ju je Frija stalno nepravilno nazivala, radila je sve kućne poslove, od čišćenja skupocenih predmeta, do ribanja patosa do pripremanja hrane. Vila je dobrovoljno uzela da je odmeni u nekim najtežim, kao što je bilo cepanje drva i nošenje vode. To nesrećnoj devojci nije mnogo pomagalo, jer bi starica svaki njen slobodan trenutak, iskoristila za neki novi, ma koliko besmislen, posao. To je donekle činila da bi je zaštitila od Hruta, koji je mu svom zakržljalom mozgu shvatao kako je robinja korisna samo dok radi, pa bi je tada poštedeo stalnih pljuski i bubotaka, a donekle i iz zavisti prema tom mladom biću. Zavisti koju niko iz vilinskog sveta nije mogao da razume, pa ni njihova vidarica.
Svako veče, sirota Angarada, premorena i uplakana, zaspala bi na Frijinom ramenu proklinjući sudbinu i moleći svoju prijateljicu „mladu vračaru" da je nekako izbavi iz tog pakla. Vilin-vidarka ju je grlila i tešila majčinski, ćutke gušeći sopstvene strasti, jer bi svako neobično ponašanje opreznoj Gvildi bilo signal za opasnost.
U toj mučnoj jednoličnosti prolazili su meseci kratkog severnjačkog leta. Frija je oprezno ispitivala činjenice, pošto nije želela da se upušta u otvoreni sukob sa vračarom i njenim sinom. U početku joj se bilo žao starice sa poremećenim detetom. Nadala se nekoj nagodbi sa njom. Ali, kako je vreme odmicalo, bila je sve više povređena njenim nepoverenjem i surovošću, kao i bezobzirnim odnosom prema lepoj robinji.
Ropstvo na severu nikada nije bilo kao ono u razvijenim carstvima juga. Ovde su robovi, ako ne bi odmah bili žrtvovani bogovima, obično posle pet do deset godina postajali članovi porodice i imali svu zaštitu klana, uključujući i krvnu osvetu. Naravno, Angarad nije mogla da računa ni na šta od toga. Gvilda je, jednostavno, bila namćor i plaćeni ubica koji dela na kukavički način. To je bila njena nepromenljiva priroda, sviđalo se to Friji ili ne. Sada je samo skupljala dovoljno dokaza da ih odnese Haldiru, kako bi poslao nekog ko bi učinio kraj nedelima stare veštice. Nije pokušala da je opomene, jer bi to u ovakvom položaju, to bilo ravno samoubistvu. Na žalost, sukob između nje i Gvilde ipak je bio neizbežan.
Dogodilo se to jednog sparnog dana pred kraj toplog perioda. Vazduh je bio gust, a voda nepokretna i smrdljiva. Rojevi komaraca i mušica ujedali su svakoga ko bi se bar na korak udaljio od vatre sa koje je specijalno bilje otpuštalo smrdljivi beli dim. Naša junakinja, naravno, nije mogla da koristi vilenjačku zaštitu protiv te napasti. Bila je umorna od sakrivanja pred tom zlom babetinom i jedva je čekala trenutak kada će napustiti ove proklete ritove.
Frija je tog užasnog popodneva, do pola gola cepala drva, znojeći se i drapajući se do krvi po izujedanom leđima. Proklinjala je u sebi i Haldira, i Gvildu, i zadatak na kome ne može koristiti normalna vilinska zaštita protiv malih krvopija. Kada je završila posao, ostavi sekiru i drva u neredu, pa pobeže u kuću da se spase sitnih napasnika.
Ušavši u kuhinju, ona opra svoju bolnu kožu svežom vodom iz vedrice. Tek tada postade svesna divnog predmeta u ognjištu, koji do tada još nije videla. Na vatri se nalazio prekrasno ukrašen kotao od sjajnog metala. To je, verovatno, bila najlepša stvar u Gvildinoj kući. Ona mu priđe da ga bolje osmotri. Gravura na njemu predstavljala je nekog čoveka sa jelenjim rogovima i zmijom u ruci, kako sedi okružen raznim životinjama.
To Frija nije mogla da poveže ni sa hrišćanskim, ni sa starogermanskim mitološkim izvorima, pa osta potpuno zbunjena ovim prizorom. Pomislila je na Vande, ali ni u njihovim hramovima punih mrkih i mnogoglavih bogova nikada nije videla predmet tako savršene izrade. Pikte je takođe odbacila, jer je o njima znala samo preko stvari donesenih iz Irske, a one su se sve odlikovale velikim površinama prekrivenim apstraktnim motivima. Diveći se tom kazanu, ona sebi obeća da će ga se nekako domoći i odneti ga u Astar, gde će vilenjaci sigurno znati odgovore na njena pitanja.
Ustanovivši da vračara nije tu, Frija se obuče i krenu da malo pronjuška po njenim preparatima, koristeći tu izuzetnu priliku. Otvori nekoliko keramičkih posuda i oprezno omirisa njihovu sadržinu.
Prvo nalete na vučiju liku, Koja joj izazva kijanje i suze iz nadraženih očiju. Ona je panično zatvori, dok su je potresali grčevi dijafragme zbog kijanja, jer je dobro znala da ekstrakt te biljke osim svraba i crvenila može izazvati čak i teške gnojne plikove na koži. U sledećem pokušajima bila je bolje sreće. Namirisala je jednu mešavinu tatule i velebilja. Zatim jednu tečnost od prevrele bunike. To su sredstva koja su sigurno mogla izazvati onu tragediju na svadbi. Trebalo je samo još pronaći čvrst dokaz zašto se vračara umešala u sukob zavađenih porodica, pa će biti zrela za osudu radi zloupotrebe vilinskih znanja. Novac je svakako bio čvrst motiv, ali vilin-kralj je za tako tešku presudu tražio uverljivije dokaze.
Razmišljajući tako Frija polako poređa posude na svoja mesta trudeći se da ukloni sve tragove pomeranja. Bila je srećna, jer joj se činilo da je samo na korak od izvršenja ovog mukotrpnog zadatka.
Ali, stara vračara nije bila tako bezazlena kako joj se to činilo. Pojava prelepog kotla u kuhinji imala je svoj valjan razlog. Vila, donekle opčinjena njegovom lepotom, nije toliko obraćala pažnju na trošne zidove kuhinje. Previdela je novu pukotinu kroz koju je oštro Gvildino oko pratilo svaki pokret navodne učenice.
Vračara uopšte nije bila u nedoumici da li je Frija ispituje, krade otrove ili je jednostavno radoznala. Dileme nije bilo. Bila je sumnjiva i morala ju je ubiti. Odluči da to učini direktno, nožem, jer je primetila da mlada žena, kao nehotice, svaki put umače u čanak perle koje su joj visile sa narukvice, pre nego što počne sa jelom. Zatim briše te ukrase gunđajući. U stvari, zagledala je kristalno kamenje na kožnim tračicama. To je svakako bio neki trik da se otkrije otrov. Neka vilenjačka mućka, ili jednostavno verovanje da će je magijska snaga kristala zaštiti od trovanja. Baba Gvilda je zato rešila da problem Frijine propasti, poveri čvrstom čeliku.
U ogromnoj kuhinji njena učenica je upravo bila završila oblačenje i lako doterivanje, kada se vračara pojavi na vratima. Starica joj se prva obrati brižnim glasom:
- Frija, dete, nije dobro zamarati se po ovako groznom vremenu. Te teške poslove treba ostaviti robovima. Zašto se ona lenja Angarada vuče ceo dan po kući, besposlena? Misli malo na sebe, tako ti Bogova -
Ovakav nastup nije bio karakterističan za baba Gvildin uobičajeni govor, ali onako umorna, Frija ništa ne primeti, nego joj samo odgovori:
- Zato što joj je njena mala robovska duša u nosu, a ja sam jaka kao kobila. Pusti sada to. Pogodile smo se da me učiš vidanju rana, a ne da mi daješ savete o mom zdravlju. Bolje mi daj neki melem protiv ujeda ovih malih krvopija, jer su me načisto izgrizle. -
- Kako da te ne savetujem, prznice mala? Zar misliš da bih ja doživela ovolike godine da sam se samo lečila, a da nisam pazila na sebe. - umilno joj odgovori Gvilda, pa dodade kao što je isplanirala. - Znala sam kako ćeš se napolju provesti, pa sam već pripremila nešto za tebe. Vidiš onaj kotao na vatri? U njemu se kuva smesa koja će ti tegobe od ujeda komaraca kao rukom odneti. -
Vilin-vidarki posta malo sumnjivo ovo Gvildino gugutanje, ali, pri pomenu divnog kotla, ona to potisnu, pripisujući ga staričinom dobrom raspoloženju. Zatim požuri da zadovolji svoju radoznalost, pa upita vračaru:
- Odmah sam ga primetila, čim sam ušla u kuhinju. Nikada u životu nisam videla lepši! Čemu on služi? Sigurno nije za svakodnevno kuvanje. Nemam uopšte ideju ko bi kuvao u tako divnoj stvari. Gde si ga samo nabavila? -
- To je jedan veliki žrtveni sud koji poseduje ogromne magijske moći. Njega su koristili Kelti, narod koji je bio ovde pre našeg dolaska iz tame vremena... -
- Divlji Irci? - upade joj Frija u reč, ne uspevši da sakrije svoje iznenađenje.
Baba Gvilda sevnu očima na takvo nepoštovanje. Njoj u zadnjih trideset godina niko nikada nije prekinuo tok izlaganja. Narod je u ovim krajevima veoma poštovao moćne volve. Ipak se savlada, i nastavi mirnim tonom:
- Slušaj ti, mala glupačo. Ne znam šta si videla na tom tvom ostrvu, tamo u ledenom moru, ali Pikti su samo jedno pleme velikog naroda koji je dao mnoga moćna kraljevstva od davnine. Njihovi mudraci su napravili taj kotao! U njemu se spremaju lekovi protiv napasti iz močvare i strašne bolesti koju ona ponekad sa sobom donosi (malarija). Samo se u njemu može spremiti dobar melem protiv ujeda komaraca. Meni ga je poklonio jedan druid iz Franačke, kome on više nije trebao jer je njegova porodica već generacijama živela van ugroženih oblasti. Ja sam za uzvrat obogatila njegovo skromno znanje o lečenju biljem. -
Frija se mogla kladiti da vračara bar onaj deo o poklonu laže, međutim nastavila je da se pretvara kako joj veruje. Zatim odmah postavi profesionalno pitanje:
- A šta sve stavljaš u taj lek, Gvilda? -
- Samo polako, dete - osmehnu se starica. Sastav melema ćeš ti lako i brzo savladati. Teže ćeš naučiti odgovarajuće molitve i bajalice koje treba pri pravljenju leka izgovoriti, jer su na jeziku koji ni ja ne razumem. -
Vilin-vidarica se jedva suzdrža da ne opsuje Gvildu, pošto je dobro znala kako molitve nemaju nikakvog uticaja na lekove. Narod Astara odavno ju je naučio da božanstva postoje samo u glavama ljudi. Pošto je i dalje morala glumiti prostu vikinšku vidaricu, ona napravi upitan izraz lica kao da očekuje otkrovenje neke velike tajne.
- Vidiš li onog Boga na sredini gravure? - nastavi starica, pomislivši da je njena bačena udica pala na dobro mesto. - To je Cernunos, gospodar svih živih bića. Njemu treba da se moliš kako bi otrov insekta izgubio svoju moć pod dejstvom kuvanog melema. Klekni pred ognjište, upri pogled između njega, psa i vuka pa ponavljaj za mnom. -
- Kako da se molim tom Ceer...runn...? Pa ne znam ni jednu reč keltskog - zakuka Frija, nadajući se da će je starica ostaviti na miru i sama izrecitovati tu besmislenu jezikolomnu bajalicu. -
- Samo se ti smiri, opusti i ponavljaj za mnom... - ostade neumoljiva stara vračara, kako to učiteljice već znaju da budu.
Njena učenica pade umorno na kolena, sva nesrećna. Usresređeno je gledala u sjajni kotao koji je već pomalo počinjala da mrzi. Više joj nije izgledao onako lep. Vatra od trulog vrbovog drveta ostavila je na njemu mnogo gara i potpuno pomračili divan prizor sa reljefa. Sada je izgledao mal'ne ,kao svaki drugi bakrač, koji je nešto krčkao u polutami kuhinje. Jedino su plamenovi dobro podložene vatre, koji su se uvijali oko njega, činili da izgleda kao neki magijski predmet.
Vračara se primače mladoj ženi, pomilova je po kosi i reče:
- Hajde sada. Belen Mawr... -
Bellen Maavrr... - Pokuša krajnje usresređena, što tačnije da ponovi vila, kako bi izbegla mukotrpno ponavljanje bajalice,
Tog trenutka, iz ko zna kog budžaka svoje dronjave odeće, Gvilda istrže nož blistavog sečiva i sjuri ga Friji među lopatice.
Od siline iznenadnog udarca vidarica od Astara posrnu napred i pade na šake, ali, kao platno tanak vilenjački pancir, ušiven u njen otrcani kožni prsluk, spasi je ozbiljnijih povreda. Još je bila u šoku od prvog udarca, kada vračara, osetivši po otporu na koji je nož naišao da nešto nije u redu, polete napred, ovog puta zamahnuvši ka njenom vratu. Frija prebaci svu težinu napred, na ruke, pa poput konja obema nogama udari Gvildu, koristeći se snagom celog tela.
Starica prelete skoro celu prostoriju i skljoka se na pod, dozivajući sina. Hitra kao mačka, Frija se podiže i ustremi na vračaru gledajući kako da je što bolje potkači nekim udarcem Per-Ringa. Na nesreću, Hrut kao da je pred vratima čekao na majčin poziv. On se uvuče u sobu, ispravljajući se do pune visine. Frija po kršu na podu poče da traži nož koji je Gvildi ispao, shvatajući da joj je on jedina nada protiv maloumnog monstruma.
Procenivši situaciju, lukava vračara na svoju protivnicu sa zemlje zavitla jedan masivni tronožac, tako snažno da bi je verovatno ubila, da ju je pogodila. Vilinski brza, stanovnica Šume Trolova izmače se i uhvati je još dok je letela, nasmejavši se. Ali, razloga za veselje zapravo i nije bilo. U susret joj je dolazio Hrut, cereći se svojim masnim debelim ustima, dok je prostorijom odjekivala Gvildina piskava histerična komanda „Ubij je!"
Znajući da pozadi izlaza nema, Frija naglo iskorači napred, zamahnuvši tronošcem sa obe ruke, jako, koliko god je mogla, koristeći pritom sve principe mačevalaca Astara. Drvena stolica raspade se o kretenovu debelu lobanju neznatno mu rasekavši kožu, ali se kretanje te mase ni malo ne uspori.
On je nastavio da prilazi, dok su njegove sitne, sive, svinjske oči bile jednako tupe kao i u svakoj drugoj prilici. Mlada je žena uzmicala sve dok nije došla do vatre kamina, a onda joj pade na um spasonosna ideja. Ne obazirući se na toplotu i plamen, ona dohvati kotao i u deliću sekunde poli Hruta ključalom kašom. Oblak pare diže se oko gorostasa. Div vrisnu, smrtno ošuren, udari Friju gornjim delom ruke, odbacivši je u stranu, i pobeže napolje urlajući.
Vila pade na sto, polomivši ga, ali zaglavi se među klupe za sedenje. Dok se koprcala, nastojeći da se što pre oslobodi, starica dočepa nož sa poda i polete na nju. Međutim, privučena bukom, iz kuhinje naiđe i Angarada, pa, videvši svoju zaštitnicu u smrtnoj opasnosti, raspali vračaru mlatilom za veš.
Gvilda pade na kolena, uhvativši se levom rukom za robinjinu dronjavu haljinu. Desnom zadade na gore udarac nožem, pravo u devojčine grudi dok je ova po drugi put zamahivala. Ipak, mlatilo pade na vračarino rame, ponovo joj izbivši oružje i privremeno joj paralizujući ruku. Videvši da Frija već trči prema njoj, režeći kao zver, starica odustade od traženja noža i pobeže napolje.
Trčala je prema sekiri zabodenoj u panj ispred kuće, ali, mlađa i jača Frija stiže je u dvorištu, obori na zemlju, pa je, napustivši sve toliko vežbane zahvate Per-Ringa, ubi cepanicom. Tako umre Gvilda, najveća trovačica koja se ikada pojavila u Goingu i njegovoj okolini. Vilin-vidarka se trčeći vrati u kuću. Dohvativši svoje prnje, među kojima se nalazio doou „sakriven na vidnom mestu", ona u nekoliko skokova pređe kuhinju i kleče pored smrtno ranjene robinje.
- Hvala Odinu! Živa si! - uskliknu radosno, dok je grozničavim pokretima kidala ranjenicinu dronjavu spremu - Odmah ću ti staviti melem od koga i najteže rane zaceljuju. -
Angarada je ležala nepomično, pritiskajući na ranu pramen svoje tamne kose, instiktivno pokušavajući da zaustavi krvarenje. Čelo joj je bilo orošeno hladnim znojem, a pogled sve staklastiji. Ona progovori tihim glasom:
- Ne, kćeri severa... Nikakav melem neće zalečiti ovu ranu. Za koji tren ostaviću te samu u ovoj prokletoj močvari. Osećam to... -
- Da se kladimo kako ćeš doživeti i unučiće? - promumla Frija držeći treću pincetu u zubima kako bi doou što bolje postavila na oslobođenu ranu iz koje je krv navirala u ritmu otkucaja srca.
Doou lepo nalegnu i poče da menja boju. Vilin-vidarica otkide još jedno parče vilenjačkog melema i baci ga pincetom u vis, pa ga, kao u nekoj igri, uhvati dlanovima. Tek dok je to radila osetila je bol u ispečenim šakama, koju je dotle zbog ostalih uzbuđenja, bila potpuno potisnula. Srećom, to potraja jedva par sekundi. Kada joj je sparušeni doou ispao iz ruku ona ih pokaza Angaradi, unoseći joj ih u lice.
- Vidiš, nema opekotina! - Zatim ukloni ostatak posivele mase sa robinjinih grudi. - Ni ovde nema više nikakve rane! Šta misliš kako bi se Gvilda pravila važna da je znala za ovakav melem? -
Angarada ju je gledala začuđeno. Sada joj tek ništa nije bilo jasno. Osetivši novu snagu u sebi ona se pridiže na laktove i jednom rukom stade da opipava svoje grudi, tražeći ranu. Frija joj prstom pokaza ranjeno mesto na kome se više nije video nikakav trag, pa se onda saže i poljubi je u njega, rekavši:
- Šta sad kažeš? Nisam li dobila opkladu? -
- Ko si ti? - promuca nesigurno devojka - I zašto si došla da učiš od matore Gvilde kad toliko više znaš od nje? -
- To je duga priča... - započe vilin-kraljeva snaha - Ipak, pokušaću da ti je malo skratim. Ja sam vila. Tačnije, vilin-vidarica i to sa onog opakog mesta koje vi, smrtni ljudi, zovete Šuma Trolova. Gvilda je većinu svojih znanja dobila od nas, moleći naše vidare da je uvedu u znanje o šumskom bilju. Kasnije je to znanje počela da zloupotrebljava, trujući ljude za novac. Ja sam bila poslata da utvrdim šta radi i da je opomenem. Ali pošto, kao što znaš, Gvilda nije bila raspoložena za razgovor, stvari su se odigrale kako jesu. -
- Neverovatno, ti si lefej (vila). Nikada ne bi poverovala da nisam videla šta tvoj melem radi! Pa ti izgledaš skoro isto kao i ja. -
- Nisi ti još ništa videla. Odvešću te u Astar, jer ako te napustim u ovim krajevima neće proći ni jedan jedini dan, a opet ćeš postati nečija robinja. -
- Neću da idem na to mesto gde vladaju duhovi koji nemaju mira, pa makar robovala celog života! - povika Angarada uspaničeno - Bar ću biti sa ove strane smrti. -
Frija osmotri devojku neopisivim pogledom koji je izražavao prezir prema njenoj gluposti, negaciju onoga što je rekla i veliku dosadu dok ju je slušala. Sve to odjednom. Zatim joj se unese u lice i reče:
- Šta si to rekla o Astaru, glupačo? Mogu li da čujem ko su to po tvom mišljenju vilenjaci? -
- Vilenjaci nastaju od duša nekrštene dece koja umiru odmah po rođenju. Zato nisu ni suviše zli, ni dobri. Oni lutaju šumama, jer ne mogu da nađu svoj mir bez vere u Isusa. -
- I ja sam, znači, mrtva od rođenja - zaključi Frija - Šteta što to ranije nisam znala. Ne bih morala da se mučim boreći se toliko puta za goli život. -
- Ti mi i ne deluješ tako... Mora da si samo pala pod njihov uticaj? Sada si stvarna jer si vrlo daleko od njih. Ali, moraš biti svesna da ti noću isisavaju život iz vena. Oni su mrtvi i u savezu sa paklom. Ti si samo poluživa. -
- Možda si i ti mrtva, samo što to ne znaš? Onakvu ranu na grudima ne bi preživeo ni najjači ratnik. Ja sam te izlečila na vilinski način. Prema tome, ovaj tvoj dalji život je nestvaran i vilinski. Zato te vodim sa mnom u Astar. Bez diskusije! - pokuša Frija da se bar malo našali sa devojčinim verovanjima.
Angarada je, na žalost, sve to shvatila sasvim ozbiljno, i smrtno uplašena je buljila u svoju sagovornicu krupnim, tamnim očima.
Vilin-vidarka ne izdrža nego prasnu u smeh govoreći joj:
- Samo sam se šalila. Ti si zaista jedno obično, glupo derište. Slušaj sada šta ću ti ja reći ponešto o vilama i vilenjacima. Najbolje je stvari saznavati iz prve ruke. To dobro utuvi u glavu, jer ih ja poznajem, mnogo bolje od bilo kog sveštenika koji ti je nalagao gomilu gluposti.
Vilenjaci su narod, baš kao i svaki drugi. Živi su i stvarni, kao ti i ja. Od nas se razlikuju samo po uspravnoj kosi i šiljatim ušima. Sve njihove moći potiču od njihovog znanja i veštine. Legenda su postali zato što su se od vajkada ispred nerazumnih ljudi sklanjali u šume, smatrajući da je bolje sakriti se od neprijatelja, nego se stalno sukobljavati sa njim. Ja sam iz svog sela dobrovoljno otišla među njih.
U Astaru imam one koje volim i zato sebe smatram delom tog naroda. Tamo su mi dobra prijateljica Un, muž Kju, vilenjak, sa kojim imam sina Vena.Tu su još Unina deca Zalil i Dazz, čiji je otac takođe Kju. Srećna sam i živim bolje nego ikad dok sam bila među ljudima. Haldir, otac moga izabranika, vlada vilinskim narodom i verovatno će Kju preuzeti to mesto posle njega... -
- Stani malo, a ta njegova konkubina, Un? - skoro vrisnu tamnokosa devojka - Zar neće pokušati da ubije tvog sina kako bi njena deca zauzela presto posle Kjuove smrti? Ona je u boljem položaju od tebe, ima ih dvoje. Ja nikada ne bih verovala takvoj ženi! Kažeš da ti je velika prijateljica, a ipak je spavala sa tvojim mužem! Zar nisi ni malo ljubomorna na nju? -
- Jao, ja sam potpuno zaboravila sa kime pričam... Izgleda da već predugo živim sa vilenjacima, kad mislim da nikakva dopunska objašnjenja nisu potrebna. Prvo, Un mi je bila najbolja prijateljica još pre nego se vilin-princ umešao u naše živote. Svo troje živimo zajedno, a mogućnost da se mom Venu pored nje nešto desi ravna je onoj da nenaoružan opljačkaš mečkinu jazbinu.
Da nisi možda čula šta se pre nekoliko godina dogodilo na Krakhajmu? To se Un svetila zbog nekoliko udaraca bičem koje sam ja bila dobila. Ta vila me voli više nego sebe, ali vi, ljudi, to ne možete da shvatite. Ako bi Haldir i Kju nastradali, mislim da bi nas dve vladale zajedno, pomažući jedna drugoj. Molim sve naše stare Bogove da do tako nečega nikada ne dođe. Vilinski život je toliko dug da se nadam kako će Haldir vladati do vašeg sudnjeg dana.
Još nešto bi trebalo da znaš. Za razliku od ljudskih vladara, vilin-kralju obično niko ne zavidi, i niko mu ne želi zlo. Mi svog vladara volimo, jer on brine za nas i vodi računa o odnosima sa spoljnim svetom. Njegov život je osim tih obaveza i prava da naređuje, ne po sili, nego po autoritetu, isti je kao i životi svih nas.
To je najsavršenija zajednica koju sam igde videla, a može da bude takva jer vilenjaka nema puno. Čim se previše namnože oni se podele u grupe i odlaze u vrlo daleke krajeve, da kraljevstvo ne bi bilo preglomazno. Zato želim da te odvedem u Astar, gde ćeš se divno zabavljati i doživeti duboku starost zaboravljajući na svo zlo koje su ti ljudi naneli. -
Devojka tamnih očiju gledala je svoju prijateljicu, dugo se dvoumeći šta da kaže. Konačno oprezno progovori:
- Kada sam bila mala, čula sam još jednu priču o nastanku vilenjaka. Možda je ona tačna, jer najviše odgovara onome što ti pričaš o vilinskom narodu. Kada su Adam i Eva bili izgnani iz raja, oni su stalno ponavljajući greh imali mnogo više dece nego što su Kain i njegov brat. Kada je Bog jednom prilikom sišao na zemlju da vidi kako žive, Eva se uplaši zbog tolikog greha, pa pred Gospodom sakri neku decu iza sebe. To naljuti Boga i on odluči da će potomci te dece stalno morati da se kriju od ljudi, isto onako kao što su se, po Evinom savetu, krili od njega. Tako zbog preteranog izlaganja grehu praroditelja, na sramotu ljudskog roda nastaše vilenjaci. -
Frija samo uzdahnu čuvši ovu glupu priču, ali je ne ospori, jer bi to značilo vratiti se na diskusiju o satanskom poreklu vilin naroda. Za toliko ubeđivanje vila nije imala ni volje, ni živaca. Shvatala je kako je najbolje da Angarada sama upozna vilenjake pa da se onda pozabavi svojom klasifikacijom natprirodnih bića. Tako je najjednostavnije.
Ne odgovorivši joj ništa, vila uđe u luksuzni deo kuće i poče da skuplja vredne stvari. Angarada je ubrzo ustala i došla da joj pomogne. Znala je da mora otići sa Frijom, jer nije imala kuda, samo to nije htela tek tako da prizna. I pored iskonskog straha od zagonetnog vilinskog naroda, put za Šumu Trolova je bio najbolje rešenje u ovoj surovoj zemlji gde je pojedinac bez porodice i prijatelja, bio praktično izgubljen. Njega je svako mogao opljačkati, ubiti ili zarobiti. Mlada južnjakinja je bila dovoljno pametna da izbegne takvu sudbinu.
Zato je krenula za Frijom, ne pitajući više ništa. Vila je to osećala, pa je rešila da se poštedi novih ubeđivanja. njihov dalji razgovor odnosio se samo na procenu vrednosti predmeta i kvaliteta krzna. Temeljna pljačka Gvildine krovinjare predstavljala je vrlo veliki posao. Na raspolaganju im je bila tolika količina vrednih predmeta, da se izboru moralo vrlo selektivno pristupiti. Vilin-vidarka procenila je koliko njih dve mogu poneti, i bila je veoma razočarana, jer je sama količina vračarinog srebra i zlata daleko prevazilazila njihove mogućnosti.
Onda se doseti da natovari Gvildin čamac najvećom količinom vrednih stvari, i da ih zakopa negde u močvari. Veštičina kuća sigurno će biti potpuno opljačkana čim lokalni lovci i ribari budu ocenili da je nekoliko dana prazna. Njihova gramzivost nadaleko je prevazilazila njihov strah od magije. Istini za volju, oni se nikad ne bi otvoreno sukobili sa volvom tolike snage, ali pljačka u njenom odsustvu je bila tako reći stvar koju ne bi preduzeo samo vrlo glup, ili vrlo lenj čovek. Na žalost, u ono vreme takvo je bilo uobičajeno shvatanje u većem delu severnog sveta.
Pobednice u borbi na život i smrt, nisu htele da prepuste glavninu svog plena drugima. Svo srebro smestile su u jedan pozamašan okovan sanduk dopunivši ga sa nekoliko sitnijih stvari od legura bakra. Ono malo zlata što su pronašle zajedno sa Frijinom kesom, kojom je bila platila trovačicine beskorisne lekcije, vila smesti kod sebe u lep, širok kožni pojas. Krupne stvari od bronze i bakra natrpaše u čamac, zavivši ih u kože slabijeg kvaliteta.
Frija tad otkri u čemu kako su ti divni predmeti zaštićeni. Svaka stvar podložna koroziji bila je prekrivena nekim providnim lakom koji je sprečavao direktan dodir sa vazduhom. To je bilo teško primetiti, ali se pod rukom moglo sasvim lepo osetiti. Stavivši jednu malu činiju na vatru, prijateljice utvrdiše da se pre svakog kuvanja ta zaštita mora nekako otkloniti jer je lak goreo i crneo na plamenu.
Krzna je bilo previše da bi ih sva ponele. Zato izabraše samo najlepše komade od kojih sebi načiniše ruha na kojima bi im mogle i kraljice pozavideti. Velike medveđe kože staviše u čamac kao prostirku i zaštitu stvari. Jedino su pažljivo spakovale belu kožu polarnog medveda koju je vračara nabavila ko zna odakle. Dok su to radile već se spustila duboka noć. One, naravno, odložiše polazak za sledeće jutro, pošto im se nigde nije žurilo.