Dajte svi po 100jura za Belef, situacija nalaže!

100evrića

Selektora nije bilo do početka maja, kad je najzad na to mesto postavljen gospodin Boban Jeftić, koji je istog časa proučio moj projekat, sledećeg dana me pozvao te mi saopštio, kako će moja predstava biti vrh njegove selekcije, kako Mladenov tekst formuliše baš baš tu urbano-geografsku poetiku i moral i etiku, naravno opet parafraziram...tek, to je to Ivanka! Ekspresno nastavljaj razradu projekta, neka budu što bolji od najboljih glumci, neka budu super starovi, igraćete u holivudskom blok sistemu, na Kalemegdanu, golema konstrukcija... Lomeći noge, na krilima radosti odletim u polje, sazovem svoj kreativni tim... Vuk Dautović i Igor Marković u roku od par dana detaljno razrade scenu, kostim, video...napravimo podelu, najviše piščevom zaslugom napravimo baš dobru podelu: Mira Karanović, Danica Maksimović, Rada Živković, Fedja Stojanović, Jasmina Ranković, Mladen Andrejević, Vanja Ejdus, Damjan Kecojević, Džoni Vujović, Jelena Ilić, Duca Kovjanić, Marko Janjić, baš dobru podelu, takvu kakva se očekivala, jer ipak je to highlight project ovogodišnjeg Belefa, a znamo koliki su i kakvi ti projekti svih ovih godina...ili bar mislimo da znamo, ili smo barem načuli. Pa jel da?

Glumci odlože letovanja, odlože druge poslove, odlože...svi sve odlože. Ja naprimer odložim odlazak na Bijenale u Veneciju, odlazak u Solun sa Bitef teatrom, dovedem u pitanje moje prisustvo u žiriju Infanta u Novom Sadu..hehe... sve to i malo više od toga. Al, kad je bal nek je bal! Ipak je to velika šansa da napravim stvarno veliku predstavu prema tekstu koji me ostavio bez teksta.

Tekst Mladena Popovića „100Evra“ sa podnaslovom „kad se kamenje zakotrlja“ sadržajno je inspirisan (ne)dolaženjem Rolling Stonesa u Beograd, prošlih ljeta. U ovom, žanrovski definisanom crnom vodvilju sve se vrti oko premise da se sve u Srbiji vrti oko 100 evra. Kolko je koštala ulaznica za cert. Da ritam htenja, težnji, motiva, želja i prohteva rešava ili uslovljava jedna jedina novčanica. Da je novčanica od 100 eura u stanju da zavrti čitav jedan, dobro skrojen jurcajući ritam radnje. Idejno i šturo definisan mogao bi se ogledati u premisi Bednog li sveta srpskoga koji se vrti oko 100 eura. I smešnog. Mladen Popović humorno razigravajući ideju potere, uvodivši sve više likova koji za plenom jure i objašnjavajući njihove motivacije uspeva da ispriča mnogo aktuelnog i sumornog o odnosima likova i njihovim jadnim sudbinama koje su navodno uslovljene sa tako malo novca. Totalno ovisne o tako malo. Kao mudar pisac, na kraju komada odriče objekt žudnje, odnosno cepa ga i dokazuje kako je ljudska sreća zapravo negde drugde. Jer svet se ipak vrti oko Sunca. Jer svet ne vrti para, nego burgija sudbine.Jer svet ne okreću loto bubnjevi, nego nadleću Anđeli.
Komad je izvanredna konstrukcija iz koje izvire empatičano osećanje za ljude, situacije i suštinu srpskog sociološkog ustrojstva u sadašnjem ekonomskom i političkom trenutku.

Daklem, Stonsi će i ove, kao i mnogih godina do sada, kao što je Godo činio, ko što čini i dalje, (ne)doći u našu metropolu. Zamislite tu divnu prostornost ova dva događaja. Zamislite, senzacionalnu sliku, lice i naličje...dok na Ušću Stonsi praše, prekoputa kamenje kotrlja, 100evra – onakvih kakvi jesu-slika i prilika naše socio-kulturne stvarnosti. Strašan pisac je gospodin Mladen Popović. Odličan.

Elem. Napravi se kalkulacija...kad ono...malo veća kalkulacija. Dosta veća kalkulacija. Ja sam tupava za cifre i mogu i sa dosta para i skroz bez para..i uopšte...šijem dugmad od donetog materjala..pa kažem: nije problem...neću raditi sa tooooliko popularnim glumcima, pa onda kazem necu imati toooolike tehnicke zahteve..pa kao, ajd se vidimo svi ponovo da porazgovaramo, pa na kraju krajeva radiću sa studentima.

- Ali neee, pa nama treba spektakl!

- Ali dooobrooo, hajde ponovo da razgovaramo...ajde da promenimo...da prilagodimo...može?

E pa ne. Od svega toga samo je i jedino bilo moguće, da se nakon dvadeset dana ozbiljnog rada za desetoro ljudi i petnaest dana totalne tišine u informacijama koje očekujem od selektora ili od direkcije Belefa, nakon dvadeset dana držanja na holdu glumaca koji besne, jedino dakle moguće bilo je da mi se selektor najzad javi i kaže: Tužna vest, mi za to nemamo para.

-A za drugo imate para?

-Ali, druge predstave su budžetski manje.

-Ali, ova je trebalo da bude najveća, svi smo se složili da će to biti centralni događaj ...

-Ali, sad se ne slažemo. A i ti si vešta, ubacićeš ti to već negde, projekat je zaista odličan...

-Ali, zar ne bi Belef mogao da je recimo ubaci u pozorišnu salu i tako smanji troškove...?

-Ali koncept Belefa je da se ove godine sve predstave odvijaju na Kalemegdanu.

-Aha, to je zbog koncepta?

-Ne, ne, to je zato što nema para.

E, onda sam dugo telefonirala, telefonirala, glumcima objašnjavala, izvinjavala...

Posle sam, naravno, plakala.

Da probam da skratim. Nije to što eto neću režirati. Mada je i to. Onaj čuveni momenat izneverenog očekivanja...Dobro, ajd. Nego je: Zašto mi je uopšte ta nada podgrejavana? Zašto i kako je moguće da producentski tim Belefa unapred ne zna da kaže selektoru Ne,ne mi za to nemamo para! Dal je moguće da je redosled poteza da se prvo pravi mega - kast pa tek onda računaju budžeti za honorare? Dal je moguće da će ostale predstave na istom festivalu zaista koštati toliko manje od recimo moje, s obzirom da je najveći trošak zapravo to što su događaji pod vedrim nebom? Dal je moguće da se žrtvuje tzv.najjača predstava? Dal je iko pored mene i moje ekipe, a pogađam da nije, u tom roku i toliko pedantno izašao svim zahtevima direkcije u susret? Dal je od bilo koga, a znam da nije, selektor dobio toliko preciznu eksplikaciju? Dal je stvarno bilo najlakše i najbezbolnije otkačiti mene? Dal je stvarno makar neko iz direkcije, makar neko osim samog selektora, mogao da me makar pozove te mi to i kaže? Da,da...i tako dalje. Mislim, život ide dalje, sve će to voda odneti i tome slično.

Kao sto puta do sada vrtim se u moru pitanja okolo ovdašnje kulturne politike, funkcionisanja i razmišljanja, postupanja, rezonovanja... Šta je starije, koka ili jaje?

Šta je i do kojih granica i u kojim granicama se proteže odgovornost domaćih institucija prema autorima?

Ko će meni da plati moju dokolicu?

Jelena Bogavac, rediteljka bez portfelja