e- nostalgija

prvi tekst koji sam objavila kao gost autor
pre nekoliko godina, nesrećnim sticajem okolnosti,
obrisan je sa komentarima, bio mi je rođendan kad sam ga objavila,
i nedavno opet, pa se setih...

nađoh tekst, pokušah da ispravim greške, jer tada nisam znala
ni mallo, ni najmanje kako se kuca:)))

al, blogovala sam. snažno.

evo vam tekst ponovo, nije loš:)

  Da vas pitam? Kako ste se branili od devedesetih?

Ima kafana Dvorište. Vlasnici su moji prijatelji Irena i Ivan. U šanku i među stolovima Mara, džepna Venera u tesnim farmerkama i minimalnoj majici, okretna kao mačka, uvek spremna na nepodopštine svih vrsta. Osnovna Marina pretnja gostima sa nepoćudnim namerama bila je: "budi miran, sa'ću ti ispevam pesmicu". Sigurna sam da možete da zamislite kakve bi to pesmice bile. Sasvim poseban talenat. Očaravajući.
      Na zidovima psihodelična mešavina scena i "scena".

U uglu jedne od prostorija Yamaha, kombo pojačalo, mikrofon i flauta. Pri uglu, uvek poneko raspoložen za gitaru, udaraljke, ili šta se nađe. Na repertoaru Igi Pop, Bowie, Violent Femmes, Cohen, Nick Cave... blues standardi (originalne verzije:))
I neki sjajni ljudi. Kada uđu u taj prostor, vidi im se promena na licu. Na bolje. Kao da su na sigurnom, i svom. Pozitivna energija na delu. Pričalo se tu o svemu... najviše, naravno, o muzici, ali bilo je i literature, pozorišta, filma. Crtalo se i diskutovalo o nacrtanom... a i politika se pominjala, sporadično.
Ponekad žučno.
Jedne noći, vidim da su Dejan i Panta, momci koji su već noćima planirali da okupe bend, (they were on the mission from god), i naširoko raspredali o budućem repertoaru, zaređali od stola do stola sa papirom i olovkom, i da sprovode nekakvu anketu.
Vidim po izrazima lica da zbunjuju ljude. A to nisu bili ljudi koje je lako zbuniti. Oni veseli, samo tako. Dođoše i do nas sa pitanjem: "Koja je najbolja stvar svih vremena?"
 Dakle to je zbun. Nema ograničenja, nema pravaca, žanrova, podela. Jednostavno pitanje.
Koje parče muzike ti se najviše sviđa? Ever.
Da. I još rekoše da nisu dobili nijedan jasan odgovor, što ih je uveseljavalo beskrajno.
Logično, reći ćete vi. Pitanje koje su postavili poprilično je besmisleno, sa koje god strane da se pogleda. Ljudi koji zaista vole i razumeju muziku teško će izdvojiti baš tu jednu, posebnu "stvar".
  Ali razgovor o tome je zanimljiv, potpuno primeren mestu na kome se vodi. Obrazloženja su neobična, i skoro svako dođe do svoje top-liste....
  Iznenađenje sam, naravno, priredila ja. Na postavljeno pitanje sam, posle vrlo kratkog razmišljanja odgovorila, "Crossing The Line" grupe Go.

 A evo i obrazloženja:

   Supergrupu Go okupio je Stomu Yamash'ta, verovatno najpoznatiji japanski muzičar.
Perkusionista, klavijaturista i bubnjar posle školovanja na Berkliju i rada sa nekoliko džez i džez-rock sastava, početkom sedamdesetih došao je u Evropu gde je počeo da radi na multimedijalnim projektima koji su pored muzike uključivali ples, pantomimu, glumu, specijalne elektronske efekte... (komponovao je za British Royal Ballet, soundtrack za film
The Man Who Fell To  Earth, koga pamtimo kao prvi Bowiev fim, kao i za Ken Russel-ov film The Devils.
Grupa vrhunskih muzičara sa svih strana sveta (Japan, Amerika, Engleska, Nemačka...) se 
skupila oko ideje bazirane na japanskoj igri Go. Yamash'ta je objašnjava kao apstraktnu igru slučajnosti, sa malo pravila, o suprotnostima koje se sudaraju, o fantaziji i realnosti koje se smenjuju i međusobno prepliću, o porazu i pobedi, smrti i ponovnom rađanju...
  U grupi su bili:
Stevey Winwood, multiinstrumentalista, kompozitor i pevač, karijeru započeo kao petnaestogodišnji vunderkind u Spencer Davis Group, uz starijeg brata. Nastavio je u grupi
Traffic, a u pauzi je oformio "Blind Faith" (Eric Clapton, Ginger Baker, Rick Grech) koja se smatra prvom supergrupom u rock muzici.
Al Di Meola, džez gitarista, radio sa Chick Coreom u Return to Forever, i kasnije imao impresivnu solo karijeru, sarađivao je sa mnogo sjajnih muzičara...
Klaus Schulze, čarobnjak na elektronskim instrumentima, svirao u Tangerine Dream, Ash Ra Tempel, o studijskim varijantama i saradnjama ne bih sada....
Michael Schrieve: bubnjevi i udaraljke u grupi Santana, takođe velika karijera kasnije...
      Ideja je bila, da muzičari koji potiču iz različitih kultura, koji imaju različita životna i profesionalna iskustva, pokušaju da zajedno, rušeći stereotipe i barijere među muzičkim stilovima pronađu novi, drugačiji, sveobuhvatniji način da se izraze, i naprave muzičku osnovu za multimedijalnu tvorevinu koja bi mogla da se razvija u različitim pravcima.
Po uzoru na Go.
   I, naravno, cela stvar ima priču. Samo Yamash'ta ne bi bio Stomu da je nije malko okrenuo. Ako hoćete da pratite naraciju morate da krenete od druge strane ploče. Tako ćemo ovaj put. Kasnije kada budete hteli ponovo da slušate, slobodno krenite od prve strane, u muzičkom smislu, tako je nekako logičnije, videćete.
   Priča počinje daleko, daleko u svemiru pesmama Space Requiem i Space Song. Da bi inspirisao muzičare Stomu im je puštao Nasine filmove. Atmosferu dočaravaju elektronski instrumenti i odlična na violini Stomujeva zena Hissako. Ogromnom brzinom jedna zvezda se obrušava i pada na zemlju. U toku je Carnival. Pesma, igra i proslava se razvijaju u takmičenje u različitim borilačkim veštinama. Glavni junak naše priče Kurato je slavljen kao veliki pobednik. Sa lakoćom trijumfuje u svim borbama (Ghost Machine).
  Misteriozni izazivač Fu-Shen se pojavljuje iznenada i njegovo slavlje pretvara u katastrofu, porazivši ga potpuno, i oslepevši ga pritom (Time is Here). Prvi deo priče se završava jedinom kompozicijom koju je komponovao Stevey Winwood, Winner-Loser, u kojoj se pobeda i poraz prožimaju, i kao i u životu predstavljaju dva lica iste medalje.
    U drugom delu priča postaje apstraktnija. Naš junak je izgubio sve. Njegov je poraz potpun.
Nema više slavu, moć, status, čak ga je i žena napustila (Solitude). Oporavak i spasenje traži u prirodi (Nature). Ona je ovde predstavljena kao spoljašnja, ali i unutrašnja divljina, u kojoj će o njemu brinuti životinje i ptice. Tu će sresti mudraca koji će ga podučiti kako da
se uprkos slabosti i slepilu, oslanjajuci se samo na sebe, održi u neprijateljskom okruženju.
Kroz patnju i stradanje, naš junak, postepeno vraća snagu, postaje otporan i neranjiv (Air Over). Crossing the Line (sećate se ove "stvari"?) predstavlja prelazak iz fantastičnog i mitskog predela prirode u realan svet, gde Kurato, iako slep, uspeva da nadigra Fu-Shena,
i strašni poraz pretvori u konačnu pobedu. Proslava je Men of Leo, gde još jednom uživamo u kombinaciji Winwoodovog glasa i Di Meoline gitare. Tu se priča povlači iz uskog fokusa događaja na zemlji, i ponovo nas vodi u dubine svemira (Stellar, i Space Theme)
  Stomu Yamash'ta je na ovom konceptualnom albumu uspeo da pomiri mnoge uticaje koji su na njega delovali. Od klasične, umetničke muzike, preko džeza, soula, bossa-nove...
U ovoj muzici čuje se eho Weather Reporta, Tangerine Dreama, Pink Floyd, Stockhausena.
Mike Oldfielda..., a opet su ovi sjajni ljudi ostavili svoj prepoznatljivi trag. Redak pokušaj da se kompleksna muzika predstavi slušaocima na prijemčiv način.
    E, sad. Grupa Go nije trajala mnogo dugo. Izdali su odličan živi album, iste te 1976. godine pod nazivom "Go Live From Paris". 1977. je izašla ploca "Go Too", samo bez Winwooda. I to je to. Posle ove avanture Yamash'ta je proveo neko vreme u budističkom hramu u blizini svog rodnog grada, Kjota.
   I kafana Dvorište nije trajala dugo u formi koju sam vam predstavila ovde. Grupa Big Time, u kojoj su radili Dejan i Panta je uspela da snimi dva albuma u neljudskim, kućnim uslovima.
Nije vredno pomena.

osim, među nama.
.

kada sam prvi put pisala tekst, bila su srećna internet vremena:))
aploudovala sam pojedinačne pesme, i stavljala linkove u tekst,

ako bilo ko od vas poželi da čuje ceo album
može da ga nađe ovde