Biciklom oko sveta -- Turska, Antalija-Ajdindžik

Omer Zemljanin

23. februar

Moj domaćin u Antaliji ­- Omer, ima šezdeset pet godina i penzionisani je arhitekta. Kontaktirala sam ga preko Warm Showers liste (za traženje besplatnog smeštaja za bicikliste) i odmah mi je odgovorio potvrdno. Očekivala sam da ima neke veze sa bicikliranjem, ali ispostavilo se da je poslednji put seo na dvotočkaša pre četrdeset godina. Otkuda onda on na 'našoj' listi?

Omer mi objašnjava. Njegov odlazak u penziju označio je veliku promenu u načinu njegovog života. Do tada je kod kuće boravio samo uveče i vikendima, a sada je odjedanput bio tamo svih dvadeset četiri sata. Kako nije sportski tip, već vreme radije provodi između četiri zida, to je njegovoj ženi zasmetalo da ga gleda po ceo dan. Podsticala ga je da nekuda ode, da nađe nečim da se bavi, samo da mrdne iz kuće. I Omer je našao način: kupio je sebi garsonjeru u centru i opremio je kao mesto na kome može da provodi prepodneva čitajući, pišući, divaneći s prijateljima.

Drugi deo storije vezan je za njegovu vajkadašnju želju da putuje. Pošto to ne može sebi da priušti zbog male penzije, pomislio je da bi bilo idealno ako bi u gradovima koje bi voleo da poseti mogao da nađe ljude slične sebi, koje bi on ugostio u Antaliji a oni mu to uzvratili u svojim zemljama. S tom idejom, započeo je pretragu po internetu i nekako nabasao na Warm Showers. Princip rada ove liste nije bio baš ono što je tražio, ali odjedanput mu se otvorio novi svet.

“Zamisli da odnekud u tvoj dom bane Marsovac. Provede nekoliko dana s tobom i onda ode. Potom te poseti drugi Marsovac. Pa sledeći... A sve što ti treba da radiš je da sediš kod kuće i primaš goste s druge planete”, otprilike tim rečima je prijateljima objasnio svoje otkriće.

Od tada je prošlo dve godine, a Omer je ugostio desetine Marsovaca. Delio je s njima prepodneva u svom 'prostoru', svom utočištu od dosadnog penzionerskog života, tražeći zauzvrat samo da čuje njihove priče. Uz njih, svet mu izgleda lepši, a život mnogo bogatiji.

Patrikov putokaz

 25. februar

Kada sam kretala za Antaliju, jedino što sam znala izvesno bilo je da ću imati smeštaj kod Omara i da ću moći da ostanem i nedelju dana ako budem želela. Šta ću, kako i kuda posle -- nisam imala pojma. Čekalo me je temeljno preispitivanje čim se budem malo oporavila i domogla i fizičke i psihičke snage.

U međuvremenu, radila sam jedino pametno što sam mogla: odmarala sam se, najpre kod Fu i Bojana, koji su me mazili i pazili kao da sam član njihove porodice, potom u Omarovoj garsonjeri, u kojoj sam imala slobodu i komfor skoro kao kod kuće, u mom stanu. I u toj samoći, između slušanja muzike, čitanja knjiga, šetnji po starom gradu, iskristalisala se sasvim jasna odluka o tome da mi još nije vreme za povratak. Dovoljno za početak.

A moj putokaz otkrio mi je Patrik, čovek koji je sa svojom suprugom i troje dece dve i po godine putovao biciklima od Ženeve, gde su živeli, do Hanoja, gde su njegovi koreni. U prolasku kroz Beograd, pre dve godine bili su moji gosti preko Warm Showers liste. Nakon toga smo ostali u površnom kontaktu: nisam znala ni da su završili putovanje, kao ni da on prati moj blog koristeći Guglov prevodilac.

Javio se jer je imao informaciju iz prve ruke o brodu preko Kaspijskog mora. Pre nego što je Kazakhstan uveo vize za većinu zemalja, taj brod je redovno plovio do Azerbejdžana, ali od početka viznog režima broj putnika se znatno smanjio, pa je redovna linija ukinuta. Trebalo bi da 'nešto' i dalje plovi, ali šta, kako, kada -- ta informacija nije bila dostupna preko interneta. A nije baš svejedno zapucati put Gruzije i Azerbejdžana, te onda otkriti kako nema prolaza na istok, dok se u Rusiju ne može a za povratak u Tursku treba čekati naredna tri meseca.

Patrik mi je otkrio da se preko mora može teretnim brodom -- on i njegova porodica su tako prešli. Odlične vesti! Da li može mi pošalje uputstva i kontakte? Naravno. Ali malo su me pokolebale cena karte i azerbejdžanske vize. Razmišljam i razmišljam, no ništa pametno ne mogu da smislim. Problem je u tome što vrlo brzo moram da se odlučim kuda ću nakon Turske, jer od toga zavisi u kom pravcu ću krenuti iz Antalije.

Tada mi, na moje veliko iznenađenje, Patrik šalje novi mejl u kome pokušava da me motiviše tako što mi provodadžiše. Naime, slučajno ili nekim višim promislom, podudarilo se da je kod njega u Hanoju u gostima jedan biciklista iz Slovenije, mojih godina, koji već četiri godine pedala po svetu. Na Patrikov podsticaj, razmenjujemo prve mejlove i Istok, kako je Slovenčevo ime, obećava da će me čekati da zajedno pedalamo na Himalajima i u Indiji. Lepo od njega, ali sve mi se to čini još uvek predalekim.

I dalje mozgam šta da radim. Nikako ne mogu da se odlučim za opciju Turska-Gruzija-Azerbejdžan-Kazakhstan, dok mi se opcija Turska-Bugarska-Rumunija-Ukrajina-Rusija-Kazahstan dopada sve manje i manje. Do đavola. Patrik ne odustaje. Šalje mi još jedan mejl. Zalaže se toliko da mi čak preporučuje i rutu kroz Tursku. Navodi gradove u okolnim državama u kojima se cikloputnici okupljaju i gde lako mogu da nađem društvo. Prosleđuje mi i svoje kontakte za besplatan smeštaj. Samo da se ne vraćam na Balkan.

Predugo si tamo, krajnje je vreme da kreneš na istok -- kaže. Ne zaboravi da si pošla na put oko sveta. Sećam se da si pričala kako misliš da su ti rat i dešavanja u tvojoj zemlji oduzeli najbolje godine života. Rekla si da hoćeš da drugu polovinu proživiš onako kako želiš. Sada si na putu, krenula si. Ne vraćaj se nazad. Ne daj da te raskid i umor pometu. Odmori se i nastavi dalje, a biciklista ima koliko hoćeš i lako ćeš naći saputnika ako ne želiš da budeš sama.

Dugo pismo mi je napisao. Prijateljski toplo i sugestivno. Uložio je veliki napor da bi dopro do mene, da bi mi pomogao i obodrio me za nastavak. Bile su to prave reči u pravom trenutku, i to od nekoga kome verujem jer je sve to i sam već prošao. Mogu samo da zamislim kakve je sve bitke vodio sa sobom i kako je moralo biti teško sa decom na drumu. Ali uspeo je uprkos svemu. I zato sada može da pomaže drugim cikloputnicima pokazujući im njihove putokaze.

Meni je vreme da krenem za mojim.

Maman Guzel

U seocetu kod Aspendosa, pored Hadrijanovog luka

1. mart

'Maman', kako je sebe zvala, na sve načine pokušala je da mi nešto proda. Najpre me je pozvala u svoju kuću a način na koji je naglašavala to svoje “turkiš haus” nije ostavljao mesta sumnji da bi me poseta stajala skuplje nego da sam platila ulaznicu za teatar u Aspendosu. Odbivši, upitala sam da li mogu da postavim šator u njenom dvorištu, našta je spremno odgovorila: "Madam, problem jok". Povela me je iza kuće i pokazala mi zgodno mesto.

Izgledalo je da će narednih par sati ostati uz mene, znatiželjno posmatrajući šta radim i šta sve imam od stvari. Ali iznenada je đipila i prekinuvši me u pola podizanja kampa, povela me je prema Hadirjianovoj kapiji. Usput sam shvatila da je čula da stiže autobus sa turistima, pa je požurila jer je imala tezgu na platou.

Posadila me je u stolicu i mameći turiste ujedno je pokušala da mi proda najpre šal, pa maramu, pa neke lančiće i kape. Sve je to stavljala na mene tako vešto da nisam uspevala da se oduprem, no zato sam uporno ponavljala: "Para jok". Kol'ko ona nasrće, tol'ko ja odbijam -- pa da vidimo ko će prvi da popusti.

Popustila je ona, jer sam napokon mogla da ustanem i odem da dovršim sa podizanjem kampa. Potom sam krenula u obilazak seoceta, a na ulici, sa balkona, iz dvorišta vabile su me žene da svratim u “Turkiš haus”. Po povratku, Rubija me poziva s prozora da uđem na čaj. Odbijam, ali ona insistira ponavljajući: “Madam, no problem!” Valjda je shvatila da nemam novca, valjda je samo gostoljubiva, mislim, i uazim unutra.

U pretoploj sobi, zastrtoj bogatim turskim tepisima, cela njena porodica: muž Mumin Guzel, sedamna- estogodišnji sin Bekir Guzel i dvadeseto-godišnja ćerka, studentkinja sociologije, Tesline Guzel. A tu je i komšinica Necivan Hazir koja je došla da vidi čiji je to čador u dvorištu. Prvi put čujem i ime maman -- Rabija.

Atmosfera je topla, svi se smeškaju, opušteno pričaju i jedino pomalo brinu zbog mene -- zašto sam sama? Bezmalo prvo pitanje svakog Turčina ili Turkinje nakon upoznavanja je da li si oženjen/udata i da li imaš dece. Jer ovde se porodica visoko ceni a postoji skoro kult dece. Zato su svi zabrinuti kada im kažem da smo se moj “man” i ja razdvojili. Zanimljiva su mi Rabijina pitanja: da li sam mnogo pričala? da li me je tukao? Kada na oba dobije negativni odgovor, zaključuje da onda nema problema i da ćemo ponovo biti skupa.

U međuvremenu, Teslina iznosi niski stočić i postavlja trpezu: manti, nacionalno tursko jelo poput njoka s mesom, bakla yemegi -- salata od boranije, lahana salatasi -- salata od crvenog kupusa i tarhana čorbasi -- paradajz čorba.

Sedamo na pod i gozba počinje. Nutkaju me i stalno dodaju u tanjir, a kada izjavim da sam sita, skoro se uvrede. Setim se da objasnim kako sam neposredno pre dolaska u njihovu kuću nešto jela. To mogu da prihvate, ali me ne puštaju da se vratim u šator sve dok ne popijem najmanje dve čaše čaja. Pa i tada moram da nađem novi izgovor -- ovog puta prolazi objašnjenje da treba da pišem o njima.

Ujutru, Rabija dolazi da me pozdravi. Moli me da ne odem a da prethodno ne popijemo čaj. I daruje mi pogaču koju je tek ispekala, paradajze i pomorandže. Pre nego što se oprostimo i ja nastavim pedalanje ka Alanji, moram da joj obećam da ću nakon što se moj “man” i ja pomirimo s njim doći ovde da ponovo kampujem.

Nova dimenzija putovanja

5. mart

Otkada vozim sama, neuporedivo više sam upućena na druge ljude. Ponajviše zbog traženja prenoćišta, budući da mi je noćenje u nečijem dvorištu ili na imanju -- gdegod samo da se osećam bezbedno -- postalo ultimatum. Za razliku od Grčke, ovde to nije teško -- ljudi su otvoreni, gostoljubivi, žele da pomognu strancu.

Jednom mi se samo desilo da su na moje pitanje odgovorili negativno, ne direktno, ali su me uputili dva kilometra dalje, u pansion. Pola sata pre toga, ti isti ljudi -- porodica: muž, žena, dvoje dece i komšinica s detetom, svratili su me s puta na čaj i kolače. Verujem da je razlog njihovog odbijanja bio taj što bi zbog strmog terena na kome se nalazi njihova kuća bilo veoma teško naći komad ravnog tla za šator. A možda je samo reč o verovatnoći -- ne može baš uvek da mi se posreći iz prve.

Primećujem da postajem sve veštija i rekla bih bezobraznija u tom traženju. Najpre sam pitala prilično stidljivo, ali sada to radim direktno, bez izvinjavanja i okolišanja. Jasno im stavim do znanja da mi treba njihova pomoć.

Ne, nemam para.

Ne, nije mi hladno.

Da, samo jednu noć.

I obično je to sasvim dovoljno.

Ponekad, doduše, može biti zamorno pošto su Turci druželjubiv svet, a meni, nakon celodnevnog pedalanja, nije baš uvek do razgovora. Ali polako otkrivam načine kako da izbegnem divanjenje sa domaćinima a da ih ne uvredim -- uglavnom je dovoljno da se zavučem u šator i ne pomaljam nos. Ako se pak uželim priče, samo im se pridružim.

I tako svakoga dana: nove porodice, nove situacije, novi razgovori -- kao potpuno nova dimenzija putovanja, koje tako postaje sadržajnije i svakako zanimljivije.

Anamur i Mamurije Kalesi

5-6. mart

Naziv Anamur zvučao mi je francuski i ljubavno, ali nakon guglanja, ispostavilo se da je u pitanju grčka reč za vetrenjaču ­-- "anemourion" (aνεμούριον), koja je mutirala. Tačni razlozi za takvo ime izgubljeni su u vremenu, a ono što danas ne podleže nikakvoj sumnji je da je Anamur najjužnija tačka Turske i nezvanična prestonica banana i kikirikija. Put dovde bio je dosta naporan, sa mnogo strmih uzbrdica, po podlozi prekrivenoj zemljom i šljunkom, budući da su u toku radovi na proširenju magistrale. Stoga sam odlučila da ću pauzirati jedan dan.

Kamp naselje Dragon (a tu je i Paradiso) nalazi se šest kilometara jugoistočno od grada, tik uz tvrđavu Mamurije Kalesi. Cena za šator za jednu osobu, sa upotrebom kupatila i vajrles konekcije, ista je kao i svuda na obali -- 10 TL (1 evro = 2,35 TL), ali uz malo cenjkanja, ugovorila sam dve noći za 15 TL. Provera vremenske prognoze na internetu uverila me je da sam donela pravu odluku, jer su za naredni dan predviđene obilne padavine a turski meteroolozi ne greše.

I sutradan, dok kiša dobuje po mom šatoru, ja se izležavam na dobroj podlošci (koja, nuto čuda, ne ispušta vazduh) surfujući. Otpisujem na mejlove (hvala svima koji mi pišu), sređujem galeriju fotografija, čitam onlajn Andrićevu priču "Panorama" o dečaku koji mašta o dalekim zemljama i gradovima (čudno da je nikada ranije nisam čitala).

 Kad leđa počnu da me bole od izležavanja, prihvatim se čišćenja Primusovog gorionika. U tome mi pomaže vlasničin muž koji ima najveću kolekciju alata što sam je ikada videla. Potom svi zajedno ispijamo čaj i kafu, tek testa radi.

Utom prestaje i kiša, čini se nakratko, pa zato požurim da iskoristim vreme da obiđem utvrđenje. Po savetu vlasnice kampa, na kulu se penjem s plaže, zaobilazeći zvanični ulaz gde bih morala da platim.  

Mamurije Kalesi

U trećem ili četvrtom veku, u vreme Rimljana, ovde se nalazilo utvrđenje. Kasnije, u doba Vizantisjkog carstva, ono je dograđeno i prošireno za potrebe krstaša koji su ga koristili kao stanicu u svojim pohodima ka Svetoj Zemlji. Godine 1221. preuzeli su ga Seldžuci koji su ga obnovili i dali mu današnji izgled.

A on je impresivan.

Duž zidova u dva reda kojima je opasan izdižu se čak 39 kula, a unutra su tri ogromna dvorišta.

U jednom od njih početkom 14. veka podignuta je džamija s minaretom, iz koje pett puta dnevno slušam imamovo pevanje, zapravo snimak, koji je verovatno jedan od najdužih poziva na molitvu koje sam čula u Turskoj -- traje više od pet minuta. A kako hodža nimalo nije muzikalan, to me njegovo falširanje prilično iritira.

Šetam okolo, zagledam i fotografišem duže od sata, sve dok ponovo ne počne kiša. A onda se spustim na plažu pa natrag u moj šator, moj kalesi.

Ima li kraja turskoj gostoljubivosti?

7. mart 

U Ajdindžiku sam neplanirano odlučila da završim sa današnjom vožnjom. Bilo je tek prošlo tri i nisam bila umorna, ali sam ugledala kompleks apartmana sa ogromnim travnatim površinama pored mora, što je obećavalo. Pomislila sam: što da ne, ovde ili deset kilometara dalje, svejedno je.

Do čekao me je vlasnik, momak u svojim tridesetim, koji se rukovao sa mnom i predstavio mi se, ali mu nisam zapamtila ime.

Naš razgovor tekao je već ustaljenim redosledom: on je pokušao da me nagovori da uzmem pansion za 'svega' 30 TL, našta sam ja odgovorila da nemam para i da tražim samo mesto da postavim šator; kada se začudio zar mi nije hladno, ustrajno sam negirala; onda me je poveo u dvorište i pokazao mi gde je zgodno da kampujem, a ja sam za svaki slučaj tražila da mi još jednom potvrdi da je to besplatno.

Ali ono što je usledilo dva-tri sata kasnije ne bih nazvala uobičajenim ni kod najgostoljubivijih Turaka.

Vlasnik, koga ću zvati Ibrahim, iznenada je došao da me preseli u pansion. Najmanje deset puta ponovila sam da nemam da platim, a on je isto toliko puta tvrdio da nema problema. Nije mi se pakovao šator i stvari, pa sam pokušala da mu objasnim kako mi je tu gde sam sasvim lepo. No on je insistirao na tome da mi treba topla soba, krevet, tuš. I nije hteo da ode dok ne pristanem. A potom nije hteo da čeka dok se spakujem, nego je pokupio onako raspakovane stvari i sve đuture ih preneo u apartman. Au, Ibrahime ili koje ti je već ime! Ovo mi se još nije desilo.

Ibrahim se samo zadovoljno smeškao. Poveo me je u recepciju gde ima modem, jer sam ga prethodno, još pre odluke da me preseli, bila pitala za internet. I čim smo seli, usledilo je obavezno tursko pitanje o arkadašu. Svaki put lažem isto: da smo se razdvojili i da ćemo se naći za dan ili dva, samo menjam mesto, zavisno od toga gde me je zateklo pitanje. Sada navodim dvestotinak kilometara udaljenu Konju.

Ibrahim samo klimne glavom i nastavi s propitivanjem. Da li smo venčani i da li imamo dece?

Ne i ne.

Ibrahim klimne.

Utom dolaze neki gosti, pa me ostavi nasamo neko vreme. Koristim priliku da na miru surfujem. Po povrtaku, traži mi pasoš, ali ne da bi me ubeležio već da bi pročitao koliko imam godina.

Čudi se; ne može da veruje. Ne mogu ni ja, Ibrahime, i ja se začudim svaki put kad se podsetim.

Ali izgleda da on ne brenuje mnogo ni mog udaljenog arkadaša ni deset godina razlike između nas, pošto počinje da mi se udvara. Ili se varam? S Turcima žena nikad nije načisto da li su samo otvoreno druželjubivi ili tu ima više od toga.

Kakogod, ako mi se i udvara, Ibrahim to čini vrlo fino, nenametljivo, pa zatičem sebe kako i ja flertujem premda mi je i sama pomisao o muvanju dalja čak i od ideje o povratku kući -- toliko sam umorna od pomenutog arkadaša. No, ovo je očito neobavezujuća igra, i ja se igram dokle mi prija.

A Ibrahim osluškuje moje želje i poštuje kada odbijem poziv na piće pa na večeru, jer mi je uskoro vreme za spavanje a i želim da malo pišem. Prati me do sobe, pokazuje mi kako radi solarni tuš i preporučuje mi se ako mi bilo šta bude zatrebalo. Najlepše hvala, Ibrahime, ali već si mi priuštio mnogo više od onoga što sam očekivala. Zahvaljujući tebi, još više sam pomerila granicu moje vere u ljude i njihovu želju da pomognu putniku.

Fotografije od Antalije do Ajdindžika su ovde.
Fotografije Mamurije kalesi su ovde.