VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) VIII/2

Iako ovih dana bas ne stizem do kompa, ne smem da preskocim cetvrtak. ;)

- Tvoje ponašanje postalo je krajnje neprijatno, Gotfride. Ja se više od dva meseca mučim kako bih ti povratio tvoje imanje, a ti ne pokazuješ ni malo poštovanja prema mojoj porodici i mom kraljevstvu. Od kako ste ovde došli ti samo gunđaš, a mi se prilagođavamo tvojim pravilima i to usred našeg doma. Ovo stvarno počinje da prelazi svaku meru. Ti meni nećeš određivati ko će da me prati dok rizikujem život za tvoje dobro. I sama pomisao na tako to je nepristojna, jer ti sa sobom vučeš svoje kćeri kao ljubimce u zlatnom kavezu. Zašto bi moje žene, koje su vrlo sposobne vile, bile veće opterećenje pohodu od njih? -
Starac pogleda u Haldirove ledene oči, pa uvidevši da više nema nikakvu podršku odmah promeni ton:
- Izvinjavam se mladi gospodaru, ako sam vas možda nehotice uvredio. Ja vodim svoje kćeri sa sobom iz straha za njih jer nemam nikoga dovoljno pouzdanog da ih kod njega ostavim. Ali voditi žene bez ikakve potrebe u opasnost po meni je pre svega bezobzirno. To ni malo ne odgovara načelima viteštva. -
Nemaš gde da ih ostaviš? - prasnu vilin-princ od Astara - Zar ti kraljevstvo mog oca, koga moliš za pomoć deluje nesigurno? Sam znaš da je ova pećina trenutno najsigurnije mesto na severnom svetu! -
Sedokosi vitez spusti glavu i ćuteći se zagleda u zemlju. To potraja neko vreme, a oda on sakupi dovoljno hrabrosti da se obrati lično Haldiru smatrajući ga valjda najrazumnijim zbog njegovog suverenskog položaja:
- Pa, kako da vam kažem visosti... Nisu samo u opasnosti njihovi životi, nego i njihova čednost... Nije da vam ne verujem, ali primetio sam da se vaši momci vrlo razuzdano ponašaju. Sami znate kakve sve opasnosti vrebaju decu ako ih ispustite iz vida. Pa naravno, i sami ste roditelj ... -
Vilenjaci začudo ostadoše hladnih lica i ako su skoro svi znali kako su vojvodine kćeri odavno upoznale muškarce, a najmlađa, Boga mi, i žene. Frija i Un su malo krivile lica, ali se i one suzdržaše da ne prasnu u smeh. Bilo bi surovo tako uvrediti brižnog oca. Neki put je najbolje ostaviti starce da žive u sopstvenim uverenjima, koliko god besmislena ona bila.
- Mmm! - zamisli se Haldir. Onda, podigavši prst kojim je češao svoju raskošnu bradu reče Godfridu - Mislim da imam grupu čestitih momaka koji bi sačuvali vaše kćeri netaknute, a Bogova mi, tu je i Anunel da pripomogne. Mogu vam jamčiti za njihovu sigurnost. -
- Nije potrebno visosti - odgovori ovaj ukočeno se klanjajući - One će podeliti sudbinu mojeg vojvodstva. Šta će im životi bez bogatstva i titula, koje im po rođenju pripadaju? -
- To je, razume se, vaša odluka - objavi Haldir namerno podigavši ruku, kao i glas, kako bi sprečio vile da se upuste u beskorisnu raspravu - Ali nikako nije na vama da odlučite kuda će moje snaje pratiti svog muža. U borbi svaki vilinski luk dobro dođe, a uveravam vas kako su one tako dobri strelci, da svaka može zameniti tuce vaših. -
- Velika je slava strelaca od Astara - reče vojvoda u izgnanstvu mada sa nepoverenjem pogleda mlade zaviljenjene žene koje su se kikotale.
- Ako je to sve, onda ostaje samo da vam poželim dobru sreću, pa da krenete - reče vilinski suveren ustajući sa svog zastrašujućeg trona.
- Ne nije sve - preseče stari vitez vilenjake koji su se već počeli pokretati ka ulazu.
- Šta je sada? - besno upita vilinkralj kome je kao i njegovom sinu matori riter počinjao ozbiljno da ide na živce.
- Kako će me vilin-princ zastupati u časnom dvoboju kada on uopšte nije vitez? - upita Godfrid sa sadističkim uživanjem.
- Pa zar ga nisi naučio svemu što i sam znaš? Tako smo se dogovorili na početku. - navodno se zabrinu Haldir spreman da otkaže čitav pohod.
- On savršeno vlada borbom na konju i tlu, ali snaga i uvežbanost ne čine viteza. Znate, to je plemićki čin -
- Pa šta će mu? On je princ i to od najplemenitije vilinske loze na ovom jadnom svetu. Naši preci vladali su najvećim kontinentom na Evelonu. Zar to nije dovoljno dobro za vaše standarde plemenitosti? - gotovo se izdra vilinkralj na svog nezahvalnog gosta.
- A ne. Proizvođenje u viteza jako je važno u zemaljskoj plemićkoj hijerarhiji. To je zapravo neka vrsta inicijacije. I drugi prinčevi su morali biti proizvedeni u vitezove, ako su hteli da uzmu mač u ruke - tvrdoglavo ustraja starac.
- Ne želim da učestvujem u nikakvim mračnim obredima slugu raspetog Boga! - povika Kju iz sve snage - Šta bi naši tradicionalni prijatelji rekli da saznaju kako se vilin-princ ukaljao priznavši Belog Hrista. Ni velika reka ne bi me oprala od sramote! -
- Nije to zapravo tako strašno - pokušavao je Godfrid da smiri strasti, dok su uvređeni vilenjaci negodovali sa svih strana - U stvari, sam Hrist se u tome nigde ne pominje, samo ahranđeli Đorđe, Mihajlo i Bog koga ne imenujemo -
Ovo je zapravo bilo dolivanje ulja na vatru. Vilenjaci su vikali kako je sve jedno pred kim od tri hrišćanska Boga njihov princ mora klekne. Stari vitez je pokušavao da im oblasni sveto trojstvo, što naravno, nikako nije išlo. Dvorana Majke Magle uskoro je ličila na uzavreli kotao u kome se kuvala jedna teška verska svađa. Na kraju se Haldir diže sa svog trona i pljesnu rukama. Njegovi podanici umuknuše u trenutku, a prisutni ljudi su instiktivno sledili njihov primer. Zadovoljan tišinom, vilinski suveren obrati se svojim gostima:
- To nikako neće ići! Nesebično smo pristali da vam pomognemo, a vi nam podmećete svoju religiju kao kukavica jaje -
- Ne shvatam kako možete biti toliko tvrdoglavi. Pa to je samo jedan mali kratki obred priznavanja nečije plemenitosti - reče vitez vrteći glavom.
- Nije to tvrdoglavost. To je politika - odgovori mu Haldir glasom čvrstim kao stena.
- Izgleda da smo proteklih meseci samo gubili vreme. Ne mogu da lažem o plemenitom statusu mog zatočnika. Laganje ne ide sa viteštvom. Na žalost, moraću da vam se zahvali i odustanem od ovog pohoda - mirno saopšti starac ne pomerivši ni jedan mišić na licu.
Vilinkralj sede nazad na svoj izrezbareni presto ukočen kao statua, dok se u sebi smejao, jer je uspeo da otkaže taj glupi pohod koji je izlagao njegovog jedinca nepotrebnoj opasnosti. Ali, tada se dogodi nešto na šta niko nije računao. Odnekud se pojavi Izabela, priđe vilin-princu i posle malo sašaptavanja on upita:
- Da li je tačno da je institucija viteštva starija od hrišćanstva? Koliko ja znam rimski paganski carevi su imali vitezove u svojoj službi. -
- Ma to se samo tako zvalo. Oni su bili samo konjanici u carevoj službi i mali svoje predstavnike u senatu. Ništa tako značajno kao ovo danas... - počeo je da muca vilinkralj uvidevši ogromnu rupu u svom planu.
- Znači, ja mogu da postanem vitez a da se ne zaklinjem tim Hristovim demonima višeg ranga? - oduševljeno će njegov sin.
- Ahranđeli nisu demoni! - pobuni se vitez.
- A da, izvini. Uvek smetnem sa uma kako prvo moraju da otkažu poslušnost vašem Bogu, pa onda izgube dozvolu da masakriraju ljude, i počnu da rade kao Božji dželati u paklu. Mislim da je ta vaša vera malo previše komplikovana za mene - uzvrati Kju sa toliko sarkazma u glasu da i vilenjacima bi neprijatno.
Starac samo uzdahnu i reče:
- Dobro da si bar nešto razumeo neznabošče. U stvari i paganin može postati vitez. Bilo je slučajeva... Mada to nije uobičajeno... -
- Nije uobičajeno... Znači ne može...Mi smo narod koji duboko poštuje tradiciju - pokuša Haldir da spasi, šta se spasti može.
- Oče! - preseče ga vilin-princ koji nije žele da mu toliko vreme vežbanja uzalud propadne.
I tako, pošto su imali kralja, i mač, i uvežbanog oklopnika, Kju postade prvi vitez od Astara. Zakletva je do duše bila debelo izmenjena. Ali je u suštini sama forma bila zadovoljena i Gotfrid je bio zadovoljan. Sada su mogli da krenu na pohod pouzdavši se u vitešku sreću i pravdu. Tako i učiniše, na Haldirovu žalost.

Mešovita kolona u ljudskoj odeći kretala se ogrankom Belog puta ka južnom izlazu iz Astara. Zahvaljujući prilično nepravilnom obliku malog Haldirovog kraljevstva čak tri dana su imali zaštitu vilinske šume. Zatočnikove supruge dobile su ovog puta vučna kola sa plavim zavesama kakva su obično koristile kraljice i plemkinje vrlo visokog roda. One su se nezadovoljno truckale u njima, ali morale su da glume svoje uloge. Frija je stalno gunđala da je to u stvari samo veliki krevet ukraden iz nekog zamka na koji su nakačili točkove. Za razliku od njih, Tis je slobodno jahala u muškoj odeći štitonoše i njene prijateljice su joj veoma zavidele na tome. Vilin-princeza crvene kose na sve načine je pokušavala da dobije takvu opremu i za sebe, ali Nim, koji je upravljao njihovim kolima i bio nezvanični vođa puta nije hteo ni da čuje. Tvrdio je da bi je njene naglašene obline izdale i pored muške opreme, što bi verovatno izazvalo sumnju kod ljudi. Ruku na srce, bio je potpuno u pravu.
Jedina korist od njihovih nezgrapnih kola bila je relativno udobna privatnost u trenucima noćnog odmora. Razume se, tu pogodnost je koristio i Kju, kao i još neki vilenjaci sa kojima su te vile često provodile ugodne časove u toplim pećinama. Pošto je tu bilo već dosta muškaraca useli se i Tis jer nije želela da ostane bez svog dela zabave na ovom dosadnom putovanju. Tako je noću u kolima nastajala prilična gužva.
Putovanje se razvuklo na čitavih petnaest dana, ne zbog velikog rastojanja do malog vojvodstva, nego zato što su se po vilinskim standardima kretali neverovatno sporo. Uvek su se zaustavljali čim bi zašlo sunce, a imali su i bezbroj dugih pauza za svaki obrok. Osim toga kretali su se brzinom šetača i Kju se sa pravom pitao zašto uopšte jašu. Odgovor je sam shvatio posle nekoliko ozbiljnih neprijatnosti na putu. Bez vilinske brzine i nevidljivosti u vegetaciji ova grupa se činila kao idealna meta za razne napadače.
Prvo su ih jedno veče, u veoma mračnom delu šume, napali nekakvi prljavi polugoli ljudi, ali su brzo odustali shvativši da je više od polovine logora budno. Tako su se izvukli sa samo nekoliko poginulih jer vilenjacima nije bilo ni na kraj pameti da te očajnike gone.
Sasvim druga priča bila je kada su ih dve grupe od oko tridesetak ritera vrlo podlo i smišljeno napale na jednom gazu. Prvu grupu, koja je naletela spreda pobili su u teškoj, ali kratkoj borbi dok su izlazili iz vode. Kju je tu pokazao koliko je zaista naučio o viteškoj borbi, ubivši čak sedmoricu. Još ni su stigli ni da obrišu krv sa oružja, kada im sa leđa naiđe druga grupa, koja je verovatno trebalo da im preseče odstupnicu. Tu vilenjaci odustaše od glume i dohvatiše se svojih čuvenih lukova protiv kojih viteške verižnjače nisu bile nikakva zaštita. Godfridova svita je po prvi put u životu videla zastrašujuću efikasnost vilinskih strelaca. Teški riterski konji nisu pregalopirali ni dvadesetak koraka, kad od druge grupe niko ne preteče. Stari vitez sedeo je na svom dobrom konju, koji je stajao u vodi, i širom otvorenih usta, kao hipnotisan, čitavih desetak minuta blenuo u leševe oklopnika. Tek kada mu je Tis drsko rekla da ih zatvori on se povrati iz ukočenosti.
Od tada je mnogo više poštovao vilenjake i uzdržavao se od primedbi kako razvratno ponašanje njihovih žena sigurno vrlo loše utiče na njegove plemenite kćeri. U toj bici učesnici ovog pohoda nisu imali gubitaka, a zahvaljujući upotrebi dooua povratili su neke teške ranjenike i tako stekli zarobljenike. Kju i Nim ispitaše ih bez ikakve upotrebe sile, jer su bili suviše uplašeni da bi lagali. Oni ustvari nisu bili prokleti konjanici erla Hakona, nego samo članovi družina dva lokalna plemića, koji su udružili snage nadajući se bogatom plenu i taocima za otkup. Godfrid im uopšte nije verovao i hteo je da ih pobesi o prvo drveće, kao najobičnije razbojnike. Vilenjaci ih, naprotiv, pustiše oduzevši im njihovu skupocenu ratnu opremu, a po njima poslaše pretnju njihovim gospodarima da će vilinkralj od Astara poharati njihove zamkove ako samo još jednom mrko pogledaju njegove podanike.
Ovi se povukoše, hodajući unazad i izvinjavajući se što su zamenili vilenjake sa običnim plemićima. Zatim, presrećni što su preživeli, otrčaše kroz šumu u kojoj su kasnije verovatno uhvatili neke od odbeglih konja posle pokolja na gazu. Starac je bio vrlo nezadovoljan time i govorio je vilin-princu da je budala, jer će se taj plemeniti ološ uskoro vratiti sa još većim snagama, žudeći za osvetom, ali to se, naravno, ne dogodi.
Uz put su imali još jedan manji sukob sa gospodarom neke marke koji je hteo da im skupo naplati prolaz preko njegove teritorije. Međutim, pošto su teški riterski mačevi raspolutili nekoliko glava tvrdoglavih ratnika, njegovi ljudi se povukoše u neredu, a Kju ga uhvati živog, skinu golog i naredi štitonošama da ga onako snežnobelog i poprilično debelog šibama odjure put njegovog sela, što ovi oduševljeno učiniše. Tako je, valjda, naučio da poštuje prednost teške konjice mnogo bezbolnije nego da su ga tome učili Hakonovi crni konjanici.
Konačno, petnaestog dana u rano popodne stigoše do velikog sela koje je u stvari bilo jedino naselje Godfridovog nezavisnog vojvodstva. Videvši da je sa preko pedeset oklopnika novopostavljeni stražari pobegoše ka zamku glavom bez obzira, a narod ih dočeka sa oduševljenjem, kao oslobodioce. Mesni momci koje je novi gospodar organizovao i neku vrstu poluopremljene pešadije ili pobacaše svoja koplja, ili krenuše za Gotfridom prema utvrđenju uzurpatora kličući. Tu Kju koji je potpuno preuzeo kontrolu nad ovim pohodom zastade da ih prestroji. Svima koji su znali da jašu, a bili su dovoljno hrabri da krenu u borbu za svoga starog vojvodu, podeli bojnu opremu i konje zaplenjene na gazu. Starac je tu skoro pobesneo od ljutnje, jer konji i oklopi po njegovim dubokim uverenjima nisu se mogli tek tako deliti seljacima, ali mu vilin-princ reče:
- Budalo matora! Moraš da nagradiš ljude koji su spremni da te podrže. Tako postaješ njihov dobrotvor i dobijaš vojnike koji će ginuti za tebe. Da si ranije imao ovoliku silu teških konjanika tom Zigmundu ne bi ni na pamet palo da prilazi tvome zamku, a nekmoli da te tako starog i nemoćnog izaziva na dvoboj. -
- Prvo, to nisu plemići i nikad neće postati vitezovi. Sem toga moj feud je mali i ja ne mogu da izdržavam toliku vojsku. Ti momci koliko god jaki i hrabri bili obični su kmetovi od čijeg rada na zemlji ja i moja svita živimo. Tako stoje stvari i to se ne može promeniti - odgovori mu vojvoda kao da objašnjava detetu.
- Sve se može promeniti, ako se ima dovoljno volje. Nemoj mi reći da ti ne veruješ u to. Pa zašto si onda došao po pomoć u mračnu Šumu Trolova? - nasmeja se vilin-princ.
- To je bio potez očajnika. Bilo mi je potpuno svejedno da li ću iz nje izaći živ ili ne. Nisam mogao da živim u bolu i sramoti - iskreno odgovori starac pognuvši svoju sedu glavu.
- Nadam se da si uvideo kako nisi pogrešio. Tako nećeš ni ovaj put. Sa zlatom koje ćemo ti mi dati kupi od Otona još nekoliko sela i proširi svoje vojvodstvo, a ovo mesto kreni celo da utvrđuješ i pretvori ga u varoš. Tvoj „zamak" je i onako samo jedna velika kamena kuća sa kulom i bilo bi vrlo dobro da se nađe unutar gradskih zidina. Čim budu videli novo utvrđenje, Hrišćani će u njemu podići veliku crkvu, a trgovci i zanatlije doći će sami. Tebi, u stvari, trebaju samo oklopnici i zidine. Tako ćeš postati pravi nezavisni vojvoda i ljudi će te veoma poštovati, i nećeš morati da se boriš okolo do smrti. Ali, pustimo sada planove za budućnost. Prvo da sredimo tog Zigmunda od Gota - objasni mu Kju veselo.
- Ali... Zašto bi tvoj otac za mene to učinio? -
- Zašto je vilinski kralj poslao svog jedinog sina da se bori za ovo bedno selo? Sažalio se na tebe i bio je dirnut time što si došao da ga moliš i pored svih stranih priča koje o nama širi crkva. Već ti je dao poklon koji nema cenu. Kako se osećaš zadnjih dana? - nastavio je vlinprinc da skida paučinu sa starčevih očiju.
- Odlično. Uopšte se ne zamaram kada jašem, a Bogami, čini mi se da vidim i čujem i bolje nego kad sam bio mlad - zapanjeno će stari vitez, koji zbog brige dosad i nije razmišljao o tome. Onda tiho dodade - Da li je to zbog boravka u začaranoj šumi? -
- Da... Postao si jedan od nas. I tvoje kćeri postaju vile. To je dar za koji bi i kraljevi dali sve što poseduju -
Starac poblede. Onda uplašeno progovori više za sebe:
- Postajem šumski duh. Šta će biti sa mojom besmrtnom dušom? Znao sam da će magične sile za svoje usluge tražiti neku strašnu cenu... A, moje jadne nevine kćeri? Ja sam kriv za njihovu propast. Bože, oprosti mi grešnom što sam ih neoprezno uvukao u pagansko zlo. Pa to je strašno.. Nikada neću moći da okajem svoj greh prema njima. -
- Jao, sada moram da objašnjavam sve iz početka - prosto zakuka Kju uhvativši se za glavu. Onda prodorno pogleda klonulog starca i povika - Znaš li šta je stvarno strašno? Strašno je to što vi ljudi živite već hiljadama godina pored nas, a ništa o nama niste naučili. Zar ti ja ličim na duha, potomku bezrepih majmuna? -
- Pa zapravo ne... Od krvi i mesa si kao ja, ali u vašoj šumi živi neka iskonska magija i ona ti daje moći iznad ljudskih shvatanja. Moći divlje šume i greha... - odgovori vojvoda potpuno mehanički.
- Ma nemoj. Ja sam znači nekakav živi duh. Shvataš, valjda, koliko je sama takva ideja glupa? - upita ga vilenjak.
- Nečastive i mračne sile stalno pronalaze nove puteve da zavedu ljude - pređe starina na crkvene argumente.
- Nove puteve... Problem je samo u tome što smo mi stariji i od raspetog Boga i od njegovih đavola. Bili smo ovde čak i pre paganskih bogova. To možeš da pitaš svakog šamana ili volvu koja se bavi najstarijim oblicima magije - nastavio je da ga ubeđuje vilenjak, stepenicu po stepenicu.
- To je opet ono sa duhovima. Na kraju krajeva, naš bog je stvorio ovaj svet. Kako možete biti stariji od njega? - osmehnu starac smatrajući da je konačno uhvatio Kjua u logičku zamku.
- Mi smo ovde došli sa drugog sveta, mnogo starijeg. Eto kako - odgovori mu Kju gledajući ga pravo u oči dok mu se iskrenost osećala u glasu.
- A sva ta magija koja vas okružuje. Vi morate da je crpete od nege... Na neki grešan način. Pa vaše normalne zabave liče na veštičija bludničenja u slavu nečastivog - nije se predavao zakleti hrišćanin.
- Ta magija je u našoj krvi. Mi se rađamo i umiremo sa njom. To su u stvari samo neke moći koje vi nemate i one nemaju nikakve veze sa verom. Možeš biti Hrišćanin ili paganin, to neće ni malo promeniti činjenicu da si vilenjak. Baš kao što soko ne može postati gavran u šta god verovao - sada se veći Kju uplašio da je suviše stvari otkrio Hrišćaninu, ali morao nekako da mu objasni suštinu.
- Ali, ako ste vi došli sa drugog sveta, morao je neki Bog da stvori i taj vaš svet - sada je starac opet pokušavao da navede vilin-princa na tanak led.
Kju uzdanu i stade se prisećati lekcija o prvobitnim verovanjima svoje rase iz Purpurne Knjige Evelona.
- Aha... Mislim da ga imam... Dar stvaralac... Samo njega je pojela ledena plava morska zmija. -
- Našu morsku zmiju je umlatio Tor na vreme - izjavi ponosno Godfrid prosto se ugrizavši za jezik kada je shvatio šta je rekao.
- Tako je, znači, spasao raspetog Boga od muke sa njom? Ne verujem da bi je on savladao kad nije mogao da izađe na kraj ni sa običnim vojnicima - ujede vilin-princ za meko tkivo ljudskih verovanja.
- Isus je namerno stradao da bi otkupio naše grehe, ali tvoja duša sa drugog sveta ne može to da shvati! - izmače stari vitez, hitro menjajući težište rasprave.
- Mislim da možemo ovako u nedogled. Čini mi se da si shvatio kako moja vera nema nikakve veze sa mojom rasom, - pokuša Kju da zaključi ovu jalovu raspravu.
- Dobro, ali kako ste od mene napravili vilenjaka i zašto? - uhvati se konačno vitez prave teme.
- Pa, kad si stigao bio si u prilično jadnom stanju, a bio si jedini koji je mogao da me nauči borbi dugim kopljem na konju. Vilinvidari dali su ti našu krv kako bi te oporavili, i vidiš, uspelo je. Uvek uspeva - reče vilenjak ponovo veoma iskreno.
- A moje kćeri... Zašto one? -
- Vilinski život je veoma dug. Zar bi voleo da posle Elze jednog dana sahranjuješ i njih dve? Samo smo ti obezbedili da zaobiđeš taj pakao. Nisi ga ničim zaslužio - dok je to govorio, Kju je gledao ritera tako čvrsto u oči kako bi ovaj spoznao istinu koja je surova kao božija volja. Posle nekoliko trenutaka ćutanja starac pomirljivo reče:
- Pa dobro. Bolje dug život nego nikakav. Nego, sada... Mislim da bi trebalo prvo da uradimo ono zbog čega smo došli! -
Desetak minuta kasnije, sila od preko stotinu oklopnika zaustavila se ispred onoga što je trebalo da bude Godfridov „zamak". Za njima je krenulo gotovo sve muško iz sela što je moglo da drži išta ubojito u rukama. Tako su imali još oko četiri stotine jadno naoružanih pešadinaca. Po tome se lako dalo zaključiti da novi gospodar nije bio baš omiljen među meštanima. Tolika sila je prema dvadeset sedam Zigmudovih vojnika, od kojih su sami seljaci, kada su videli vosku sa stegovima starog gospodara, ubili dvojcu, bila je stvarno zastrašujuća.
Nije ni čudo što su se branioci odmah zatvorili u kameno zdanje i odatle nisu smeli ni da pisnu. Doduše, na isto mesto pobegla su i osmorica meštana koji su u Zigmundovoj vladavini videli šansu da se uzdignu i za račun novog gospodara počinili veće zločine po selu nego svi njegovi vojnici zajedno. Tako da je sada novopečeni gospodar pod opsadom ima trideset i tri čoveka.