Biciklom oko sveta -- Turska, Centralna Anadolija

Kad Turci gosta do'vate

U Karamanu

Za sve su 'krivi' Bojan i Fu. Preuzevši brigu za mene dok sam u Turskoj, nisu hteli ništa da prepuste slučaju. Kako sam isplanirala da ću pedalati kroz južnu Anatloiju prema Kapadokiji, Bojan se setio da ima poznanika u Karamanu i predložio mi da ga priupita za moj smeštaj. Naravno, krov nad glavom je uvek dobrodošao, posebno kad je hladno, a ovde je ponovo stigao hladan talas iz Sibira. Međutim, Bojanov kontakt, Ibrahim, tek što je dobio drugog sina, pa se mom prijatelju učinio nepouzdanim. Zato Fu preuzima stvari u svoje ruke, te poziva lokalne vlasti u Karamanu. Navodno ih pita samo za (nepostojeći) kamp. I predstavlja me kao mnogo važnu ličnost koja je potegla čak iz Srbije da bi upoznala običaje u Turskoj pre nego što se otisne dalje u svet. To čuvši, lokalni ministar za sport i omladinu, Murat, nije imao nedoumica oko toga šta treba činiti sa mnom: smestiće me u gostinski objekat ministarstva i organizovaće svaki minut mog vremena diljem mog boravka u njegovom rejonu.

Program mojih aktivnosti izgleda ovako:

- doček - smeštanje u apartman

- večera

- obilazak istorijskih znamenitosti u gradu

- susret sa predsednikom lokalnog biciklističkog kluba

- susret sa članovima planinarskog društva

- nastavak obilaska gradskih znamenitosti

- intervju za lokalnu televiziju

- intevrju za lokalne novine

- večera

A pošto ni ministar ni skoro niko u njegovom okruženju ne govori ni reči engleskog, Bojan i Fu preuzimaju ulogu simultanih telefonskih prevodilaca. U praksi to izgleda ovako:

1. Ministar Murat poziva Fu na mobilni i na turskom joj postavlja pitanja u vezi sa mojim željama, planovima, ukusom, intere-sovanjima;

2. Kad završe razgovor, Fu sve to prevodi Bojanu na engleski;

3. Bojan poziva mene i saopštava mi ista ta pitanja na srpskom;

 4. Ja odgovaram;

5-8. Sledi isti proces simultanog telefonskog prevođenja, samo u kontra smeru.

Poslednjeg dana mog boravka u Karamanu, pohodi me i predsednik mesta Taškale, koje sutradan nameravam da posetim. S prevođenjem sad ide malo brže, budući da se naš susret dešava u prisustvu profesorke engleskog, kod koje i ministar uzima časove. Pošto će biti odsutan, predsednik Tašakalea popisuje moje želje i odmah poziva svoje ljude s kojima ugovara smeštaj, vodiča i prevodioca za mene. Ujutru, ministar me prati svojim kolima, pokazujući mi kako da izađem iz grada. Na rastanku, izražava nadu da će mnoge moje kolege biciklisti slediti moj primer i doći da voze u Anatoliji. On je spreman da ih ugosti na potpuno identičan način kao mene.

Od Karamana do Taškalea

Pedalam iz petinih žila da bih stigla do dva, kada me očekuju u Tašakelu. Imam svega četrdeset šest kilometara ali i žestok čeoni vetar tako da sam u napornoj trci s vremenom.

Na petnaestom kilometru, kombijem me sustiže drugi Ibrahim, član planinarskog društva, koji je pošao za mnom jer se zabrinuo kada mu se nisam odazvala na telefonski poziv. Lakne mu kad ustanovi da je sa mnom sve u redu, ali insistira da me poveze u Taškale. Kada nekako ipak uspem da odbijem njegovo navaljivanje, daje mi sprej od ljute papričice protiv kučića, kojih ovde ima dosta.

Na trideset petom kilometru zove me Unsal, prijatelj pređašnjeg Ibrahima, planinara, koji živi u Jašindareu, deset kilometara pre Taškalea. Unsal je arheolog i Ibrahim mi ga je preporučio kao vodiča i osobu od poverenja u svakom smislu. Nisam mu se javila i upravo sam bila na izlazu iz njegovog mesta, kada je stigao poziv (kasnije ću otkriti da me je video kroz prozor škole u kojoj radi). Uprkos mom odbijanju da se vidimo pošto zaista žurim, Unsal seda u auto i stiže me. Kao i Ibrahim planinar, nudi se da me poveze, a nudi se i da mi bude vodič. U redu, ali moram prvo da vidim šta su i kako zamislili u Taškaleu. I čvrsto, najčvršće obećavam da ću ga pozvati čim budem saznala šta mi se tamo piše. Unsal tek tada odlazi, a ja nastavljam borbu s vetrom, i to uzbrdo.

Na četrdeset trećem kilometru dešava mi se peh: lomi se zavrtanj koji drži prednji nosač bisaga. Imam jedan rezervni i alat, ali samo što nije dva, a meni treba najmanje pola sata dok to sredim. Zovem Bojana da kaže Fu da pozove ministra Murata da ovaj pozove kancelariju predsednika u Taškaleu -- pošto nemam pojma ko tamo treba da me dočeka -- i obavestiti ih da ću kasniti. Sistem telefonskog simultanog prevođenja funckioniše kao podmazan i ja za manje od pet minuta imam povratnu informaciju: u Taškaleu me čekaju od dva pa nadalje.

Taškale i Manazan

Gde u Taškaleu? Da to nemam pojma shvatam tek kada uđem u selo. Ponovo zovem Bojana i ponovo se simultano telefonsko prevođenje odvija na relaciji Taškale (ja) -- Mumdžular (Bojan i Fu) -- Karaman (ministar Murat) -- Ankara (tamo je predsednik Taškalea otišao) - ionda unatrag.

Precizno telenavođena, pronalazim zgradu opštine i u njoj dve devojke, Sedu i Didemu, koje rade za predsednika. Nijedna, naravno, ne zna ni reči engleskog.

Nakon što me nahrane i napoje, povedu me do pećina u stenama, ali ne da bih ih posetila, već da bih se upoznala sa trećom devojkom koja govori engleski i koja bi trebalo da bude moj vodič. Postavljam joj nekoliko pitanja i po odgovorima shvatam da uopšte nije stručna. Zbog toga pozivam Unsala i saopštavam mu da bih želela da mi on pokaže pećine. Za manje od sata, arheolog dolazi po mene sa razrađenim planom: ići ćemo da obiđemo Manazan, jer nam za tamošnje pećine treba dnevno svetlo. A ovde u Taškaleu mogu da vidim i po mraku.

Naredna dva i po sata provlačim se i zavlačim po Manzanu, pokušavajući da zapamtim sva Unsalova objašnjenja. Predveče me ostavlja u Taškaleu, kod Sede, u čijoj kući ću noćiti. Njena koleginica i prijateljica Didem takođe je tamo, pomažući joj da spreme večeru. Nakon obroka, pokušavamo da razgovaramo pomoću mimike i crteža, ali sve se uglavnom svodi na njihovo mladalačko kikotanje i neprestano fotografisanje.

Ujutru, nakon doručka, odlazim sa Sede u kancelariju. Čekamo predsednika, a u međuvremenu dolaze da se sa mnom pozdrave Mustafa, lokalac, i redom svi zaposleni u opštini. Unsal me zove telefonom i saopštava mi predsednikovu želju da sročim kraći tekst o sebi, razlozima mog dolaska u Tursku, utiscima o domaćinima.

Dok to napišem, stiže i glavni. Prelazim u njegov kabinet, gde gledam video snimke sa tradicionalnog seoskog festivala u junu. Potom se fotografišemo u njegovom kabinetu, ispred tapiserije sa Ataturkovim likom. Zatim Sede, predsednikov pomoćnik i ja sedamo u kola i predsednik nas odvozi izvan sela, da bi meni pokazao vodopade koji su sada nabujali i poplavili okolinu. Usput stajemo više puta na mestima s kojih se pruža panoramski pogled na Taškale i ja izlazim da fotografišem. Nakon posete vodopadima, preuzimaju me Sede i Didema. Pokazuju mi džamiju u pećini i opet se fotografišemo.  Ispred zida nas očekuju predsednik, njegovi pomoćnici, kao i fotograf lokalnih novina, koji pravi nekoliko snimaka. Rukujem se s predsednikom i on odlazi. Ostaje još samo da se pozdravim sa devojkama i mogu da idem.

Jašindere

Unsal me očekuje od tri popodne. Smešta me u jednu od svojih kuća i potom odlazimo u školu gde predaje kao učitelj. Dok ne završi s nastavom, ja u zbornici proveravam vremensku prognozu na internetu. Noćas stiže novi hladni talas iz Sibira, očekuju se sneg i veoma niske temperature, tako da odlučujem da ovde ostanem još dva dana. Nakon časova, Unsal me vodi u obilazak gradića a uveče odlazimo na večeru u obližnje selo, kod njegove majke.

Sutradan, posle nastave, pakujemo moj bicikl u auto i odlazimo u Karaman, u servis, gde već letimičnim pogledom ustanovljuju da se moja felna rascvetala. Zamena točka novim sa duplim zidom i centriranje koštaju me celih osamnaest evra. Potom odlazimo kod Unsalovih sestara na večeru. Sutradan, uspevam da ostanem na par sati sama u Unsalovom stanu, ali u dva navrata on napušta nastavu i dolazi, najpre da bismo doručkovali a potom da bi me povezao u školu jer mi treba internet.

Sačekuju me loše vesti na u mom elektronskom sandučetu: Brajanu su ukrali zaključani bicikl iz hotela u Antaliji; desio se pokušaj silovanja mlade koreanske biciklistkinje; silovana je jedna turistkinja u blizini Istanbula. Uznemirena sam i moram dobro da razmislim o svemu.

Unsal me poziva u posetu njegovoj majci, pa u grad, da se vidimo s njegovim prijateljima. Odbijam. Želim da ostanem sama. Moram da vidim šta ću i kako dalje sutra, kada napustim Jašindere i nastavim putovanje. Ali jedva uspevam da ga umolim da me ostavi nekoliko sati. Pa i tada, dva puta svraća nakratko, jednom sa prijateljem kog je usput sreo, i nekoliko puta mi šalje poruke ili me zove telefonom. Takođe uznemiren zbog loših vesti koje sam saznala, a i zbog toga što je u ovoj oblasti ponovo pao sneg i veoma je zahladilo, Unsal predlaže:

- da me vozi kolima do Konje, u kojoj želim da se zadržim par dana a do koje ima oko sto dvadeset kilometara;

- da njegovim kolima posetimo sve okolna mesta pre Konje a da potom u Konju odem vozom

- da ostanem u Ješindereu do isteka perioda kad moram da napustim Tursku; Konju, Kapadokiju i sve ostalo što bih želela da vidim, obići ćemo kolima, naravno, a na kraju ću autobusom preći u Gruziju.

Sve odbijam i ujutru,napokon napuštam Ješinderle. Vraćam se u Karaman, iz koga ću produžiti za Konju.

Nastavak

Ali ako sam mislila da ću dugo uživati u bezbrižnom nepolaganju računa nikome, ljuto sam se prevarila.

Samo što sam ušla u Kraman, a poziva me Ibrahim planinar. Video me je s prozora svoje firme i sad će me stići kolima da bi mi dao primerke lokalnih novina od pre par dana, u kojima su objavljeni intervjui sa mnom. Oh, divno, hvala. Ali slede i neminovna pitanja: gde mislim večeras da konakujem i kakvi su mi planovi nakon toga.

Pažljivo sluša odgovore i razmišlja gde ima kontakte. A ispostavlja se da ih ima svuda. Poslaće mi sve adrese i telefone na mejl, tako da ništa ne brinem.

Ne brinem, Ibrahime, Unsale, Murate i ostali Turci. Jedino bih želela da malo ohanem ponekad, ako dopustite.

Rod, nasuprot broju

Za žene nije preporučljivo da putuju same. Ženama nije mesto napolju, pogotovu ne noću. Žene ne treba da se upoznaju sa nepoznatim ljudima. Žene zapravo ne bi smele da pomole nos bilo gde bez muške pratnje.

S ovim se srećem u Turskoj na svakom koraku. Sretala sam se i ranije, počev od Srbije pa nadalje, ali mnogo manje nego ovde. Ovo je svet islama, svet muškaraca.

Pričam o tome s Ajše, ženom u ranim tridesetim. Ona je majka dvoje dece i deset godina bila je domaćica. Onda je odlučila da želi da radi i studira. Iz Konje, gde je živela, preselila se s mužem u Karaman, zbog njegovog posla. Ovde se i sama zaposlila, u lokalnom Ministarstvu za omladinu i sport, gde radi u finansijama. Govori veoma dobar engleski.

Žene treba da su uz svoje muževe ili kod kuća ako nisu na poslu, misli Ajše. I misli da je ovo što ja radim teško i opasno.

Ništa teže ni opasnije nego da sam muškarac, odgovaram. Objašnjavam joj da pre godinu dana ne bih ni pomislila da ću moći da pedalam sama iako znam nekoliko žena koje to rade. A pre par meseci bila sam ljuta na Brajana najviše zbog toga što me je napustio usred patrijarhalne Albanije. Mislila sam da se pretvara kako ne razume razliku jer je tvrdio da ne vidi šta je u tome problem: samo muško ili samo žensko, nema razlike -- akcenat je na broju, ne na rodu. Kasnije, kada smo opet bili skupa, preneo mi je i utisak svoje majke, žene u sedamdeset i nekoj. “Izgleda da je Snežana mnogo više od tebe uznemirena što će nastaviti sama”, otprilike tako nešto je prokomentarisala. Žena u sedamdeset i nekoj. Ali ona je Amerikanka, a to znači odgajana u drugačijoj sredini koja ne pravi rodne razlike. Tada sam tek poverovala Brajanu da zaista ne razume moje strahove. A u međuvremenu sam u praksi otkrila da je bio u pravu jer razlike nema. Zapravo, ima je ali samo u našim glavama.

Pokušavam da to sada objasnim Ajše. Pričam joj o mojim super pozitivnim iskustvima u Turskoj. Što ne znači da nisam oprezna. Ali bila bih sigurno oprezna i kao muškarac. Nakon koraka (ili šta su već bili) oko mog šatora usred noći, onomad na Krfu, ne bi mi bilo svejedno da kampujem u divljini sve i da se zovem Marko Kraljević.

Ajše se slaže. Razmišlja naglas kako bi izgledalo da je, recimo, studirala u nekom drugom gradu i da je morala da živi sama. Sigurno joj sad ne bi bilo toliko teško da zamisli svoj život bez muža i porodice.

Opominjem je da malo brka stvari: dobro je imati porodicu i decu, svakako bolje nego živeti sam. Ali ako nemaš porodicu i decu, ako si ostala sama, to ne treba da te sputava da živiš život kakav želiš. Problem broja nije problem roda. Volela bih da mogu da je uverim u iskustvo koje sada imam i to upravo među njenim zemljacima. Jer Ajše mi se dopada, deluje energično i pozitivno, a uzela je svoj život u svoje ruke čim je odlučila da ne bude samo domaćica. To je važan korak. Možda će jednom napraviti i onaj sledeći kojim će iskoračiti iz nametnutog mišljenja o sebi kao predstavnici uskraćenog roda.

Pećine Taškalea i Manazana

Taškale se nalazi u Centralnoj Anatoliji, u provinciji Karaman, na 48 km udaljenosti od istoimenog grada. Kontinentalna klima, sa toplim i suvim letima, a hladnim i oštrim zimama, te geološka struktura zemljišta -- krećnjaka, pogodovali su nastanku velikog broja pećina u njima. Neke su prirodne, a većina su ljudskih ruku dela.

Pećine-silosi u Tašakleu

U Taškaleu ima ukupno 250 pećina koje se koriste kao prirodni silosi za čuvanje hrane. Sve su u steni na severnoj strani grada. Ostave se nekad nalaze na visini od četrdeset metara i do njih se stiže jedino spolja, penjući se kao slobodni penjač uz spoljašnju zid, na kome su useci-stepenice za lakše penjanje. U svakoj od ovih ostava može da se skladišti pet do čak šezdeset tona robe koja se doprema i otprema pomoću sistema kotura i kanapa.

Kamena džamija

U jednoj od ovih pećina danas se nalazi džamija bez minareta. Ne zna se kada je sagrađena ali se sa velikom sigurnošću pretpostavlja da je unutra najpre bila crkva. Ima pravougaonu osnovu i kameni krov koji je prekriven limom i gvožđem. Unutra su tri galerije, a enterijer je tipičan za period seldđučke umetnosti, sa drvenim ogradama i detaljima. Geometrijski motivi najčešće imaju oblik Kabe, kocke, i svi su ručno rađeni. Zanimljiv je jedan natpis koji kaže: “Pravda leži u senci mača”.

Manazan

Pet kilometara sever-ozapadno od Tašakalea nalazi se kompleks pećina koje su uklesane u pet jasno izvdojenih nivoa. Arhitektura ovog jedinstvenog prostora je jednostavna: jedan hodnik koji se poput odžaka diže od temelja do vrha, po sredini zadanja, a koji je zapravo jedini prolaz u unutrašnjost. Od njega se, vodoravno, odvajaju galerije i prosotrije na svakoj od etaža. Hodnik je veoma uzak i uz njega se moralo penjati pomoću useka u steni.

Manazanske pećine potiču iz ranohrišć-anskog perioda, iz sedmog veka naše ere, o čemu svedoči crkva na drugom nivou u kojoj su ostaci fresaka, kao i očuvani motivi lišća vinove loze i riba. Na svakoj etaži nalaze se bazeni za prikupljanje i skladištenje pijaće vode, a kada se svi napčune, utvrđenje je moglo da izdrži višemesečnu opsadu. Danas je druga etaža poznata kao 'peščano utvrđenje' a treća kao 'konjski skver' jer se pretpostavlja daje služila kao veliak konjušnica. Konji su, verovatno, dopremani sa spoljne strane zida, pomoću primitivnih liftova. Četvrta etaža danas se naziva 'grobnica' budući da ima brojne mini-niše u kojima su čuvani mrtvi. Unutar Manazana nalazi se oko tri hiljade manjih i većih pećina, a u slučaju opasnosti, u ovom prostoru moglo je da se sakrije do pet hiljada ljudi.

Konja i oko nje

Konja (Konya) Konja je grad paradoksa, a u boljem slučaju -- kontrasta. S jedne strane, slovi za najkonzer-vativniji turski grad, što je sasvim lako uočljivo već nakon pola sata provedenih na njegovim ulicama, a po izrazito velikom broju pokrivenih devojaka i žena. S druge pak strane, one koje ne nose turbane ili marame, izgledaju kao da su se upravo vratile sa neke nedelje mode ili kao da su sišle s naslovnice Voga ili kakvog drugog svetskog modnog magazina. Veliki kontrast uočljiv je i u izgledu grada, u njegovoj arhitekturi.

Prilazeći mu iz pravca Karamana, s jugoistoka, skoro do centra nisam imala utisak da ulazim u grad koji ima milion i po stanovnika, pošto su duž puta nanizane prizemne udžerice, u kojima su smeštene zanatlije svih profila. A onda, iznenada, negde nakon ogromne, glavne pijace, počinju moderne višespratnice i mesto se pretvara u milionski grad.

A on je poznat po trima stvarima: po najvećem broju bicikala, po najviše kružnih tokova i po najbolje opremljenim kompjut-erskim radnjama. I zaista, ovde skoro svi voze biciklle, a prvi put u Konji videla sam da na jedan čelični velosiped može da stane četvoročlana porodica: otac koji, naravno, upravlja, na guvernali drži stariju ćerku dok mlađa sedi na volanu, a supruga, zabrađena i u dugom mantilu-kaputu, sedi na pak-tregeru. Ne mogu da prežalim što nisam uspela da ih fotografišem.

Kad je reč o kružnim tokovima, njih ima toliko da je domaćima prosto nemoguće da strancu objasne kuda treba da ide. Iako su u Turskoj, a ovde pogotovu, sve ulice i svi pravci izuzetno dobro obeleženi tablama sa nazivima, žitelji Konje najradije će krenuti sa strancem da mu pokažu kuda treba da ide, ili će se prihvatiti olovke i papira da bi mu nacrtali.

U potonje 'naj' uverila sam se kada je adapter mog laptopa pregoreo. S mojim domaćinom i vodičem Serkanom, našla sam vrlo brzo nekoliko radnji gde prodaju isti, samo je bilo pitanje razlike u ceni.

Mevlana

Na pomen Konje, svaki Turčin radosno će uzviknuti: “Mevlana!” I preporučiti vam da ako niste, obavezno posetite Mevlanin muzej. Jer Mevlana je za Turke otprilike što i sveti Sava za Srbe.

Poeta i osnivač reda poznatog kao plešući derviši, Rumi je jedan od najinteresantnijih srednjovekovnih filozofa-mistika; Mevlana je njegovo derviško ime koje znači “naš vodič” (sva turska imena imaju neko značenje i Turci obožavaju da prilikom upoznavanja prevedu svoje ime, objašnjavajući njegovu simboliku.)

Rođen je početkom 13. veka u Avganistanu, ali kada mu je bilo otprilike dvadeset godina, njegova porodica se preselila u Konju. Rumi je studirao islamsku teologiju u Alepu i Damasku, a po završetku studija, vratio se u Konju.

Pisao je mističnu poeziju, aforizme, poeme. Poetski radovi sabrani su u zbirci “Mesnevi” a rubaije i 'gazal' poeme u “Velikom opusu” (Divan-i Kebir).

Svaki Tručin, bez obzira na obrazovanje, želeće da strancu izrecituje ili parafrazira čuvene Mevlanine stihove, u kojima Rumi poziva sve ljude, bez obzira na njihovu veru da dođu i pridruže se dervišima u njihovom plesu i molitvama.

Nakon Mevlanine smrti, njegov sin organizovao je derviški red -- mevlevija -- koji će u narednim vekovima imati veoma snažan uticaj na politički, socijalni i ekonomski život Otomanske imperije -- svi otomanski sultani pripadali su Mevlinim misticima.

Tek u moderno doba, početkom dvadesetog veka, Ataturk je zabranio ovaj red, ali krajem pedesetih revitalizovana je loža u Konji, kao veoma važna kulturno-istorijska baština ovog grada.

Mevlanin muzej

Muzejska postavka u kompleksu konaka veoma dobro upućuje posetioca u to kako su mevlevije bile organizovane, šta su učili, propovedali, kako su plesali, svirali, kako je radila prepisivačka škola i škola za iluminatore... No najbitnije dolazi na kraju -- poseta džamiji u kojoj je Mevlanin sarkofag. Pre ulaska u nju, ne izuva se, nego se preko obuće navlače plastične kese. Većina žena prekriva kosu maramom, ali to nije obavezno. Ono što me je zaista pogodilo, jeste to da je fotografisanje i snimanje kamerom nasjtrože zabranjeno. Unutra je mnogo kamera a obezbeđenje je na svakom koraku, tako da bi nepoštovalac ove zabrane verovatno momentalno bio izbačen napolje.

To me je pogodilo jer unutrašnjost ove džamije je nešto najvelelepnije što sam do sada videla u islamskom svetu.

Duž zidova u predvorju skoro sve do svoda, izložene su stare rukopisne knjige, ispisane arapskim pismom na pergamentu i ukrašene minijaturama. Sve su ogromnih dimenzija, sa stranicama dužine po metar i više. Unutar džamije nalaze se sarkofazi uvaženih derviša. Muslimani, mahom Turci, zastaju ispred njih i mole. Na zidovima su ispisani stihovi arabikom. Cenrtalno mesto među sarkofazima zauzima Mevlanin. Ne samo što je najveći, prkriven ogromnim pokrovima koji ga čine još višim, i sa velikim turbanom na vrhu, nego je jedini koji se nalazi u potpuno oslikanom i ukrašenom delu džamije: na zidovima su ispisani sithovi, a svodovi su obloženi zlatnim detaljima.

Ima neke silne snage, neka moć počiva u tim versima koje ne razumem i zaobljenom arpaskom pismu, jer nekoliko sekundi nisam skoro ni disala od ushićenja a oči su mi bile pune suza. Utisak je bio toliko snažan, da tog dana ništa drugo nisam mogla ni želela da vidim -- trebalo mi je vremena da se slike i impresije slegnu i naprave mesta za nove.

Sile

Na desetak kilometara od Konje nalazi se živopisno selo koje su prvobitno naselili Grci hrišćani. Kuće su građene u tradicionlnom stilu, s pročeljem prema steni poviše sela, u kojoj se nalazi desetina prirodnih pećina -- stanova i kapela ranohrišćana.

Najveća znamenitost Silea ipak je crkva Sv. Elene, majke cara Konstantina Velikog. Trenutno je u toku kompletna restauracija i crkva je zatvorena za posetioce, ali kako sam sa mojim domaćinom i vodičem došla uveče, čuvar nam je za simboličnu nadoknadu ipak otvorio vrata bazilike. Nikada ranije nisam videla ranovizan-tijsko fresko slikarstvo: ova crkva je podignuta u četvrtom veku a oslikana u šestom ili sedmom. Otuda na svodu mnoštvo motiva koji se teško mogu naći u razvijenom vizantijskom slikarstvu: Eva daje jabuku Adamu, izganstvo Adama i Eve iz raja, anđeo sa šest krila, Svevideće oko, a tu je i sasvim paganska figura boga Abraksasa koji u kandžama nosi jaje-svet.

Etimologija naziva grada

Bilo mi je zanimljivo objašnjenje o imenu ovog grada koje sam čula od Serkana a Unsal ga je potvrdio. Navodno, prvobitno ime grada, u vreme hrišćana i preislamskih Turaka, bilo je Ikona, pa je s vremenom došlo do nekih glasovnih promena i danas se grad zove Konja.

Proverila sam šta o tome kažu Vikipedija i vodič 'Usamljena planeta', i oba repera daju isto objašnjenje: "Konya, also spelled in some historic English texts as Konia or Koniah, was known in classical antiquity and during the medieval period as Iconium in Latin, and Ἰκόνιον (Ikónion) in Greek. The name Konya is a cognate of icon, as an ancient Greek legend ascribed its name to the "eikon" (image), or the "gorgon's (Medusa's) head", with which Perseus vanquished the native population before founding the city.[2]"

Gostinske kuće i karavanseraji

Selo Zincirli

Centralna Anatolija -- ravnica, ravnica, ravnica u kojoj vetrovi duvaju neprestano a magle se ne dižu ni za najosunčanijih dana. Ničeg zanimljivog ni sa jedne strane puta; nigde ni drvceta, kakvog uzvišenja ili bilo čega da se čovek sakrije ako ga potera nužda; mesta ima koliko hoćeš, ali paradoksalno, nema se gde postaviti šator.

Očekuje me sto pedeset kilometara kroz tu ravnicu, što znači najmanje dva dana pedalanja.

Odlučujem da se prvi dan zaustavim u seocetu neposredno uoči jedinog uspona na ovoj ruti.

Ali kada skrenem s puta i uđem u naselje, otkrijem da je potpuno prazno. Dobro, ima par živih, ali oni su samo rpivremeno tu -- radnici koji iseljavaju stvari i mašine iz nekog magacina. Pokušavam da ih pitam za najbliže mesto sa živim dušama, ali me ništa ne razumeju. Ja pak jedino razumem da noćas u ovom selu neće biti nikoga.

Bah, ne dopada mi se pomisao da spavam u avetinski pustom mestu. Šta činiti?

Ako krenem napred, čeka me oko pet kilometara uzbrdo a još anrednih dvadeset nema nikakvog naselja. Uz to, imala bih čeoni vetar koji me je danas zaista namučio, jer sam jedva pedlala 12-13 na sat, koliko je jako duvao. Ne ostaje mi drugo nego da se vratim nazad, do sela Zincirli, udaljenog desetak kilometara. Ono je živo: videla sam dim iz više dimnjaka i čula imamov poziv na molitvu. A i brzo stižem tamo, jer sad imam vetar u leđa.

Stajem pred kućom pred kojom jedna žena hrani živinu. (Kad god vidim ženu, to me ohrabri.) Pitam da postavim šator u ogromnom neograđenom dvorištu; zapravo, nekad je bilo ograđeno, a sada su tu samo ostaci zida od nabijene zemlje i slame. Ali svejedno, mesta koliko hoćeš, a sve je prilično ušuškano i zaklonjeno od vetra.

No, čini mi se da žena kaže: “Ne”. Dok pokušavam da odgonetnem zašto, kroz prozor kuće promoli se muževljeva glava. Žena mu objašnjava, slede dogovori, i onda njegovo “Ne”. Ili mi se samo tako čini, jer ne čujem da je ijedno reklo “Jok”. Pokazujem novine iz Karamana, u kojima je objavljen članak o meni. Na truskom je, valjda će im iz njega biti jasno ko sam i šta radim u njihovom selu, ped njihovom kućom. I opet nešto kao “ne”.

OK, gde vam je žandarmerija, pitam. U Turskoj se putnik uvek može osloniti na žandarme. Ali žena opet odbija.

ŠTa više? Ništa ne shvatam.

Pokazuje mi da krenem za njom.

Odvodi me do obližnje kuće, koja je nameštena za konak. Objašnjava mi da mogu tu da ostanem.

Pošto nakon svega ne znam šta da mislim, za svaki slučaj kažem da nemam para. “Madam, Turkiš...” nisam zapamtila reči, ali njen ton nedvosmisleno je značio: “nemoj da nas vređaš, ti si u Turskoj gost!”

Ućutah momentalno. Nabacih osmeh, rešena da ništa više ne lupim.

Pratile su je njene tri ćerke (a ima ih ukupno četiri kako će mi objasniti kasnije), i svaka se potrudila da bude od koristi: najstarija, dvanaesto--godišnja Hacešnur, otrčala je po svesku iz engleskog; Hajrunisa, desetogodiš-njakinja, ponudila me je čajem, kafom, jelom; a najmlađa, trodgodišnja Tugba, revnosno je ponavljala sve što bih ja rekla, na engleskom, naravno. Majka, koja se predstavila kao Serpil, donela mi je ogrev, naložila peć, a uskoro je došao i njen suprug da proveri da li je sve u redu. Potom su svi otišli, da bi se Serpil i Hacešnur vratile nakon pola sata sa poslužavnikom punim hrane za dve osobe, ili za dva obroka. A neni taman za večeru. Majka je uporno pokušavala da mi objasni nešto što nikako nisam razumela, pa sam na kraju pozvala Unsala telefonom, da porpiča sa njom i prevede mi najvažnije.

Uskoro saznajem da je kuća u koju su me smestili gostinjska kuća celog sela. Svako selo, kaže Unsal, ima takvu kuću i putnik može da potraži muhtara i upita ga da bude gost u njoj. Imam sreće što ova u kojoj sam ima struju, jer su seoske gostinske kuće mahom stare i bez elektrike.

A šta je Serpil to pokušavala da mi objasni?

Pa da gost, u ovom slučaju ja, može da ostane koliko god želi a selo je dužno da se o njemu brine: da ima dovoljno hrane, da mu bude toplo i komforno. Jedina gostova obaveza, u ovom slučaju moja, jeste da s eodmori i oporavi od puta.

Ah! Šta reći?! Verovala sam da sam sve videla u Turskoj, kada je o gostoljubivosti reč. Očito sam bila u zabludi. Kao što je očito da moj zapadnjački mozak ne može da u punoj meri pojmi ni prihvati da je gostoljubivost za istočnjake sveta obaveza.

Sultanhani

Na putu između Konje i Aksaraja, nalazi se Sultanhani -- najveći i najbolji karavanseraj iz vremena Seldžuka.

Podigao ga je Aladin Kejkubat 1229. godine.

Pošto je bio skoro ceo izgoreo u velikom požaru, godine 1287. je restauiran i nakon toga postao je najveći karavanseraj u Turskoj. 

Sastoji se iz dva cela: otvorenog ili letnjeg i pokrivenog ili zimskog.

Ulaz u karavanseraj je kroz velelepnu kapiju, ukrašenu bogatim ornamentima, s istočne strane. Potpuno identična kapija nalazi se i na zapadnoj strani, samo što je ona ukrašena iznutra, odakle se izlazilo napolje.U sredini objekta nalazi se mala džamija, bez minareta.U zatvoenom delu nalazile su se kuhinja, sobe, toaleti i kupatila.

Sve za gosta, kako onda, tako i danas.

Prvi mali podzemni grad

Kao uvod i najava onoga što me očekuje u Kapadokiji, desio mi se moj prvi “alti šehri” -- podzemni grad, u mestu Gulač. Kažem, “desio mi se”, jer nisam bila planirala da skrćem s puta i pravim deturove, a ni na mojoj mapi ne postoji ucrtana oznaka da se išta zanimljivo i kulturno-istorijski vredno može videti ako se na dvadeset petom kilometru od Aksaraja do Nevšehira skrene desno i produži još tri-četiri kilometara nizbdo. Ali na skretanju postoji oznaka (turske saobraćajnice su veoma dobro obeležene znakovima), jedna od retkih koja ima i prevod na engleski: Altı Şehri -- Undergorund City, te se uopšte nisam dvoumila pročitavši šta se tamo može videti.

Ulaznica -- četiri turske lire, što nije mnogo, ali ako uporedim sa Mevlana muzejom, gde je tri lire, nije ni malo; pitam se koliko li koštaju ulaznice za kapadokijske podzemne gradove. No, plaćam i ulazim baš u trenutku kada kineska grupa izlazi.

Bilo je poput udara groma -- prvo “Vau” koje sam uzviknula za bilo šta što se nalazi pod zemljom ili u stenama, rupama, zidovima. Ne volim pećine ni u kom obliku, ne zato što sam klaustrofobična (nisam), nego što mi je nezdravo i neprirodno za čoveka da se zavlači u rupe bez sunčeve svetlosti.

Ali unutrašnjost ovog podzemnog grada je suva, peskovita i žućka-sto-bele boje, pa sve deluje prilično prijatno i toplo, skoro kao na nekoj plaži -- prosto sam poželela da sednem i počnem da se igram.

A prvi put ovde, pod zemljom, u prvom podzemnom vizantijskom gradu koji sam videla, pomislila sam kako razumem one ljude što štede preko cele godine da bi onda otputovali negde, recimo ovde, i videli ovako nešto. Ah, što to nisam ranije shvatila, do sada bih se sita naputovala i nagledala svih čuda sveta! No onda kažem sebi, ipak sam ovde, makar i sa zakašnjenjem.

Silazim strmim stepenicama metar, dva pod zemlju, u prostrani salon, sa nišama duž zidova. Klikćem glasno jer me niko ne čuje, a ne bih marila ni da me čuje. Iz salona, strelica me upućuje u manje prostorije, u kojima se nalaze bunari, pojedini duboki i po osam metara; sada su zaštićeni žičanim šahtovima. Osećam se poput razdraganog deteta koje se samo sa sobom igra u hodnicima i sobama peščanog zamka.

Tom osećaju doprinose i teškoće koje treba savladati da bi se podzemni grad obišao. Naime, pristup u pojedine prostorije otežan je zbog uskih, veoma uskih hodnika, sa usecima za prste u zidovima. Malo usporavam i uzimam daha.

Kako je čudan i moćan osećaj da se hvatam za nešto što su oblikovali prsti ljudi pre više od petnaest vekova! Dopada mi se da prolazim ovuda, premda me u momentu sustigne ipak pomalo klaustrofobično pitanje: a šta ako se ulazi zatvore, zbog neočekivane erozije ili zemljotresa, recimo? No, brzo ga odbacim te spokojno nastavim da se zavlačim i provlačim kroz otvore i prolaze, sve do izlaza koji, čini mi se, dolazi prebrzo.

Zašto ovaj podzemni grad nije veći?, pitam se odlazeći.

A onda se setim da me 'pravi' alti šehriji tek očekuju u Kapadokiji.

Fotografije:

Južna Anadolija 

Taškale, Manazan i Ješindere

Konja i oko nje 

Centralna Anadolija