Ekonomski aspekt entitetizacije BiH

Predsednik skupštine Republike Srpske nedavno je rekao da političko Sarajevo ne pokazuje preveliki interes za funkcionisanje zajedničkih institucija BIH. Po njemu vlast u Federaciji BIH se koncentrisala na svoj entitet. Da li je ovo samo politička poruka ili dobar opis trenutnog stanja? Pokušajmo da odgovorimo na ovo pitanje tretirajući relevantne ekonomske pokazatelje, jer je bitan deo priče - novac.
Po dostupnim podacima o budžetima za 2010. udeo potrošnje na nivou Unije (države) BiH u GDP RS iznosio je 7% (misli se na trećinski udeo potrošnje Unije BiH), dok je udeo u javnoj potrošnji (konsolidovanim budžetskim rashodima) RS iznosio 17%. Ovde treba pomenuti da se dobar deo tih para vraća u RS kroz plate službenika iz RS, budući da praktično polovina budžeta Unije BH ide na plate. Međutim, zaposleni iz RS čine ipak daleko manji udeo od trećinskog, koliko je približno njihov udeo u GDP i populaciji BIH. Pored toga, iz tih para se npr. finansira i vojska, dok je do pre manje od decenije RS finansirala Vojsku RS, koja je sada integrisana u oružane snage BIH. Kada su u pitanju indirektni porezi, odnosno PDV, i njihova raspodela daje približno trećinu RS. Prema trenutno važećim koeficijentima, utvrđenim za prvi kvartal 2012, indirektni prihodi se raspoređuju prema sledećoj formuli: Federacija BiH: 63,1%; RS 33,4%, Brčko Distrikt 3,5%. Inače, indirektni porezi čine više od 70% ukupnih prihoda entiteta i distrikta, dok se zajedničke institucije BIH finansiraju isključivo iz PDV-a.
Imajući u vidu da se na nivou entiteta nalazi i zdravstvo i penzioni sistem, a koji se finansiraju preko odgovarajućih fondova, koji formalno nisu deo budžeta entiteta, ali jesu na nivou entiteta, jasno je da je i taj značajan fiskalni izdatak (i prihod) van domašaja centralne države. Pored toga, parafiskalnu potrošnju, opet ne na državnom nivou čine i brojna javna preduzeća. Na kraju lokalni (i kantonalni u FBIH) nivoi vlasti imaju svoje prihode i rashode.
U suštini, na nivou centralne države nalazi se relativno mali deo ovlašćenja posmatrano i kroz ekonomsku prizmu. Maksimalno 7% GDP-a entiteta se preraspodeljuje preko državnog nivoa, što je tek nešto više od oko 5%, koliko je taj iznos bio za Državnu zajdnicu SCG. Na nivou SAD taj iznos je oko 20%, a u EU tek nešto preko 1% GDP, u Srbiji Republički budžet, zajedno sa fondovima (PIO, ''Zdravstveni''....), čini preko trećine GDP-a. Dakako, nije nivo preraspodele novca nešto što striktno određuje nivo decentralizovanosti jedne države, ali ne treba potcenjivati te podatke.
U svakom slučaju, konstantna politička kriza u BIH dovodi do relativnog ekonomskog jačanja entiteta. Politički diskurs dobio je novi pojam: entitetizacija. Entitetizacija sa sobom nosi i zatvaranje entiteta u svoj ustavni prostor, budući da su institucije unije BH neefikasne i spore.
To ipak ne znači da veći nivo centralizacije BiH nije ostao cilj dobrog dela bošnjačke elite. Međutim, možda i ambivaletno ponašanje prema zajedničkim institucijama ukazuje i na drugačije poimanje stvari. Ono bi se možda moglo pojednostavljeno svesti na sledeće: hajde da se fokusiramo onde gde imamo efektivnu vlast, a to je federalni nivo (FBIH). Naime, mogućnost da Hrvati i Srbi onemoguće Bošnjake da donose odluke relativno je mala i svodi se na intervenciju ustavnog suda FIBH (povreda nacionalnog interesa, koju je, inače, teško dokazati). Identičan je slučaj i u RS. Možda i nije čudno da su na dve ustavno najjače pozicije u BIH, premijerskim foteljama FBIH i RS, dva veoma pouzdana (i lojalna) saradnika lidera dve najjače partije u BIH: SDP-a i SNSD-a.