VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) IX

Pretposlednja glava ovog dela.  

- Da li će me tvoj otac zaista podržati ako budem hteo da unapredim svoje vojvodstvo? - upita on bez okolišanja.

- Mi ulažemo u svoje prijatelje. Ovo će selo doživeti pravi procvat već iduće godine, ali mislim da bi prvo mogli da ti damo materijalnu podršku. Već sam poslao ljude po sanduk srebra kojim ćemo platiti pravljenje zidina oko njega - odgovori vilin-princ. 

- Volim ovo mesto, ali nisam siguran da je ovo pravi položaj za budući grad. Gradovi se obično osnivaju na raskrsnicama puteva, pored velikih reka i u zaklonjenim fjordovima koji su idealne luke. Ovo selo je izolovano duboko u šumi i zato je verovatno ostalo van domašaja raznih napadača.Tako povučen položaj je zgodan, ali nikako nije za grad - glasno je razmišljao sedokosi vojvoda.

 - Grad je svugde gde ima puno ljudi. Uopšte nije bitno kako su se našli na tom mestu - odvrati Kju filozofski.

- Kada vi tako kažete, prinče, - upadljivo učtivo mu odgovori starac.
- Kako se zove ovo selo gde te ljudi toliko vole? - upita ga vilenjak kroz smeh
- Pa, nema ime. Samo selo. U početku je tu bila samo jedna velika drvena građevina koja je služila za sastanke nekog uništenog plemenskog saveza. Bila je u jadnom stanju i ja sam je obnovio, a onda su se dve porodice odnekud doselile i skućile tu, na mojoj zemlji. Nisam ih oterao nego sam ih samo upozorio da će morati da plaćaju desetak, jer su na posedu koji sam dobio od kralja. Oni pristaše i tako, malo po malo, sve se više ljudi se okupljalo oko moje kuće.
Neki pričaju da je to zato što sam ja mnogo bolji prema kmetovima od drugih gospodara. Drugi kažu da su to sve ubice i prognanici što pobegoše u duboku šumu kako bi umakli pravdi ili krvnoj osveti. Bilo kako bilo, za proteklih četrdeset godina sakupilo se dosta sveta ovde. Ali mestu nikada nismo dali ime. Bilo je jednostavno selo. Niko ga nikada nije ni zvao drugačije - ispriča starac kratku istoriju svoga feuda.
- Moraćemo još da razmislimo o imenu. Grad ne može da bude bez njega. - uzdahnu vilenjak čudeći se tolikoj nemaštovitosti.
- Pa, šta nam je prvi korak u podizanju grada u sred šume? - učtivo upita vojvoda.
- Sutra, kad stigne vilinkraljev novac, idemo da kupimo još najmanje tri sela na jugozapadu. Mislim da je to bolje rešenje nego da izazivamo Otona. Njega može poneti pohlepa kad vidi blago i eto ti rata umesto trgovine. Mislim da su vladari sa druge strane ove velike šume daleko razumniji.
Koliko poznajem ove krajeve, tamo ima dosta obradive zemlje, a ti moraš tvoje sugrađane da rasteretiš zemljoradnje, ako misliš sa njima da zidaš. Zidari treba nešto da jedu i da izdržavaju porodice. To nikako ne smeš da zaboraviš. - Posavetova ga Kju, skoro očinski.
Sanduk je stigao kroz dva dana jer su vijenjaci putovali mnogo brže od ljudi, ali uz njega stiže i puno vilinskog naroda koji je hteo da pomogne u izgradnji novog grada.
Kju i Gotfrid smesta su krenuli na čelu vojske od sto dvadeset vitezova u posetu komšijama na južnoj ivici šume. Pregovori su bili teški i iscrpljujući, ali, kako ni jedan okolni velmoža nije moga da sakupi toliku silu ipak su prodali ta sela, što je bilo mnogo bolje nego da ih ratom izgube. Za planiranu svotu osnivači grada uspeli su da kupe čak sedam sela. Tako su obezbedili pristojnu prehranu svojim ljudima.
Kada su se vratili zaključiše da ni vilenjaci u selu nisu sedeli skrštenih ruku. Na raskrsnici je nikla još jedna velika kamena građevina koja je bila nova seoska krčma. Imala je veliku kuhinju u dve sale u prizemlju i oko dvadeset i pet soba na spratu. Linel je već sve bila postavila i počela je da služi mušterije dok se boja na novim stolovima još sušila.
Vilin-zidari bili su usred rasprave gde će u selu da smeste veliku ciglanu, jer u ovom kraju nije bilo mnogo kamena, a dovlačenje tog materijala koštalo bi previše napora. Rešiše da je postave u nanižem delu sela, pored močvarnog terena, čija je zemlja bila kao stvorena za pravljenje terakote. Sama njena gradnja trajala je nedelju dana, i to uz svu vilinsku mudrost i okretnost. Bila je velika, i duboka, sa osam ždrela za pečenje i četiri ogromna dimnjaka koji su štrčali nebu pod oblake. Gotfrid reče kako će to izgledati vrlo ružno kada bude završeno, ali Kju mu obeća da će od njih napraviti prelepe vrlo visoke i vitke kule
Ciglana je odmah počela sa radom i posle toga se godinama nije gasila. Pravila je puno prašine i čađi, ali bar se nije hranila drvetom iz obližnje šume nego su vilenjaci, pomoću nekih svojih trikova, u njoj održavali beloplavu vatru.
Gotovo celo selo bilo je zaposleno oko nje. Tone dobro pečenih pravih i glatkih cigala hladile su se na gomilama. Posle nekoliko dana više nije bilo mesta ne koje bi mogle da se stave, pa su masivnim volovskim kolima počeli da ih odvlače do mesta gde će biti upotrebljene. Četvrtaste hrpe crvenih cigala nikle su svuda po ivici sela. Istovremeno su vilenjaci odnekuda dovlačili kamen i skladištili ga na istom mestu. Da je neko tada krenuo u napad na Gotfridovu prestonicu imao bi grdnih muka jer je već bila stvorena svojevrsna ograda od građevinskog materijala.
Vilenjački majstori raspravljali su se o tome šta bi prvo valjalo graditi. Sam vojvoda smatrao je da prvo treba početi sa dizanjem bedema, a onda sve ostalo dograđivati.Vilinski graditelji su, naprotiv, smatrali da pre svega treba početi od dovođenja vode u selo i odvođenja kanalizacije, a za to je trebao detaljan plan budućeg grada. Sam Kju nije bio preterano zadovoljan zidinama od cigala na koje su graditelji planirali da stave samo tanku presvlaku od kamena, pa je tražio način da budući grad ima malo bolju odbranu.
To je bilo prilično uzaludno jer je većina mesta tada bila zaštićena samo okruglom dvostrukom ogradom od balvana između kojih je bila nasuta zemlja, u starom vikinškom stilu. Za pravi zamak od kamena morali ste u to vreme da budete najmanje erl, ili kralj. Danima su vilenjaci merili i kopali, postavljajući temelje budućih zidina. Meštanima je bilo najčudnije što su merili i čeprkali i dosta daleko od samog sela, kao da će i tamo nešto podizati.
A onda, tačno tri meseca od početka radova, poče izgradnja. Po obodu sela niče dvanaest velikih kamenih kula, a potom su zajedničkim radom podignuti bedemi koji ih spajaju. Za to su bili dovedeni i radnici iz novokupljenih sela mada su meštani dosta zazirali od njih govoreći da je glupo graditi utvrđenje sa mogućim budućim neprijateljima. Njihova zaduženja uglavnom su se svodila na stajanje u redu dodavanja cigala, kopanje ilovače i prevoz kamenja sa udaljenih mesta. To nije bio kuluk, a vojvoda im je pošteno platio za njihov trud.
Razni rovovi pružali su se svuda po selu presecajući seoska imanja, pa čak i okućnice meštana. To se naravno radilo u periodu kada je zahladnelo i oni su se napunili vodom i blatom. Seljaci su prelazili preko njih po daskama psujući na sav glas, a jedno dete čak se i udavilo u mutnoj vodi. Međutim, vojvoda se pred svojim narodom neumoljivo držao stanovišta da su te neprijatnosti samo neophodna cena napretka i radovi su nastavljeni. Ljudski dunđeri obično su prekidali sa gradnjom čim bi se vreme pokvarilo, ali to nije imalo nikakvog uticaja na vilenjake. Njih sedamdesetak neprestano je, radilo pretežno noću, i seljani bi skoro svakog jutra u čudu ugledali neki novi objekat ili deo fine obrade bedema.
Do vremena prvog snega jako široke keramičke cevi izrađene u istoj ciglani od terakote sa silicijumom i još nekim dodacima bile su postavljene i zatrpane. Izgradnja nije stala ni pod snegom. Postavljeni su grudobrani na tek dovršene, šest metara visoke, bedeme. Lepo su uređene kule i njihova kruništa. Podignute su i male stražarske kućice sa prozorčićima za osmatranje.
U samom bedemu bilo je mnoštvo odaja i hodnika u kojima se straža mogla odmarati i živeti za vreme ovakvih hladnoća. I pored toga što su te prostorije bile grejane toplom vodom i imale mnoštvo lepih ležajeva i kuhinja, novopečeni vojnici mnogo više su voleli da te ledene dane provode sa svojim porodicama, u susedstvu. Po njihovom mišljenu straža je bila potpuno nepotrebna onome ko na zidovima ima vilenjake. Vilin-princ se samo bojao da bi im ta navika mogla ostati i posle njihovog odlaska. Zapravo, i sada se jako mali broj njegovih saplemenika nalazio na bedemima. Većina njih se bavila nekim podzemnim radovima i prokopavanjima duboko u šumi. Pri tom su se navodno koristili i čuveni „gorionici" legendarne naprave kojima su vilenjaci prosecali put kroz granit jednako kao i kroz vlažnu zemlju.
Frija i Un su se u tom periodu vratile u Mag- Mel, kako bi zimu provele sa decom. Ali porodični skupovi nisu bili ono što treba bez Kjua, a čak su i tople pećine izgedale mrtvo bez većine vilin-naroda koji je sada gradio Gotfridov grad.

Čim su prve visibabe propupile ispod snega, Frija se toplo odenula, uzjahala svog prugastog konja i krenula nazad. Un je ostala u Astaru, jer je poslove zidanja smatrala prljavim i nedostojnim jedne princeze kao što je ona.
Novonikli grad delovao je gotovo nestvarno u dubokoj šumi. Zapravo on se sastojao samo od šest metara visokih bedema sa dvanest stražarskih kula i četiri pristojne građevine u njemu, od kojih je jedna bila ciglana. Osim vojvodinog „zamka" i krčme pojavio se i novi gradski hol, to jest neka vrsta skupštine gde će sve starešine porodica i majstorske gilde imati svoje predstavnike.
Ta je zgrada bila gotovo dvostruko veća od zamka, a u jednom svom delu imala je stalnu misiju vilinvidara koji tu lečili novopečene građane. Zbog njenog izuzetnog značaja bila je smeštena na glavnom gradskom trgu, koji više nije bio pijaca. Na sredini tog prostora bila je izgrađena ogromna okrugla fontana koja još uvek nije bila puštena u rad pa stanovnici nisu imali ni najmanju predstavu šta bi to trebalo da bude. Sa druge strane ostavljeno je dovoljno prostora da Hrišćani podignu veliku crkvu ili pagani neki svoj hram.
Vilenjaci se u to nisu mešali, mada nikako nisu razumeli šta će ljudima te gluposti. Pijaca je izmeštena blizu glavne kapije i sada se po zimi pravila velika natkriljena konstrukcija sa šumom stubova i kolonama lukova. Osim pripremanja pijace vilenjaci su se u tom trenutku bavili i trasiranjem glavnih gradskih ulica, što sa tvrdoglavim seljcima nije bio ni malo lak posao. Mnoge bašte i okućnice bile su okrnjene ili čak presečene novim, kaldrmisanim putevima. Sva sreća da se bilo zimsko vreme pa u baštama nije bilo nikakve letine inače bi tu nastale mnogo ozbiljnije poteškoće.Sam vojvoda morao je oštećenima da obeća nove njive koje će vilenjaci iskrčiti u obližnjoj šumi zarad obeštećenja onih koji su izgubili zemlju zbog radova u gradu i zbog nalivanja jezera.
- Kakvog jezera, pobogu!? - uzviknuo je Gotfrid kada je čuo vilenjačko obećanje.
- E pa, veliki strateže; ja razmišljam malo dalje od onoga što trenutno radim. Primetio si kako su ove zidine, iako pristojno visoke i debele, isuviše razvučene. Sa dobrom vojskom lako bi se osvojile, pogotovo ako bi napadači bili dovoljno pametni da ih ozbiljno napadnu sa četiri-pet strana istovremeno. Ti, jednostavno, ne bi imao dovoljno ljudstva da ih braniš. Dok ovo utvrđeno selo ne bude postalo pravi grad, pun ljudi, stalno ćete biti izloženi toj opasnosti. Zato sam smislio kako da vam stvorim dodatnu odbranu.
Pošto su južna i zapadna strana sela opkoljene neplodnom močvarom, rešio sam da žrtvujem one oranice sa istočne, i deo pašnjaka sa severne strane, pa da novi grad postavim na veštačko poluostrvo. Možda si uočio da je oko glavne kapije, na severu, odbrambeni bedem potpuno pokriven kamenom. A kule za odbranu najbrojnije. Ima ih čak šest na toj strani. Tu će, u stvari, biti jedini kopneni prilaz tvome gradu - iznese mu vilin-princ svoju punu zamisao.
Stari vitez se počeša po glavi, pa reče:
- Ti tvrdiš da je to dobra odbrana? Šta će biti kada mi se Haroldovi drakari pojave pod zidinama? Ovaj grad će nestati u plamenu kao i mnogi pre njega. -
- Da, a Danci će pre toga krčiti stotine kilometara šume kako bi ih dovukli do tvog lepog jezera? Pa ti sada do ovog mesta nemaš ni put na kome bi se dvoja kola mogla mimoići. Jedva smo se probili do ovde sa ovo troje naših. Za tebe su opasni samo konjanici i pešaci koji ti se mogu privući senovitim šumskim stazama. Zato prestani da izmišljaš gluposti i slušaj mudrije i iskusnije od sebe. - obrecnu se Kju.
- Nisam baš oduševljen tom idejom. Pomalo se i plašim vode. U oklopu se ne može plivati, a šta da kažem putnicima koji ovde naiđu odakle ovde jezero na mestu gde ga nikada nije bilo? - i dalje je bio sumnjičav starac
- Izmislite neku priču o tome. Vama ljudima to neverovatno ide od ruke. Recimo vitez osnivač vašeg klana je ubio strašnog zmaja i na mestu gde je ovaj pao stvorilo se jezero. Zato će i biti polukružno jer će pratiti liniju tela čudovišta koje je krenulo da se obmota oko grada, koji onda možete nazvati recimo Jezergrad ili Grad sa zmajevog jezera - posavetova ga vilin-princ.
- Nama, pravim plemenitim vitezovima, ispod časti je da lažemo. Odbijam da se kitim rezultatima vašeg rada i muke, ali ćemo ipak da smislimo neku priču. Prost narod mnogo voli legende. Samo čini mi se da će nam trebati i neki materijalni dokazi za to - reče vojvoda od Jezergrada.
- Prepusti to nama - nasmeja se vilin-princ.
Začudo, vilenjaci koji su se u svojim sagama prilično držali istine, obožavali su da prave najneverovatnije legende za naivno domorodačko stanovništvo ovog sveta. Ovaj zadatak Kju prepusti Ohen i Tis. Napovilna Izabela sama se ugurala u tu priču tvrdeći kako ona, kao bivše crkveno lice, veoma dobro zna kako radi sujeverje i mašta kod ljudi. Njih tri su odoše nazad u Astar i baciše se na posao.
Još je Kotal-Gator bio dobio na poklon, od nekih svojih istraživača za vilenjake tada novog sveta, neku ogromnu lobanju ovalnog oblika sa oštrim zubima koji su mogli biti upotrebljeni kao kratki mačevi. Bila je dugačka čak metar i šezdeset, a široka koliko dobar viteški konj u sapima. Deo donje vilice bio je pomalo oštećen i cela lobanja bila je prilično prekrivena okamenjenim krečnjakom, kao da je dugo stajala u vrlo tvrdoj vodi. Sada se nalazila duboko u ostavama ispod dvorane Majke magle, zajedno sa nebrojenim blagom vilin-kraljeva. Tis ju je uz pomoć šestorice snažnih vilenjaka izvukla na svetlost dana. Zatim su joj uz pomoć svrdla, dleta i lepka pričvrstili neke ogromne rogove koje su izvukli pre stotinu godina sa dna velike reke i još jedan širok, kratak šiljasti zub od, ko zna kakvog izumrlog stvorenja, koji pričvrstiše na mesto gde bi, otprilike trebalo da bude nos. Tako je dobijeno nešto što je trebalo da predstavlja glavu zmaja ili nekog drugog gadnog mitološkog stvorenja iz ljudske mašte.
Nju su natovariše na kola i skrivenu u sanduku, pod gomilom lepo obrađenog kamena, odvezoše u, sada već prilično uznapredovao, Jezergrad. Proletnje kiše su im pravile izuzetne probleme jer su točkovi kola propadali u blato i lomili se, a vitki vilinski konji se klizali po njemu. Stvari su se malo popravile kada je Tis kupila dva para volova sa nekog usputnog imanja. Tako su, posle mnogo perepetija, potpuno premorene i blatnjave, nedelju dana kasnije stigle u Jezergrad. Glava zmaja bila je u najvećoj tajnosti smeštena u gradski hol i skrivena do svečanog pokazivanja.
U međuvremenu, sa toplijim vremenom oživele su i aktivnosti oko zidanja grada. To je prouzrokovalo nove nesporazume i nove svađe, ali vojvoda je zajedno sa svojim vilinskim prijateljima bio istrajan u tome da od velikog sela napravi bogat grad. Duž glavnih ulica popločanih kamenom nikli su redovi kuća, sa jednim ili dva sprata, koje su se skoro oslanjale jedna na drugu. Seljaci su vrlo nerado useljavali u njih iako su bile mnogo prostranije i bolje uređene od straćara koje su im rušili. Dodatna prepreka bila je što su vilenjaci napravili mnogo više kuća nego ih je prvobitno bilo na tom prostoru. Naravno, pojavile su se i nevolje sa okućnicama. Da po još uvek svežem vremenu ljudi ne bi živeli napolju oni su zauzimali prve izgrađene kuće, što razume se, nije odgovaralo njihovim pređašnjim dvorištima. Stanovnici tih poseda toliko su se tvrdoglavo držali prava na svoju okućnicu da je na kraju Gotfrid morao sve da ih okupi u gradskom holu i da svojim snažnim glasom nadjača buku koju su pravili.
Rekao im je dosta grubo da je on vlasnik sve ove zemlje i da prihvate kuće i posede koje on dodeljuje ili da pokupe svoje brojne porodice i potraže svoju sreću kod nekog drugog zemljoposednika, u komšiluku. Na to starešine porodica pognuše glave, ali još uvek su gunđali. Kju je docnije u vilinskim knjigama o osnivanju Jezergrada napisao. „Nikada se u istoriji to malo vojvodstvo nije više približilo granici građanskog rata nego li u trenutku kada smo ih selili u veće i bolje kuće. Ali, takva je, valjda, ljudska priroda. Ne voli nikakve promene."
Isprva se Gotfridovi kmetovi nisu mogli nikako navići na toliko prostora u svojim skromnim staništima kao ni na to da im je pravo boravište sada obično bilo na spratu, a ne u prizemlju kuće. Penjanje uz stepenice mrzeli su najviše na svetu pa su mnogi počeli živeti u malim kućicama koje su vilenjaci podigli iza glavnog zdanja da bi posluga imala gde da stanuje. Taj negativan stav se donekle ublažio kada su vilenjaci pustili vodu u cevi i doveli je do svake kuće i dvorišta, ali ni onda nisu bili svi oduševljeni. Žene i deca igrali su se sa vodom koristeći je u razne svrhe, ali su stariji muškarci zabrinuto vrteli glavama i govorili da od vode u kući neće ništa dobro izaći.
Imali su celu priču o negativnom uticaju tekuće vode na njihove porodice:
- Deca će je trošiti neumereno se brčkajući u njoj, a žene će postati lenje jer neće više morati da je dovlače sa bunara. Verovatno će onda ušteđenu snagu i vreme trošiti na gadne stvari kao što je recimo preljuba ili svađa sa mužem. -
Zavilenjeni starac takve je primedbe odmah odbacio izdavši proglas:
Svako onaj ko bi na datoj bi zemlji ili kući onesposobio ili namerno pokidao vodene cevi završiće kao ukras na ogradi novog utvrđenja sa glavom nabijenom iznad gradske kapije.To je volja vašeg gospodara i biće izvršena!
Otpadna voda, koja je isticala iz kuća, išla je u ogromne septičke jame koje su delom ispuštale tu pogan filtrirajući je kroz zemlju da bi na kraju završila u močvari južno od mesta.To je bilo moguće zato što je sva pijaća voda dolazila sa svežih izvora više bivšeg sela, tako da se nije mešala sa otpadnom. Sva šteta od postavljanja tog primitivnog sistema je bila što su ti tršćaci na jugu ponekad smrdeli malo više nego obično. Zbog toga je Kju i projektovao vrlo veliko veštačko jezero - kako bi ta prljava otpadna voda mogla lepo da se iščisti.
Naredio je da se čitav kilometar daleko od grada dno jezera okameni istim onom gorionicima kojim će biti iskopano. Negde početkom toplog vremena u maju na Jezergrad naiđe strašna oluja sa tučom i provalom oblaka. Dok su nebo cepali gromovi, a na naleti kiše nanosili vodu pod zatvorena vrata, vilenjaci stupiše u akciju. Dva sata po neviđenom nevremenu stari Flint je gorionikom razložio nebrojene tone zemlje ne štedeći čak ni šumu koja je bila na putu njegovoj viziji jezera. Stvorio je rupu od bar osam kvadratnih kilometara koja je na jednom delu bila duboka i preko trideset metara. Obilna kiša već je bila počela da puni dno jezera vodom kada vilenjaci pokrenuše tri velike cevi koje su ispod zemlje sprovodile vodu iz četiri potoka u novo jezero.
Naravno, već ranije je bila postavljena ustava preko koje se upravljalo odlivanjem vode u naglo osiromašenu malu reku na, otprilike, tri kilometara od vilenjačkog prekrajanja prirode. Negde pred sam kraj oluje, kada je celo dno već bilo prekriveno vodom, Kju u novonastalo jezero ubaci veliku količinu poboljšane grčke vatre. Na samoj sredini pojavi se velika vatra čiji su zeleni plamenovi sukljali desetinama metara u vis. Čitavo nebo na južnoj strani gorelo je satima.
Ugledavši neprekidno svetlo iako se nevreme smirivalo, ljudi istrčaše iz svojih domova i ispeše se na južni zid smatrajući da se radi o šumskom požaru. Tu su začuđeno vikali i pokazivali veliki plamen vrlo neprirodne boje nasred svojih nekadašnjih pašnjaka. Čitava zemlja oko grada malo je utonula i posivela. Neki su kukali i optuživali Gotfrida da je, petljajući sa natprirodnim narodom iz šume, navukao na njih bes Bogova. Drugi su se čudili i zapitkivali nepomičnu četu vilenjaka na grudobranima šta se desilo, ali ovi su ostajali nemi kao kameni kipovi. Kasnije, kada je zelena vatra na vodi počela da jenjava, procedili bi po neki odgovor kao:
- Ne bi ste verovali! - ili - Bolje da ne znate, i mi smo se bili uplašili, svi osim našeg princa. -
Tada je Kju sišao sa naviše kule držeći svoj veliki luk, a razdragani vilenjaci su mu čestitali i ljubi li ga u zabrinuto lice. Te se noći dogodilo samo to. Radoznali ljudi nisu mogli ni da vide, ni da saznaju ništa više. Vilenjaci su bili ćutljivi i daleki, baš onakvi kakvim ih opisuju ljudske legende.
Sledeća tri dana nivo vode oko grada uporno se penjao, ali vilinski graditelji nisu bili ni malo zabrinuti zbog toga. Samo su stanovnicima rekli da se ne plaše jer im više ne preti nikakva opasnost, ali ostali su nedokučivi.
Istovremeno, nekoliko dobro plaćenih Gotfridovih ljudi počelo je da širi glasine među stanovništvom. Kleli su se da su te noći stražarili u kulama na bedemu i svojim očima videli ogromnog zmaja koga je, valjda, donela oluja, kako napada grad bljujuči vatru i leteći po nebu. Bilo je tu dosta razlika i nejasnoća između njihovih verzija naročito oko boje i krljušti i broja glava nemani, ali svi su se slagali da se hrabri vilin-princ ispeo na najvišu kulu i svojom čarobnim lukom ubio čudovište, koje je zatim palo na zemlju ispred grada, sagorevši u svojoj prirodnoj zelenoj vatri i napravivši svojim udarom ovu ogromnu rupu u zemlji. Na svu sreću, kiša je nastavila da pada još čitavih nedelju dana, pa su seljani imali utisak da je ona napunila novonastalo jezero. Ni vojvoda ni vilin-princ nisu ni podržali ni odrekli priču, tako da se ona polako kuvala u ljudskim glavama željnim fantastičnih događaja, uporno rasla.
Na kraju se pričalo kako je Kjuil-Gator rasterao čitavu vojsku plamenih zmajeva ubivši njihovog kralja i njegovu svitu, zvanu zmajevi gvozdenih krljušti. Priča se pročula nadaleko a novonastalo jezero je nazvano Zmajevo Jezero a grad, po Kjuovoj želji, Jezergrad.
Ali, to nije bilo sve što su lukavi sinovi Šume Trolova hteli da postignu. Glavna je dobit što se seljaci uopšte nisu bunili zbog plavljenja svojih pašnjaka koji su bili tako zgodno raspoređeni oko grada. Dobili su obeštećenje u novonapravljenim trakastim krčevinama koje su vilenjaci napravili za njih duboko u šumi, a koje su bile zasađene najboljim krmnim biljem. Oranice su ionako bile severozapadno od grada, na višem tlu, kako skupoceno seme ne bi propalo od vlage u močvarnom zemljištu. Njima stvaranje veštačkog jezera nije nanelo nikakvu štetu.
Dve nedelje posle dramatičnog događaja u mulju Jezergrada pojavila se zastrašujuća lobanja. Bila je postavljena ispred glavne sale na posebno kameno postolje na kome ljudskim i vilinskim runama bio opisan izmišljeni događaj. To je samo pojačalo ubeđenje stanovnika tako da ih više ništa nije moglo pokolebati. Priča se potpuno ukorenila, do te mere da su druge stanovnike sada prostranog vojvodstva počeli gledati s prezirom, smatrajući sebe plemenitijim zato što žive na tako lepom i čarobnom mestu. Ako bi neko u selima i gradićima Norlanda samo posumnjao u njihovu priču odmah bi proradile pesnice, a bogami, u nesrećnijim slučajevima i noževi.
Vilin princ i njegova prelepa supruga nikada nisu morali da odgovaraju na glupa pitanja o zmajevoj glavi, jer su u trenutku kada je ona prvi put pokazana već bili na putu za svoju dragu Šumu Trolova. Oni su, s pravom, smatrali da je vilinski posao oko osnivanja toga grada bio završen. Ne računajući osvajanje vojvodinog doma, čitava vilinska zajednica Mag-Mela potrošila je na to oko godinu dana života, što je bilo dosta vremena čak i za njihovu dugovečnu rasu. S obzirom da su i novčano pomogli pravljenje Gotfridovog grada, ta vojvodska kuća trebalo bi da im bude zahvalna i verna do samog kraja sveta.
Ali, kao što znamo, ljudska uverenja menjaju se kao vreme na nebu. Poslednji vilin-graditelji otišli su odatle negde tokom najtoplijeg dela leta. Predhodno su vojvodinoj porodici pokazali kako se upravlja podzemnim ustavama za upravljanje nivoom jezera. Krčmaricu Linel zamenili su jednom napovilnom devojkom, kako u prijateljskom gradu ne bi previše brukala vilenjačko ime, a u Zmajevom jezeru zapatili su neku krupnu ribu iz sibirskih reka, koja pase trsku, a naraste tolika da su joj krljušti velike kao nokat na ljudskom palcu. Pošto nigde uokolo nije živelo ništa slično, rodila se i legenda da su ribe postale tolike jer su u jezeru jele otpale zmajeve krljušti.
U Jezergradu je ostala samo vilin-vidarska misija, pod posebnom vojvodinom zaštitom, koja je bila aktivna sledećih dve stotine godina dok, zbog snažnog uticaja crkve, vidari nisu skoro potpuno ostali bez posla. Kako je Gotfrid tada bio u krstaškom ratu, a njegovi potomci daleko odatle, oni se dostojanstveno povukoše prepuštajući domorodce njihovoj veri i njihovim bolestima. Tako je praktično iz Jezergrada nestalo predstavništvo Astara.
Sam grad se jako brzo razvijao i posle odlaska vilinskih graditelja. Odmah pošto su bile napravljene ulice od kamenih ploča, čime se mogao pohvaliti malo koje mesto na severnom svetu, ljudi navališe da zidaju kuće po ugledu na one već napravljene. Uz onih sedam sela koje je sada vojvoda posedovao pristigli su mnogi kmetovi koji su ovladali ponekim zanatom. Za njima su stigli i trgovci. Svima njima trebale su kuće i mesta za radnje i radionice. Franački Hrišćani, koji su došli za trgovcima podigoše prelepu crkvu u svom stilu na za to već određenom mestu preko puta gradskog hola tako se narednih nekoliko godina svuda zidalo i zidalo.
Došljaci su naočito bili zadivljeni tekućom vodom govoreći da se takvim čudom mogu pohvaliti samo neke prestonice na Sredozemlju. Vojvoda je svemu tome dodao svoju dosetku. Na sredini svih glavnih gradskih ulica nalazio se po jedan red vitkih, prilično razmaknutih, bronzanih stubova. Na njima su svake noći paljene velike uljane lampe pa su najvažnije gradske četvrti imale stalno osvetljenje i život u njima nikada nije zamirao. To je dodatno podiglo ugled Jezergrada.
Konačno, posle tri godine, kada više nije bilo prostora ni da se podigne golubarnik Gotfrid naredi da se ugasi velika ciglana i ponovo pozva svoje vilinske prijatelje. Oni mu, za oko tri meseca, na tim čvrstim temeljima podigoše ogroman zamak. A oko četiri dimnjaka napraviše vitke kule koje su bile jedinstvene u arhitekturi toga doba. Sa njih se moglo osmatrati veoma daleko, ali to zapravo nije imalo nekog značaja jer bi, u stvari mogli da vidite samo beskrajno zeleno more. Jezergrad je jako dugo ostao izolovan u šumi i osim trgovaca sa juga malo ko je zna za njega. Pametni vojvoda im nije dozvolio da proširuju šumske puteve i grade svratišta. Onaj ko je želeo doći u njegov grad morao je poprilično da se pomuči. To ga je verovatno spaslo mnogih opsada.
Na severu, prema Astaru i Norlandu, nije ni postojao put koji bi iko ozbiljan mogao koristiti. To je bila obična zarasla šumska staza kojim bi se jedva mogla provući volovska kola, a i to uz mnogo napora i sreće. Ipak, desetak godina docnije kralj Oton sa Gvozdenom Košuljom došao je na originalnu ideju. On je planirao da iznenadi svoje neprijatelje tako što će svoju moćnu konjicu provući kroz gustu šumu i zaći im iza leđa. Stratezi njegove armije bili su protiv toga jer je teška konjica bila veoma ranjiva u gustoj šumi, ali kralj je ostao tvrdoglav. Na žalost, udario je baš onim putem prema Jezergradu i tako je, usred potpune divljine naleteo na njega. Prvo se zadivio njegovom lepotom, a onda je pokušao da ga zauzme na juriš što mu uopšte nije uspelo. Zatim je pokušao da postavi opsadu, ali, grad debelih zidina snabdevan sa vode nije ni najmanje patio od gladi. Sa prvim snegom morao je da se povuče u Herdubrajt žaleći se da je njegova prestonica prava štala u poređenju sa ovim fantomskim mestom. Posle toga više i nije pokušavao da ga osvaja, smatrajući sve to nekom mućkom nečistih sila. Pošto se, sasvim slučajno, u trenutku napada tamo našlo šesnaest vilenjaka njihove strele odnele su veliki danak među napadačima.
Posle povlačenja, uplašeni Otonovi vojnici proneše glas kako je to vilinski grad, tako da gotovo stotinu godina nikakav putnik ne dođe iz Norlanda. I sami meštani svuda su se hvalili kako su im vilenjaci sazidali grad na mestu gde je vilin-princ oborio zmaja. Dodatnu zabunu unosio je i sam Gotfrid pričajući kako je Haldir od Astara jedini kralj kome je dužan svoju odanost. Tako je prelepi grad na jezeru dugo bio obavijen velom tane i nepostojeće magije, kako je i priličilo prestonici Gotfridovog šumskog vojvodstva.
Što se Frije i Kjua tiče, vrativši se konačno u Mag-Mel zaključili su da su potpuno nepotrebno izgubili skoro godinu dana života, radeći na ostvarenju tog blesavog Haldirovog plana. Možda je lepo pomoći prijateljima, ali vilenjaci su, po svom običaju, u tome preterali. Ta evelonska rasa i inače je u svemu preterivala, bar po ljudskim standardima.
Frija je svoje dugo odsustvo uvidela najviše po uzrastu dece. Svi su sada bili veliki kao ljudski desetogodišnjaci , a Zeli je, pod uticajem Anunel, počela da se oblači kao devojka. Ona ju je počela da uči i pravilnoj upotrebi šminke, ali je Un to prekinula, smatrajući da je stvarno prerano.
Tis je deci pružila drugačiju podršku za vreme Kjuovog odsustva. Ona je često znala da nestane zajedno s njima od ranog jutra. Un je odmah znala sa kim su ako bi sa njima nestali i njihovi lukovi. Nije se ni malo brinula, jer je imala beskonačno poverenje u belokosu vilu. Ona ih je vodila na duge šetnje i učila ih da „slušaju šumu". Njenom zaslugom postali su odlični lovci i još bolji strelci. Crvenokosa vila bila joj je zbog toga veoma zahvalna, jer deca nisu bila ni malo zapostavljena dok su ona i Kju podizali Jezergrad. Sada je, konačno, bilo vreme da se vrati svom uobičajenom životu koji im je svima donosio toliko zadovoljstva. Ponovo je okupila oko sebe svoje novostvoreno društvo i uživala je u svakom trenutku koji je provodila sa decom ili sa njima.
U to vreme, Un je bila veoma srećna zbog povratka vilin-princa, pa su se njih dvoje povlačili na duge, takozvane krevetske aktivnosti. Frija je u tome pokušala da ih prati ali nije imala dovoljno nadahnuća za to. Zapravo, rasterećivala ih je odlazeći sa decom i Tis u najudaljenije kutke Šume Trolova.
Tako se završila priča o starom vitezu i osnivanju Jezergrada.Na žalost iz do danas sačuvanih vilinskih hronika potpuno je nejasno koji je to grad i dali je opstao u turbulentnim kretanjima ljudske istorije. Uz sve to teško je odrediti njegov tačan položaj jer se granica Norlada kao posebnog kraljevstva neprekidno menjala iz godine u godinu, kako za vreme legendarnog kralja Otona sa Gvozdenom košuljom, tako i za vladavine njegovih naslednika. Za hroničare Astara bila je mnogo važnija činjenica koju sam potpuno smeo sa uma da pomenem. Priča o tome kako je i Gotfridov grad zadobio predstavnika u Astaru. Da li je zavilinjenje zaista otkravilo srce starog viteza, ili su mu se samo vratili samopouzdanje i plemenitost koje je nekada posedovao, tek, on popusti na suze svoje najmlađe ćerke i dozvoli joj da se uda u Šumi Trolova i da ostane u vilinskom kraljevstvu. Mladi Laro prihvatio ju je u svoje domaćinstvo, ali svi su znali kako je pravi razlog njenog dolaska u Astar njegova izabranica, lepa Tla, najpoželjnija vila u Astaru. O njenoj lepoti vilenjaci su pevali pesme čak i dugo posle njene prerane smrti.