Pariske crtice (IV): Vrline, čemu?

A opet, u „grafiti-fazi“ (negde od 12. do 16. godine), mladi po sveskama, klupama, zidovima i drugde ne švrljaju „Budi dobar“, „Peri ruke pre jela“ ili „Ustupi mesto starijima“, već razne fraze u stilu „Sve je sranje sem pišanja“ (što uopšte nije prosto kao što na prvi pogled izgleda, to su pre, vajldovski rečeno, „ponosite varnice vulgarnosti“).

Pritom, svaki put kada naiđu na nekog buntovnika – onog koji ustaje protiv ustaljenih normi, protiv samoobmana i zavaravanja „da je jedino važno živeti život pun vrlina“, bude im nekako milo u srcu. Naime, mada ne smatraju poželjnim da čovek od malih nogu počne vidno naginjati porocima i prestupništvu, dosadi im, pre ili kasnije, to stalno upućivanje na „put savršenstva koji je popločan vrlinama“ (disciplina, marljivost, poslušnost, vernost, iskrenost, skromnost, zahvalnost, milosrđe, empatija, nesebičnost, pravednost, strpljivost, prijateljstvo, ljubav i drugo). Nesvesno shvataju da tamo gde ima vrlina mora biti i poroka, te da je jednostranost u vrlinama jednako rđava kao i jednostranost u porocima.

1. Svega toga sam se setio kada sam, preturajući po starim knjigama bukinista, na levoj obali Sene, naleteo na “Maksime” od La Rošfukoa (François de la Rochefoucauld: Réflexions ou Maximes morales). Dobro očuvana knjiga, po ceni od samo jednog evra. Odmah je kupih, prekorivši usput sebe, u mislima i sa osmehom na licu, kako sam drčan na - jeftine knjige. Torba mi je već bila (skoro) puna.

Ja sam, naravno, odavno prestao da kupujem zbirke mudrih izreka kakve se skupljaju u srednjoj školi ili za vreme studija (radi unošenja u neku sveščicu, ili direktno u kompjuter). A sada sam kupio La Rošfukoa bez kolebanja, jer on je - nešto drugo. Znao sam to odavno i čekao priliku da naletim na njega. Naime, La Rošfuko je u svom vremenu (XVII vek) važio za prilično čudnog čoveka, nekog ko se bio usudio da kritički razmatra vrline, o kojima su se do tada pevale pesme i pisale knjige. Tvrdi se da je on aktuelan i danas.

Zašto su ljudi dočekali “na nož” La Rošfukoove Maksime? Zašto im je smetao “višak njegove racionalnosti”? Neki su se pitali da li autor te knjige, koja će postati jedna od najznačajnijih knjiga moralne analize svog vremena, zaista nije vodio računa o tome da ima stvari koje se ne smeju reći javno, kako ne bi obeshrabrivale neke ljude koji se u širem društvu smatraju plemenitim?

Po La Rošfukou, vrline nisu prirodne; nisu urođene osobine čoveka. One se, dakle, uče. Da bi se stekle potrebno je uložiti napor, ponekad i bolan, tako da se u nekim situacijama prepuštanje vrlinama graniči s – mučenjem, odnosno (samo)kažnjavanjem. Dalje, ukazivao je da se ljudi ne bi smeli olako obmanjivati “prividnom dobrotom drugih ljudi”, jer često su njihove vrline - njihovi prerušeni poroci: jedno govore, a drugo misle i rade. (Baš ta maksima: “Naše vrline nisu najčešće ništa drugo do naši prerušeni poroci” najviše je iritirala čitaoce, i citirana je kao “školski primer autorove pokvarenosti i drskosti”). S tim u vezi, on je verovao da „u srcima mnogih ljudi nema ničeg drugog sem - interesa“, a da taj lični račun umeju ponekad predstaviti da izgleda kao „nekakvo požrtvovanje“. Dalje je smatrao da čoveka ne vodi razum, već njime vladaju strasti. A strasti prouzrokuju dobro i zlo. Činilo mu se da je poreklo strasti u telu, a ne u umu. Sav osećajni život čoveka – njegovi nagoni, prohtevi, želje – potiču od njegovog vegetativnog života; strasti naiđu kao bolesti kod čoveka, vršljaju jedno vreme pa se - izgube. Nestanu same od sebe, a ne zato što to čovek želi. U svemu tome čovekova volja nema udela, ili ga ima samo u neznatnoj meri - retko ko ume i može vladati svojim strastima. Volja je slaba snaga, skrivena u nesvesnim slojevima njegovog ja, da se skoro i ne oseća i vara se čovek ako misli da nije tako, a to najbolje znaju oni koje strasti ponekad toliko tresu da se osećaju nezdravo, na ivici ludila. Strasti su, dakle, stvar tela, premda i duša može ponekad „da oboli“ od njih i pokaže ih kao „lažna lagodna raspoloženja“. Tako je volja čovekova gurnuta u stranu dok strasti vladaju njime. „Sve strasti nisu ništa drugo do razni stepeni toplote ili hladnoće naše krvi“, govorio je, dodajući da je zajedničko obeležje strasti naše samoljublje, samoživost, interes, na šta nailazimo u mnogim našim aktivnostima koje smatramo – vrlinama. Tako koristoljublje postoji i tamo gde izgleda da ga nema (u zahvalnosti, empatiji, pravičnosti, milosrđu, darežljivosti, skromnosti, čestitosti, ljubavi).

Što se ljubavi tiče, La Rošfuko je polazio od toga da ljudi veruju da u njoj vidi svoje samoodricanje, da baš ona opovrgava samoljublje. Kad vole, izgleda im da su kadri da zaborave sebe, da žrtvuju sebe, što nije tačno. „Baš je to naša velika samoobmana“, kaže on, „a još češće je to zabluda onih koje volimo, što stvar pogoršava; svaka ljubav je, zapravo, samoživost, zadovoljenje naše sujete, naših želja, našega ja; prave, velike ljubavi, o kojima svi govore, su kao aveti – svet o njima priča a malo ih je koji su ih videli“. Prema tome, više nego u mnogim drugim strastima, u ljubavi čovek daje malo - a prima mnogo; on sve vreme živi u uverenju da daje sve od sebe, dok u stvari uzima - sve. Zato La Rošfuko kaže: „Ako ocenjujete ljubav po većini njenih posledica, ona više naliči na mržnju nego na prijateljstvo“. To postaje očevidno s protekom vremena: kada jednog dana nema više ljubavi, umesto nje u srcu čoveka se usadi razočarenje, pa mržnja, i najzad - stid. „Nema toga čoveka ni te žene koji se ne stide što su se voleli, kad se više ne vole. A zašto je tako? Zato što su se najpre varali, zatim što su jedno drugom malo davali, pa su i jedno drugo bezočno potkradali“.

Volter (Voltaire) se slagao sa autorom Maksima, smatrajući da je u njima izložena „jedna jedina istina – da sve naše pobude potiču od našeg samoljublja“. Zabeleženo je da je i Niče (Nietzsche) imao veoma pozitivno mišljenje o Maksimama, te da su neke ideje iz njih uticale na zauzimanje njegovih etičkih stavova u pisanju.

I danas, posle tolikog protoka vremena, Maksime se čitaju, a o njihovom autoru se pišu analize i studije. Tako ima mišljenja da svaka La Rošfukoova maksima predstavlja „jednu otkrivenu intrigu“ (Chacune de ses maximes est une intrigue découverte).

Na kraju, da bi se bolje shvatilo zašto je La Rošfuko tako pisao, pomenuću kratko najpoznatiji roman njegove prijateljice gospođe de Lafajet pod nazivom: „Princeza od Kleva“ (La Princesse de Clèves). Ta knjiga se smatra prvim pravim romanom na francuskom jeziku, odnosno prototipom ranog psihološkog romana.

Mada je cenio svoju prijateljicu gospođu de Lafajet, La Rošfuko joj je ukazivao da je baš princeza od Kleva dokaz neprirodnosti vrline, koja je mučila podjednako tri glavna lika iz knjige: „Postojanost princeze od Kleva stala je čemera i nje, i njenog muža i vojvodu od Nemura“, rekao je. (Skoro dva veka kasnije, Oskar Vajld će izreći ovu maksimu o vrlini vernosti: „Vernost apsolutno postoji. To se najbolje vidi po onim ženama koje su verne, a izgledaju tako iskreno nesrećne”).

Naravno, uobičajeno je da se o knjigama sudi u sklopu istorije, a banalna je istina da je od vremena kada su dve pomenute knjige pisane (Maksime i Princeza od Kleva) život postao mnogo složeniji nego što je tada bio. (Ipak, da kažem da je do danas Princeza od Kleva pet puta ekranizovana).

2. A. de Melo, indijski psihoterapeut/jezuitski teolog portugalskog porekla, bio je kritičan prema vrlinama, posebno prema milosrđu. Smatrao je da ima mnogo egoizma u onima koji pomažu druge, od bacanja novčića prosjaku na ulici do većih donacija tzv. narodnim kuhinjama za ishranu sirotinje. Podjednako je bio kritičan prema onima koji pomažu druge javno (pa, recimo, novine objave sliku nasmejanog darodavca), kao i prema onima koji anonimno pošalju pare nekome u nevolji. Govorio je da to čine da bi sami sebi mogli reći kako su - dobre osobe. To im godi.

Pisao je u "Buđenju" (Anthony de Mello: Awakening):

„Milosrđe je, u suštini, lični interes prerušen u čovekoljublje. Postoje dva tipa egoizma. Prvi je kada nam je zadovoljstvo da sami sebi ugađamo. To je ono što obično nazivamo egocentričnost. Drugi je kada nam je zadovoljstvo da ugađamo drugima. To je rafiniraniji tip egoizma. Prvi tip je očigledniji, a drugi je skriven, ponekad veoma skriven, i zato je opasniji, jer nam uliva osećanje da smo izuzetni. Međutim, kad se sve sabere, možda i nismo tako izuzetni.  To nije milosrđe, već prosvetljeni lični interes. ... Ne kažem da ne postoji čista motivacija kod davanja milosrđa, samo kažem da sve što radimo, radimo uglavnom u sopstvenom interesu. Sve. Kada se nešto čini u ime Hrista, da li je to egoizam? Da. Kada se nešto čini za nečiju ljubav, da li je to egoizam? Da. Jer kad se nešto čini za nečiju ljubav uvek je - u sopstvenom interesu. Uzmimo da prehranjujete pet stotina dece dnevno. To vas uzdiže u sopstvenim očima? Pa nećete se valjda osećati loše zbog toga? Neki ljudi rade određene stvari samo zato - da se ne bi osećali loše. I to nazivaju milosrđem. To što čine, čine zbog osećanja krivice. Ali gde je tu ljubav? ...Kada sebi priuštimo zadovoljstvo što ugodimo drugima nije razlog da mislimo da smo veliki i širokogrudi, jer sve radimo iz ličnog interesa... “.

3. Na kraju, setih se (ponovno) učenog Oldusa Hakslija (Aldous Huxley). I on je često bio kritičan prema vrlinama, ali mu je posebno smetalo što postoje žene koje odlučuju „da ostanu čedne, na seksualnom planu, do kraja života“, pritom smatrajući to svojom velikom vrlinom. Rekao je, s pravom: „Čednost je najneprirodnija od svih seksualnih perverzija“ ("Chastity is the most unnatural of the sexual perversions").

Eto. Da završim ovo pisanje o vrlinama. Slažem se sa mišljenjima po kojima vrline vode ka “moralnoj izvrsnosti ličnosti” (eh, te definicije!), ali smatram da se vrlinama treba prilaziti obazrivo;  svako insistiranje na preteranoj „izvrsnosti“ može itekako biti škodljivo. I udaljivati čoveka od njegove sopstvene prirode. Zato se treba kloniti onih koji su okićeni mnoštvom vrlina, verujući pritom da su besporočni.

P. S.

Ovo je poslednji nastavak mojih „Pariskih crtica“.

That's All Folks, kažem sebi i pakujem se za Jug. A tamo se baš sada igra tenis. Ja volim tenis. To nije samo marketinški potez, kako bi rekao jedan cenjeni blogokolega, već gola istina. Dobro – polugola. Vive le Tennis!