Кога је она спојила, тог није могла да раздвоји ни економска криза, ни пост-трауматски стресни синдром, жеља да се проба све уочи доласка Нибиру, нити зла ташта...
Неки људи се роде са посебним даром за цртање, на пример.Или неко има талента да свом мужу подари теорију релативитета. Неко са десет година даје часове музике композиторима, а неко може да погоди пречку 10/10.Лоптом.Ногом.!
Она је поред животне мудрости, или баш захваљујући њој, имала способност да уочи мане и врлине мушкарца и жене, да им нађе најмањи заједнички садржалац и да увеже оно што многима није изгледало могуће.Решавала је и неке безнадежне случајеве од којих су сви већ дигли руке.
Све је почело када је већ времешни колега њеног мужа, заклети нежења, долазио код њих да гледа светско првенство у Минхену. Живео приватно, предавао се кафанама и распусном животу, колико је то у ''западу на истоку'' било могуће, да би у великом граду надокнадио сиромашно дечаштво узроковано жигом – четнички син. Гледајући њиховог плавокосог дечачића који по невеликом стану трчкара између стола и телевизора, при том се свако мало дере и гађа кога стигне, по стоти пут се убеђивао да '' ако их икад будем имао неће они мени тако'' и опет и опет тврдио како '' нема за Рајка капа''.
Њој је тада пала на памет једна колегиница, злобници су касније тврдили како јој је досадило да стално спрема колаче и палачинке, млада, здрава и једра као црвени делишес после петнаестог прскања.Она је са села, размишљала је проводаџијка, научила је да се подреди свом човеку, домаћински је васпитана, добра домаћица и будућа брижна мајка.Све оно што један нормални ђувегија тражи од жене.Са друге стране, он би добио мир, стабилност породичног живота, сигуран оброк. И вечеру свако вече...
Овде је потребно нагласити да су то друга времена била, жене јесу биле мало Другарице али више жене, а мушкарци нису као данас зевали по кладионицама и у четрес и кусур сматрали да су незрели за обавезе....(Све бих ја то канџијом по дупету, једно двадесетак пута, ако мене питате).
Треба ли рећи да су још увек у складном браку, да им усрећитељка и даље кумује као и да унучићи доказују успешност мајсторице.
Други пут се исказала још маестралније кад је спојила следеће кумове: он мужевљев колега ( постојала је реална опасност да ће да пожени све момке у Застави ), она комшиница која је изгубила веру у мушки род и пород. По искреном признању то јој је био најтежи и најслађи проводаџилук. Обоје срамежљиви и снебивљиви, разочарани и без воље да се још једном нађу у непријатној ситуацији изневеравања превеликих очекивања, пристали су само из пијетета према некоме ко се искрено потрудио да им помогне.А она је опет израчунала – млада је јединица, богата наследница великог имања у селу која мора да нађе мужа који је спреман да ради то имање, што даље значи да градски набеђени фрајер не долази у обзир него неко ко је исто са села и који због брата што остаје на имању мора своју навику за радом да оствари негде другде.Најбоље код будуће жене која је јединица и има велико имање!
Чим су се видели, одмах су се загледали и не раздвајају се већ скоро четрдесет година.Таква посвећеност једно другоме и хармонија, како неки причају, да се видети можда једном у животу.
Плод такве љубави су две ћерке, једна професор у Америци а једна дипломата у великој земљи западне Европе.
Треће кумство је резултат спајања људи којима је то био други брак. Знајући обоје од пре, тачно је тумачила шта им је сметало код бивших партнера и без грешке предвидела да треба баш та комбинација да се направи.Још увек су заједно и, по сопственој причи, никад срећнији.
Било је ту још неких спајања, успешних, који је нису узели за куму па нису предмет ове приповести.
Некоме све ово може да делује тако архаично, тако ретроградно па чак и сулудо.Зашто би се враћали у прошлост кад смо ултра модерни, лакоми на доношење својих одлука и жељни да сами себи будемо господари?Зашто да нам неко други бира вољено створење? Као да смо неки јебени идиоти?
Моја маленкост је некако на становишту да је све то било далеко боље, да се више гледало ко је какав и да су старији и искусни људи много боље знали шта ће да успе а шта не. Није могло да се догоди да се од једног доброг кресања не види шума проблема који ће да настану због тоталних и непремостивих разлика. Важне су биле сличности а страст може и да дође касније. Хиљадама година проверавана добра ствар није смела да се мења. Све слободе смо добили а ништа нисмо имали.
Поучен тим примерима, у доба слабо прикривеног очаја, реших и сам да јој се обратим:
-Добро мајко, је л имаш тамо код тебе у фирми нешто за мене, мислим, женски је колектив, ваљда има нека девојка ...? Знаш ти како то иде, а знаш да није да немам неких компаративних предности: свој стан, обећали ми људи посао, нисам робијаш, нисам наркоман...
-Има једно добро дете, ћерка моје другарице, мала ради са мном, размишљала сам ја већ.
-Па? Ка' ћеш ме упознаш, ти си батлија савакоме ваљда ћеш и сину свом?
-Знаш како, ја сам спајала оне људе за које сам знала да су благородни, да имају питому природу,
поуздан карактер...Знајући какав си плашим се да ме неко сутра не куне јер сам му упропастила дете! Сам синко па шта ти Бог да, а прво да ти да памети.
Нека, нека, сам пао сам се убио. Користећи оне мајчине проводаџијске мудрости успешно свршим и ја своју женидбу.
Да ли ће бити дуговечна као оне њене – сам Бог зна
И срећа јуначка
Посвећено мојој мајци
П.С.
Ајде Кево, излази више из те болнице!