Sećarnik: Toma( nastavak)

Nekoliko meseci kasnije,  Zlatni sat više nije bio atrakcija kao prvih dana, kada je svaki vojnik koji se našao pored Tome tražio da ga vidi. Svako čudo za tri dana.  Posle je već bilo i zavidljivaca; samo prodju pored Tome i dobace Koliko je sati?   Toma ni sam više nije znao koliko je sati prošlo od kad su prestali da ratuju i prešli na premeštanje bivaka svakih nekoliko dana. A svaki novi bivak bio je sve dalje od kuće.

Ono zašta je vojniku Mišiću trebalo nekoliko minuta, da nagradi vojnika Tomu, birokratiji je trebalo isto toliko meseci. Ipak, početkom aprila 1913., stiže naredjenje o Službenom odsustvu:  Uskrs i oporavak kod kuće,  primanje Ordena u Djeneralštabu, još nekoliko dana kod  kod kuće…ukupno 30 dana!  Pa ko da ne uzvikne Živeo Kralj!

 Posle mu je bilo malo neprijatno što  je tako ispoljio oduševljenje, zbog onih koji  ostaju da premeštaju bivake i sanjaju o kući. A onda se malo zamislio, zar Tiosav nije bio kod kuće za Božić, i još neki,  pa onda Stanoje, nije ga bilo 15 dana, nešto oko svedočenja u nekoj parnici koja ne može da čeka..pa…ispade da je polovina čete već dobijala neko odsustvo, kako se ko snašao ili mu se snašla rodbina. Spakovao je čistu preobuku, razdužio pušku i pošao na put.  Peške. Do Niša mu je trebalo četiri dana ali za ta četiri dana nije pešačio ni četiri sata; nije bilo ni jednih kola čiji kočijaš nije ponudio prevoz i okrepu, vodu ili rakiju, i da podele komad proje i sira...Ni za konak nije morao da se snalazi, na čijim bi se kolima našao u sumrak taj ga je vodio svojoj kući. Narod je voleo svoju vojsku.

Na Drugi dan Uskrsa, dok je deda-Milojko posmatrao kako Toma i Dragan veselo ljušte razbijena jaja, vojni pozivar je razbio veselje; dodela ordena se odlaže do daljeg, redov Toma P. da se odmah javi..

Balkanske državice nisu mogle da se sporazumeju oko podele plena i Toma je ponovo krenuo u rat.

Vratio se, šest meseci kasnije, preko Beograda u kome je primio onaj obećani orden, i još jedan, zaradjen u ovom, drugom ratu. Kad je otvorio kućna vrata prekstio se, triput, jer tako Bog pomaže, poljubio oca u ruku, spustio se na kolena da zagrli sina i ustao da sklopi ruke Kati oko pasa ali su mu ruke bile kratke. U tom trenutku bljesnu mu misao: “Ako bude žensko, zvaćemo je Nada”.

Kata je malo prenela i dobro se pomučila oko Nade ali se pomučio i kum koji je Nadu držao na krštenju, nekoliko dana posle sv. Save, 1914. Andjelak, kao sa Rubensovih slika, od 4,5 kile..

Ta 1914. je baš lepo počela, u nadi i sa Nadom. Posla je bilo preko glave, uzeli su još dva šegrta i Toma je počeo da razmišlja o novoj kući, samo za stanovanje, da se zna gde je kuća a gde radnja. Kupio je plac, na putu ka Carini, da se malo izmakne iz grada i od mušterija, a i bio je mnogo jeftiniji nego neki uz Dunav. Već je, onako izokola, razgovarao i sa zidarima i izračunao da bi sledeće godine, ako se malo stisne, mogao da vidi kako se belasa košulja na rogovima nove kuće. A onda je jedan sarajevski maturant opalio metak u njegov život.

Mesec dana, bez daha, čekao je da se izgubi odjek tog pucnja.  Kad su jedne tople julske večeri odjeknula crkvena zvona, Toma je znao da je ponovo došlo vreme da se udahne duboko, ocu poljubi ruka, deci čelo, da se zagrli Kata i krene u rat. Uzeo je za ruku Dragana i na njegov detinji dlan položio sat koji je dobio od generala Mišića. “ Sine”, rekao je, “ ovaj sat od zlata dao mi je moj komandant da ga predam svom sinu, da i on, kad zatreba, brani Kralja i Otadžbinu. Sad je vreme da Ti ga dam ali molim Boga da nikad ne moraš...”.  Kraj rečenice se izgubio u šapatu .

Ali, Tomi je Bog dao da mora.

Morao je da se penje na Cer, morao je da gazi Kolubaru, morao je da trebi vaške, morao i nije mario. Neko vreme ni Centralne sile, zabavljene nekim drugim bojnim poljima, nisu marile za Srbiju; Toma se nadao da  taj nemar vodi u zaborav i da su se veliki igrači toliko uhvatili za guše da im ni jedna ruka za Srbiju nije ostala. A onda su grmnuli neki topovi, mnogo veći nego dotadašnji, i došla je neka nova vojska, jača od one koja je pobedjena, i Toma je ponovo morao da se uspinje uz brda i da gazi reke, samo što sada ni jednu reku nije prešao ponovo a svako brdo je bilo sve dalje od Dunava. Jednog dana, iz olovnog neba koje ih je zasipalo kišom, na Tomu i njegove sapatnike palo je još nešto; ceo plotun neke daleke baterije haubica razbacao ih je kao krvave i blatnjave lutke. Ostali su tako, da ih pere kiša, dok se vojska povlačila na jug.

Tokom naredne noći kiša je prestala. Vojnici u sivom su doterali otvorena komordžijska kola i počeli da tovare tela dok su krupni vučni konji glasno frktali i iz nozdrva izbacivali miris krvi i smrti, miris na koji se ljudi i naviknu, ali konji ne. Onda je jedan od vojnika pozvao oficira sa šiljkom na šlemu i nešto mu govorio, a onda je oficir naredio da dodju zatvorena kola sa velikim, crvenim krstom na ciradi i jedno telo su iz otvorenih prebacili u ta, zatvorena kola sa Božjim znakom. Onaj vojnik je, sa jednog tela iz otvorenih kola skinuo šinjel i prebacio ga preko ovog u zatvorenim, i prekrstio se triput, jer tako Bog pomaže;  oficir je komandovao:  Los! i kola su krenula, ona otvorena, tu blizu, do jednog napuštenog rova, ova druga, sa besvesnim Tomom, prekrivenim tudjim krvavim šinjelom i sopstvenom krvlju, daleko, na sever.

Nikad se nije saznalo šta je bilo sa onim vojnikom koji se krstio triput. Da li je i njemu Bog pomogao?

Valjda jeste.