CANCER

Odem ja kod mog Miše, lekara, džezera, po redovnu srčanu  terapiju, zapalimo, sa lap topa Čarli Parker, piše mi Miša recepte i onda: Ne sviđa mi se ta stvar na tvojoj slepoočnici, čini mi se da se menja, da ti dam uput za Zvečansku pa skini to da ne misliš, može to da se izrodi u svašta... Ja mislio da ti tražim uput za kardiologiju, znaš ono, redovan godišnji... i uput za analizu krvi i mokraće. Napisaću ti i to ali prvo idi u Zvečansku.

Odradim ja u Domu zdravlja krvno pišaćne analize i poranim u Zvečansku. Stavim knjižicu, bilo je tačno 7 sati ujutro i stignem na red da uđem u ambulantu negde oko 12 i 20. Mlada lekarka me pita: Zbog čega ste vi došli? Okrenem glavu i pokažem joj izraštaj. Šta ste čekali do sad, reče ladnjaka, to je Cancer kože, operisaćemo, i poslaćemo isečak na biopsiju, zakažite sa sestrama datum. Odlično, to još nisam imao, zajebavam se. Doviđenja, doviđenja. Sestrice administratorke uzeše neku knjižurinu i počeše da traže slobodan termin, ja rešim da iskoristim sopstveno mi zanimanje i pomenem im da 10. Maja otvaram izložbu slika, pozovem ih đuture na istu i isprovrteše mi 3. Maj. Nije mi uopšte palo na pamet da pitam koji je to dan! A bio je četvrtak.

Otprati me žena do bolnice, stignemo pre sedam, ja u ručnu torbu spakovao pižamu (pidžamu, ko tako voli), papuče, čiste gaće, peškir, toalet papir, četkicu za njupavce i s police uzeo najdeblju knjigu (kao da sam znao da ću ostati duže!) Sagu o Forsajtima, mislim, nisam je čitao više od 40 godina. Upute me u garderobu, tamo ostavim civilnu odeću u vidu crvenih Starki, farmerki i otrov zelene košulje. Obučem pižamu i papuče, torbu u ruke i idemo naprej. Ufuraju me u šestokrevetnu sobu, odaberem krevet u desnom ćošku, imam pregled cele sobe.

Ne bih operisan tog dana, ni sutra nisam bio na spisku, te u miru i druženju sa sobnim kolegama, provedoh četvrtak, petak, subotu i nedelju. E da, i u čitanju Sage o Forsajtima. Pošto od kad znam za sebe, tvrdim da slučaj ne postoji, to se po ko zna koji put dokaza! Otvorim knjigu i na prvoj strani rukopisom moje majke piše: Mili naš sine, čestitamo ti dvadeseti rođendan uz želju da se što pre oporaviš, tvoji mama i tata. Datum 4.Septembar 1966 godine! I tada sam ležao u istoj bolnici, krpili mi levu butinu skinuvši sa desne komad kože.

Društvo u sobi cool! Ko nije bio u bolnici, neće razumeti koja je to sreća! Dovoljna je jedna osoba drugačije, mrzovoljne, nadrkane i sl provenijencije, pa da čoveku dođe da iskoči iz sopstvene mu kože. Najmanje smo pričali i razgovarali o predstojećim operacijama, dijapazon tema je bio širok i raznolik. I smejali smo se, zafrkavali, zadirkivali, vajkali se što nećemo glasati, gledali tz navijače praćene kordonima policajaca odevenih tako da liče na bića iz svemira, koji su se pored bolnice dernjali i pevali kao navijačke pesme, idući na stadion. U toku utakmice/derbija, baklje samo što nam nisu upadale u sobu. Prođe i to.

Dođe ponedeljak, vizita, moja lekarka reče načelniku, Mikele je predviđen za operaciju danas. Postupak pre operacije je jedinstven i neponovljiv! Dade mi jedna seka nekakvu pižamicu koja bi mi bila mala i da imam deset godina uz reči: Ovo ćete obući i čekajte da dođe sestra iz operacione sale da vas povede. Pogledajte, rekoh, pokazujući joj da ne mogu ni šaku da ufuram u rukav. Ona se nasmeja: Onda se istuširajte i idite u svojoj pižami. Rečeno, učinjeno! Ne prođe mnogo eto ti sestre iz operacione sale: Idemo Mikele. Krene ona, ja za njom i siđemo basamacima na sprat niže. U predvorju sale za operacije, reče mi: Skinite pižamu i ogrnite ovo. Ovo je bio nekakav zeleni nazovi mantil sa vrpcama umesto dugmadi. Sedite ovde i pričekajte. Posle desetak minuta, iz sale izađe moja lekarka: A sada ćemo vas Mikele, uđite. Moj sobni kolega Sreten koji je operisao masno tkivo na sred čela, rekao mi je: Najgore mi je bilo ono svetlo, bije pravo u oči, skoro sam oslepeo. Ja nisam imao taj problem, legao sam na sto, prekrili su me nečim od glave do pete samo je ostao otvor na slepoočnici gde se nalazio objekat za odstranjivanje. Dadoše mi lokalnu anesteziju, i lekarka poče da reže. Ako vas boli, kažite pa ćemo dodati još anestezije. Samo vi seckajte, ništa me ne boli, odgovorih, jedva čekajući da se sve završi. Lekarka odradi svoje, ušiše ranu i oblepiše mi desnu polovinu glave gazom i širokim belim flasterima. Pošto skinuše s mene ona zelena pokrivala, lekarka mi reče: Sedite malo, verovatno vam se vrti u glavi... Draga moja, svašta se meni vrti u glavi ali od anestezije IČ! Ustanem i izađem u predvorje, obučem pižamu kad! Izvolte u kolicima, zapovednički ali s osmehom na licu, naredi mi sestra koju do tad nisam video. Ma mogu ja... Nikako, to je pravilo a i ova kolica su nam donacija, sedajte. Kolica ganc nova, model ovogodišnji, ne škripe, klize...A ko je donirao kolica, pitam? Kinezi, odgovori mi sestra.

Sutra utorak, ja već bio u garderobi, presvukao se u civilno a od Otpusne liste ni traga! Silazim u prizemlje, uzimam kafu s mlekom na automatu, napolje na klupu, duvanim, uživam, lep sunčan dan. S vremena na vreme svratim u sestrinsku sobu, nije još potpisao Direktor klinike. Nećeš je dobiti dok ne prođe 12 sati, kaže mi cimer Paja, oni čekaju da prođe podne i onda od socijalnog naplaćuju ceo bolnički dan, ‘oćeš da ti skuvam kafu? Drugom prilikom ću pisati o Paji, on to ne da zaslužuje, nego mnogo više od toga!

U pola jedan najzad dobih voljno sa svim papirima i devetkom pravac home sweet home.

Ne pišem o razumljivim traumama i stresu žene mi i sina, nego se setih da sam ženi koja me obilazila svaki dan, dok smo pili kafu, izgovorio reči mog školskog druga čuvenog (u svetskim razmerama!) Gastroenterologa, kad sam peživeo infarkt: Miči jadan, pala muva na međeda. Tako se ponašam i ovom slučaju. U utorak sam izašao iz bolnice, u sredu sam postavljao slike u galeriji a u četvrtak otvorio izložbu uz prisustvo dragih i milih osoba.

P.S. Iguman Stefan je kazao Vladiki Danilu: Sve što dođe, ja sam mu naredan. Tako i ja, planirao sam da doživim 96 godina i teram dalje. Ništa kuknjava, vedro čelo, osmeh na licu, pozitiva do kraja! Ekstrovertan kakav sam već, delim ovo s vama ali vas opominjem, u obzir, glede komentarisanja, dolazi samo zajebancija! Ona nas je održala!