Sećarnik: Toma u ropstvu

Prvo je čuo tihe ženske glasove ali ništa nije razumeo. Pokušao je da otvori oči ali nije mogao, bile su ulepljene krmeljama. Pokušao je da obriše krmelje ali ruka nije slušala. Pokušao je da zove ali je iz grla izlazilo samo krkljanje. Odustao je.

Posle, dugo posle, nije čuo ništa. Pokušao je da obriše oči; desna ruka se pomakla i, nesigurno, kao da se snebiva,  počela je da se približava licu, odmorivši se na grudima i vratu. Leva, ni abera. Uspeo je da obriše oči i da ih otvori; daleko iznad, video je beli plafon. Zurio je u njega dok je pokušavao da pribere misli. Nije pribrao ništa. Pokušao je da pomeri levu ruku, ni makac.  Pokušao je da okrene glavu da vidi šta je sa neposlušnom rukom;  pokušaj je izazvao krik bola koji mu je u vidokrug dozvao priliku odevenu u crno, sa velikom belom kapom koja je izgledala kao da labud sleće na tu, sada je video, žensku glavu. Mozak je, sasvim polako, počinjao da se pribira. Časna sestra. Otkud sad časna sestra? Bolnica. Ponovo je utonuo u mrak.

Uredjene države imaju proceduru za svakakve situacije a i Nemačka i K.u.K. su bile uredjene države. Po toj proceduri , Nemci su Tomu prebacili do Dunava, održavajući mu dušu u nosu, ali ništa više od toga. Za dalje je bila nadležna  Dvojna monarhija i tako se čudom preživeli ranjenik osvestio u dubokoj pozadini balkanskog fronta, u vojnoj bolnici u Segedinu u kojoj su lekari, okupljeni oko Tominog kreveta, vrteli glavama levo-desno, za razliku od časnih sestara koje su glavama klimale gore-dole, krsteći se. Jedna od njih je govorila bezpadežni srpski  pa je Toma, kad je prevagnuo na ovosvetsku stranu, saznao da mu je leva strana tela puna šrapnela koje doktori neće da vade jer  su neki blizu srca a onih ostalih, u ruci i nozi je previše.  Neka se oporavlja tako, uz pomoć čuda, kad ga je čudo ostavilo da živi.

Trebalo mu je mesec dana da stane na noge ali se mnogo više obradovao kad je uspeo da desnu ruku počeše levom. Hvala Bogu i svetom Jovanu, ipak će moći da udene konac u iglu, mada, do toga ga je čekao još dug put; rat je i dalje praznio sela i gradove a punio groblja i bolnice. U ovoj, za Tomu više nije bilo mesta. Sledeća prekomanda, znao je, logor. Ipak, postojala je i druga mogućnost, i na nju mu je ukazao brkati čovek u plavoj uniformi, oštrim, vojničkim glasom, dugim rečenicama u kojima je Toma razumeo samo dve reči koje su se ponavljale najčešće, lager  i salaš.

Ona , već pomenuta, časna sestra mu je na bezpadežnom srpskom objasnila da su muški u vojsci i da na proleće neće imati ko da ore, i da zato može da ide u neko selo kao ispomoć, bolje od  lager, tudom?

Tudom!

Nekoliko dana kasnije, vojnik trećepozivac, sa puškom sa nataknutim bajonetom nehajno obešenom o rame, izveo je Tomu  pred kapiju bolnice, na ulicu u kojoj bio red od nekoliko kola u koja su bili upregnuti konji raznih boja ali u istom stanju, ragastom. Vojnik je prišao prvim kolima i pokretom ruke pokazao Tomi da se popne; duvao je ledeni vetar i Toma se, ogrnut starim vojničkim ćebetom, tresao kao i list papira koji je vojnik pružio ženi koja je držala uzde. Žena se nije tresla jer je bila do očiju umotana u debeli vuneni šal; sačekala je da se Toma popne i cimnula uzde. Sledeća dva sata se čulo samo sipljivo disanje konja, onda kad je fijuk vetra povremeno popuštao.

Kola su se zaustavila pred kapijom velike, odmah se videlo gazdinske kuće. Neko im je, iznutra, otvorio dvokrilnu kapiju, i Toma je odmah primetio da šarke ne škripe. Domaćinski podmazano, pomislio je. Ušli su u veliko dvorište i Toma je, dok još nije sišao sa kola, pogledom obuhvatio glavnu kuću levo, desno mala pomoćna kuća i letnja kujna, pored nje neka, valjda ostava, pa onda štala i u dnu još neka kućica, sve ogradjeno plotom od širokih dasaka. Iza plota se čulo groktanje i kokodakanje a veliki sivi pas je izašao iz svoje kućice u uglu dvorišta i, rizikujući da se zadavi debelim lancem, lajao na nepoznatog pridošlicu koji je silazio sa kola.

Za razliku od buke koju je Tomina pojava izazvala u dvorištu, u kući je prilika ogrnuta ofucanim vojničkim ćebetom izazvala muk.  Žena koja ga je dovela bila je malo viša od njega, i krupnija, sa svom onom odećom i šalom na sebi; kad se izmakla u stranu, Toma je, umesto njenog potiljka ugledao dedu sa crnim šeširom na glavi, kako sedi u fotelji u dnu velike sobe i puši na lulu. Pored njega je stajala baba sa belom kapom na glavi; malo bliže, pored velikog stola prekrivenog teškom, šarenom tkaninom, stajale su dve devojke, isto sa belim, ispeglanim kapama i gledale ga oborenih trepavica. Pegavoj devojčici od sedam ili osam godina, ispod bele kape sa sitnim zelenkastim vezom provirivale su crvenkaste kovrdžice a crvenokosi petogodišnjak sa krupnim, zelenim očima krio se iza nabora stolnjaka koji je padao do svetložutog poda od glatkih, širokih dasaka. “Dobar dan!”, rekao je Toma, kao lepo vaspitan čovek, a i da razbije mučnu tišinu. Deda je izvadio lulu iz usta, zaklimao glavom nekoliko puta, polako, i rekao: „Jooovan!“.  Prvi put posle dugo, dugo vremena, u Tominoj glavi je vrcnula šeretska iskra pa je odgovorio: “ Najn Jovan, ih bin Toma!” Čak se i baba nasmejala . Devojčica se približila za pola koraka, dečko je izašao iz zaklona i smejao se kao i ostali, iako nije ništa razumeo, i led je bio probijen. Krupna žena koja ga je dovela oslobodila se svog debelog šala, rastresla crvenkastu kosu i odsečnim glasom rekla: “ Erža”.