Sećarnik: Jezička barijera

Prvih nekoliko dana bio je prilično izgubljen.  Jeo je za stolom sa dedom i babom, i decom, a pojavila se još jedna starija žena, mladja od babe, valjda je ona otvorila kapiju iznutra, onda kad ga je Erža dovela. One dve devojke su posluživale za stolom i nije znao da li to rade zato što su mladje ili su služavke ali bi, na kraju obeda i one sele za sto i navalile.  Hrane je bilo dosta i bilo je i supe i živine i kobasica i klobas mu je postala omiljena reč. A onda, jednog dana, pasulj na vodi; dok je devojka sa kutlačom stigla redom, od dede do njega, shvatio je. Badnji dan! Njihov. Sad je mogao da broji dane, da ne zgreši i omrsi na Badnji dan.

Spavao je u pomoćnoj kući, bili su tamo i metalni umivaonik i korito, i niko ga nije zvao da nešto uradi; sam je izlazio kad bi čuo da neka od ženskih izlazi da hrani živinu i prihvatao kofu desnom rukom, u levu još nije imao poverenja. Otkrio je da, pored živine i nekoliko svinja, tu ima i jedna krava i čudio se što je ranije nije čuo ali se nije gurao da joj prilazi, sa kravama baš i nije imao neka iskustva. Sa konjem je bilo malo drugačije;  još dok se vozio iza konjskog repa, za ona dva nema sata, Toma je primetio da bi jadno živinče mnogo bolje izgledalo kad bi se dobro istimarilo, i sada je to uzeo na sebe. Nije mogao da podnese da, dok drugi nešto rade, on izlazi iz kuće samo kad ga zovu da jede. Već je ranije timario konje, kad su bili kod Katine rodbine u Kolarima i sad je, dok je prelazio češagijom preko konjskih sapi, mislio šta je sa Katom, i decom, i vojskom...i tako sve dok se ne bi usijala konjska ledja a njega zvali za sto.

Za razliku od konja koji je radosno frktao, kod Erže je Tomino bavljenje konjem izazvalo podeljenu reakciju; zeleni pogled joj je malo omekšao ali se pegavi nos opasno naborao. Uhvatila ga je za dugme jedinog odela koje je imao, skinutog sa nekog carskog vojnika koji je imao manje sreće, i odvela do ormana punog različitih delova muške odeće, okrenula se na peti i izašla. Ta žena baš nije bila pričljiva, ili nije verovala da može da se sporazume sa čovekom koji je prepoznavao samo pedesetak madjarskih reči. Toma je probrao nekoliko komada odeće i zaključio da je prvobitni vlasnik bio čak i niži od njega ali su mu kukovi bili široki kao panonska ravnica. U uglu sobe bila je šivaća mašina sa celokupnim krojačkim priborom a Toma je imao sličnu u radnji; kad je posle dva sata izašao iz sobe, sa brkovima ufitiljenim na husarski način, u odeći dovoljno komotnoj da ne sputava pokrete i taman toliko utegnutoj da ističe njegov pravilan stas, sa ponosom koji je ponovo plamteo u plavim očima, devojke su pocrvenele, deda je spustio lulu na sto, žene su se pogledale i rekle nešto sto Toma nije razumeo a Erža ga je uhvatila za lakat i dovukla  na začelje stola, da sedne preko puta dede. Ta večera je dugo trajala ali se Toma, uprkos utisku koji je izazvao, osećao zbunjeno i nelagodno; kad god bi podigao pogled, sreo bi se sa Eržinim zelenim očima.

Ne znati jezik velika je muka, a tek naučiti ga? Prvo su mu pokazivali prstom; to je lako kad su u pitanju astal ili klobas ali kad se čovek ubode na mutato zastane mu kenyer  u grlu. Sto puta se ugrizao za nyelv da ne opsuje  taj njihov beszed.  Onda je Erža uzela stvar u svoje ruke; ćerka joj je već bila djak i u kući je bilo bukvara i knjiga sa slikama; kad bi dnevni poslovi bili gotovi, posadila bi Tomu na jednu kratku klupu i sela pored njega. Do večere bi mu prstom pokazivala slike i terala ga da ponavlja njene reči. Zimi se rano smrkava i do večere je dugo  a Tomi je opet bilo nelagodno jer je klupa na kojoj su sedeli bila tako kratka, dovoljna za dvoje samo ako se malo stisnu. Kad se  sneg otopio već je znao madjarski toliko da razume da Srbija više nema katonai  i da je i ona rob, kao i on što je. Erža mu je to govorila tihim glasom, kao da se snebiva, i izgledala je kao neko kome je jako neugodno ali je znala  kao treba sa muškarcima u takvim situacijama; ponudila mu je barac palinka ali je Toma odbio: “ Dići će se Srbija opet, nije mrtva! Neću da joj pijem za dušu”, rekao je na srpskom a ona je sve razumela. Ponovo ga je gledala onako , kao kad se pojavio u prepravljenom odelu, samo što ga sad nije gledala preko dugačkog stola ali i ovo  rastojanje joj je bilo predugačko.

Proleće je donelo kraj ugodnom životu. Dan se polako rastezao a kao da su se rastezalei njive koje je trebalo poorati. Na kraju dana nije se znalo ko će prvi da padne, suviše iskusni konj koji je vukao plug ili potpuno neiskusni Toma iza njega. Ipak, najviše zahvaljujući konju, brazde su bile skoro prave a i setva je, posle, nekako završena. U medjuvremenu, obe devojke su se udale za neke vojnike koji su došli na odsustvo pa je baba preuzela poslove u kujni, Erža i tetka su brinule o stoci i bašti a deca su hranila kokoške. Deda je čuvao lulu i fotelju, njega je polako izdavalo srce i nisu ga puštali da radi bilo šta teže od čitanja novina koje su stizale u selo sa nekoliko dana zakašnjenja, punih vesti o sjajnim pobedama Carskog oružja kojima će se dokrajčiti rat. Muškarci će se vratiti u selo a deda će, konačno, da završi , ovako ili onako, priču koju je prekinuo sa zetom kad je počeo rat; gde li mu je bila pamet kad je pustio u kuću tog lolu i bekriju.

Došlo je leto i vreme žetve a Toma je bio pun ponosa na žuto more koje se talasalo pred njegovim očima. Čak su i dedu pustili u njive, da se uveri u kakvoću zrna i da odredi dan kada će da padne prvi klas. Da je žito posejano u jesen već bi bilo u ambarima, ovako, sačekalo je avgust. Toma i Erža su, na smenu, terali kosilicu i vezivali snopove, onda bi se vratili u selo pa bi Toma timario konja a Erža bi morala da pomuze kravu jer se tetka, koja je to inače radila, razbolela i danima ležala u krevetu, buncajući u groznici. Baš u najgore vreme! Posle bi Toma otišao u malu kuću i stao u korito da spere sa sebe znoj i prašinu, hladnom vodom i kućno pravljenim sapunom; tako bi uradila i Erža, svakog dana osim jednog, poslednjeg dana žetve. Umesto u glavnu kuću, ušla je, onako prašnjava i znojava, sa kofom mleka u ruci, u sobu u kojoj je Toma stajao u koritu, spirajući sapun hladnom vodom. Ispustila je kofu koja se, nekim čudom, nije prosula, samo se čuo zveket drške koja je pala na ivicu kofe, i zagazila u korito. Limeni bokal kojim se Toma ispirao pao je na patos i odskočio na krevet a dve sekunde kasnije pridružila su mu se i dva mokra tela. Medju njima više nije bilo jezičke barijere, madjarski i srpski jezik bili su u potpunom skladu, bez obzira u čijim su ustima bili.