Prošlost koja nikako da postane prošlost

Prenosim tekst Zorana Panovića, gl. urednika dnevnog lista Danas. Podsetio me je da je prošlo petnaest godina od kada sam sa grupom Magnet izveo Rekvijem za Srbiju i od kada je počeo da izlazi Danas. Tekst je na mene ostavio snažan utisak.

Lajbah u Pionirskom parku

Priča je indikativna i poučna. Pojavila se u Danasu 17. juna daleke 1997. Samo osam dana od prvog broja našeg lista. Dakle, 16. juna 1997, oko 5. časova ujutro u Beograd je stigla još jedna grupa Srba s Kosova. Uglavnom se radilo o ljudima iz Istoka koji su činili i prvu grupu, što je više dana već protestovala u Pionirskom parku zbog brutalnog izbacivanja iz stanova namenjenih povratnicima na Kosovo.

Te dve grupe nešto se nisu podnosile, iako su ljudi imali iste probleme. Pristigli Srbi su se uputili u Saveznu vladu, ali su već tada znali da se radi o uzaludnoj proceduri koju su već prošli.

Višednevni protest pod vedrim nebom dobio je, međutim, nesvakidašnju podršku. Alternativna umetnička grupa „Magnet" izvela je tačno u podne u Pionirskom parku performans pod nazivom „Rekvijem za Srbiju".

Pred zgradom Predsedništva Srbije položena je zaklana svinja na čijoj koži je dominirala sprejom ispisana reč „Srbija". Namera grupe „Magnet" bila je da svinju koja „simbolizuje zaklanu Srbiju" uruči predsedniku Republike Slobodanu Miloševiću: „Zaklali ste Srbiju i sve u njoj: život, umetnost, nauku, kulturu, privredu, ekonomiju, školstvo, pravdu i poštenje. Poklanjam vam ovu zaklanu svinju. To je moj rekvijem za Srbiju", isticalo se u pismu Miloševiću koje je potpisao Miroslav Nune Popović iz „Magneta", a koje je stavljeno u usta zaklane svinje. Performans je prekinut u 12 časova i 7 minuta, samo što je počeo, energičnom intervencijom pripadnika MUP Srbije, koji su priveli Nuneta Popovića, tada momka od 23 godine. „Zaklana svinja predstavlja ono što je ostalao od Srbije, a to je običan leš u kome svi trulimo", izjavio je Popović neposredno pre privođenja.

Nekoliko policajaca zaustavilo je Popovića na dvadesetak metara od Predsedništva. Iz zgrade je istrčalo vidno uznemireno obezbeđenje zahtevajući da se svinja ukloni. Policija je pred svinjom napravila kordon, a potom je Popović priveden i „maricom" odveden u policijsku stanicu u Ulici 29. novembra. Nakon desetak minuta druga policijska kola odvezla su zaklanu svinju. Performans se događao samo pedesetak metara od „kampa" kosovskih Srba koji su s ćebadima, dušecima i iscrpljenom decom očekivali nekakvu pravdu. Simbolika je bila više nego uočljiva. Zaklana svinja je predstavljala agoniju i hipokriziju države, koja se tada personifikovala delom i kroz muke meštana Istoka, koje su pripadnici MUP bili brutalno izbacili iz stanova namenjenih povratnicima. Inače, još početkom 1996. grupa „Magnet" izvela je svoj prvi performans. Projekat je nazvan „Falus Serbia". Policija je tada privela četiri člana grupe.

Nije ovo nikakva pakosna aluzija na inauguraciju Tomislava Nikolića jer se ja te svinje i te ćebadi sa malom decom, tog juna 1997. setim uvek kad prođem kroz Pionirski park i kad vidim koliko je od tada straćeno vremena. Tek se „Magneta" i Nuneta setim kad su „performasi" u Predsedništvu. I kad dođe neko iz „međunarodne zajednice" da nam zavrće uši, i kad je neki rutinski ili promo događaj, ali bogami i kad su inauguracije. Setio sam se ja svinje i po onom divnom sunčanom danu jula 2004, kad je Tadiću bila inauguracija sve sa zastavom i gardom u američkom fazonu i kad se činilo da nam je samo potrebna ćurka na porodičnoj trpezi pa da budemo ona Koštuničina „dosadna zemlja". Ali, nema ćurke, dragi čitaoci.

Nunetova svinja je i dalje aktuelna, kao i njegovo pismo o zaklanom životu. Ta svinja nije velika kao ona na naduvavanje koju su nekad Pink Flojd koristili na koncertima, ali je nezgodna jer je metafora. I Nikoliću je bolje da prepozna što pre njen duh u Pionirskom parku. A to što mu nisu došli neki bitni gosti, ne mora odmah da se sekira. Iako nije imao breme Nikolićeve političko-četničke prošlosti i početne „nespretne" izjave koje dušmani iz regiona jedva čekaju pa da laju, ni Tadiću onda nije došao nijedan svetski državnik na inauguraciju, već treći ili četvrti ešalon. Makedonci su poslali premijera i ministra spoljnih poslova. Među 40 stranih delegacija najviši nivo predstavljali su generalni sekretar OEBS-a Jan Kubiš i Saveta Evrope Valter Švimer. Bio je tu i bivši grčki ministar spoljnih poslova Jorgos Papandreu. Toni Bler je uputio čestitku. Bili su i Milo i Filip. Dobrica je opet stigao taksijem, a na polaganju zakletve u Skupštini, Vučić je nosio majicu sa Šešeljevim likom, dok je bilo upadljivo odsustvo Nikolića, koji je inauguraciju pratio preko televizije. Radikali su optuživali demokrate da se rasipaju novcem, a Vučić je, kaže legenda, pitao Šutanovca: „Po kom je ovo zakonu?", na šta mu je po predanju Šutanovac cinično odgovorio: „Po zakonu o samoupravljanju". Ali, dobro, naprednjaci su preuzeli tradiciju inauguracije. I eto, čisto da se ne zaboravi kako je onomad bilo.

A, malo je falilo da Nikolić u startu poentira i od svoje inauguracije napravi koncept koji prevazilazi i snagu „Magneta". Pa zamislite da je Lajbah, koji su samo koji dan pre hepeninga bili predgrupa Merilinu Mensonu u Beogradu, bio pozvan da svira na inauguraciji. Ne sekirajte se. Nisu oni Jelko Kacin i Ivo Josipović. To bi bio konceptualni izazov koji nije lako odbiti ako su i dalje željni provokacije. Čista esencija izraza. Ako već nisu svirali na otvaranju Merkatora, mogli su ovde. Sve sa muzikom iz aktuelnog filma „Čelično nebo". Eto kako je Nikolić lako mogao da prevesla cinične zvaničnike regiona i šarmira Evropu. Samo da je bilo vizije. Jer uprkos izvesnoj „rundekizaciji", Lajbah je i dalje Ramštajn za odrasle.

Setimo se katarzičnog govora koji je Petar Mlakar, jedan od članova benda, održao u Beogradu na koncertu 1997, kad je Danas počeo da izlazi i kad se pojavila Nunetova svinja: „Dragi Srbi, želim da vas pitam, kako to da je Srbija tako mala? Pa to nije ni nalik onome što je zamišljao sveti Sava. Gde je sad ta silna granica na Kupi? Zašto su vas svi napustili, zašto ova beda, prezir, muka i krivica? Zbog čega se na vas okomio ceo svet? Dragi prijatelji, nesreća je došla jer vas je napustio Bog. Bog vas je napustio jer ste zaboravili na njega. Jer ste umesto njega, umesto istine, izabrali greh...".

Dejvid Čarter u Tajmsu piše: Ima na Balkanu jedna zemlja koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene a natalitet opada. Gde nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u vaterpolu ili odbojci. Gde svi žure na posao a niko ne stiže na vreme. Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde je svetska kriza dobila državljanstvo. Gde su javne nabavke tajna, a državne tajne javne. Gde se ratovi nikad ne završavaju. Gde sudski postupci traju duže od života.

Eto, nije da nema stranaca koji nas razumeju.

Autor Zoran Panović, objavljeno ovde