Sećarnik: Kraj Velikog rata

Te večeri, familija se okupila oko stola, bilo je tu i nekog sveta iz komšiluka, Erža je lepršala oko stola, dodavala hranu i veselo sipala vino, ponekad i pored čaše, jer nije skidala pogled sa Tome. Svako ko bi je pogledao, makar i ovlaš, video bi zaljubljenu ženu. Medjutim, sve oči su bile uprte u Tomu koga je deda  uzdizao u zvezde hvaleći  ga i nazdravljajući mu, činilo se, za svaki požnjeveni klas, sve dok mu lice nije dobilo boju plemenite tečnosti koja se kovitlala u čaši. Sličnu boju imao je i Toma, iako je vinom jedva okvasio usta; kao da se smežuravao na stolici jer mu se činilo da su mu tek minuli dogadjaji ispisani na čelu. Duboko u grudima osećao je neki nemir a knedla u grlu ga je gušila tako da od večere jedva da je nešto okusio. Prvi put u životu prekršio je neku od Božjih zapovesti  i savest ga je stavljala na muke. Posle nije mogao da zaspi. Dok se valjao po krevetu, po glavi mu se, kao talas mora koje nikad nije video, kovitlala jedna misao: “ A Kata, da li i ona ovako…”? I onda odgovor: “ Ma ne, ona je poštena žena”!  Onda bi se postideo: “ A je l` Erža, onda, nepoštena? A ja”?  I tako se prevrtao po krevetu sve dok Erža nije tiho otvorila vrata i legla pored njega pa su se moralne dileme izgubile u vrtlogu strasti.

Dani su se skraćivali i svi su bili isti. Noći su bile sve duže i svaka je bila različita. Istraživali su jedno drugo i pronalazili najskrivenija mesta ; dok su tragali za novim uzletima zadovoljstva svi slojevi stida ljuštili su se kao luk. Posle bi Erža utonula u san a Toma je, pod svetlošću mesečine koja se probijala kroz prozor, gledao njeno krupno, lepo zaobljeno telo okupano srebrnom svetlošću, sve dok i njega ne bi uhvatio slatki zaborav.

Kako je jesen prolazila i godina se približavala kraju, Toma je pomalo slabio jer nije dozvoljavao da zbog noćnih radova zapostavlja dnevne; uzorao je i posejao više zemlje nego proletos. Za razliku od njega, Erža je, iako je i ona naporno radila, počela da se goji. I do tada lepo razvijene grudi postale su joj, na Tomino zadovoljstvo, još veće. Malo posle, struk je počeo da joj se gubi ali šta mari, zadnjica se malo povećala pa je sklad Eržinog tela bio očuvan. Ali, kad je počeo da raste i stomak...

Katalin se rodila polovinom juna. Ukućani su, uprkos Tominim strahovima, Eržinu trudnoću, dok joj je muž bio ko zna gde, primili kao nešto potpuno normalno, i prihvatili su pegavu devojčicu raširenih ruku i otvorena srca. Eržina starija deca gledala su svoju sestru kao živu lutku koju su dobila na poklon a Toma je, svaki put kad je ljubio ćerku, to činio kao da ljubi svo troje svoje dece. Devojčica je bila vrlo napredna; prve korake učinila je, držeći se za očev prst, u aprilu 1918. Početkom maja počela je da hoda sama, držeći u podignutoj ruci, umesto Tominog prsta, štipaljku za veš. Krajem maja bacila je štipaljku i počela sama da trči za pilićima, padajući, bez suza, na svakom trećem koraku. Kad je napunila godinu dana više nisu morali da je dižu kad padne. Žetvu je provela spavajući u kolima a kad bi bila budna puštala je nekakve zvuke za koje je Toma tvrdio da su njene prve reči i da je rekla Ta-ta a Erža nije protivrečila, samo bi se lako nasmešila i zatreptala zelenim očima. Septembar je prošao u berbi voća a u oktobru su počele kiše i loše vesti. Svi frontovi su probijeni a srpska konjica nezadrživo nadire na sever. Carevina se raspadala a raspadao se i Tomin život, ponovo. Jedne nedelje, polovinom novembra, dok su svi osim Tome bili u crkvi kao i svake nedelje, pred kućom se zaustavio kamion na tankim, gumenim točkovima, sa obeležjima Carske vojske, ali su iz njega iskočili vojnici u uniformama koje Toma nije nikad video. Lupali su na vrata i vikali; “Otvaraj! Otvaraj”!

Srbi!!!

Otvorio je i pitali su ga za ime a kad im je drhtavim glasom odgovorio, naredili su mu da se iz tih stopa popne u kamion. Pokušao je da se buni ali su oni počeli da psuju; vikali su da nema vremena, da transport polazi za dva sata i da ga traže već tri dana. Ubacili su ga u kamion, onako, u odeći koju je imao na sebi i kamion je krenuo. Vrata na kući su ostala da landaraju na vetru ali šarke nisu škripale. Bile su dobro podmazane, jer to je bila domaćinska kuća.

Dva dana kasnije bio je u Beogradu. Tamo je saznao da je on vodjen kao da je nestao i da su ga pronašli zahvaljujući urednoj evidenciji o ratnim zarobljenicima koju im je predala nadležna služba države koja, iako je u njoj vladao haos, nije dozvoljavala da joj haos vlada i u papirima. Dobio je novu novcatu uniformu, ukrcali su ga na neki brod  i posle šest sati vožnje Dunavom,  iskrcao se na smederevskom keju. Niko ga nije čekao, iako su vojne vlasti poslale telegram. Nemoguće da nije stigao! Pošao je polako prema kući, onom istom kaldrmom kojom je, u jesen 1912.  i u leto 1914. krenuo u rat. Kad jestigao  do komšijske kuće  nešto ga je preseklo.  Srce mu je stalo. Na mestu njegove kuće bio je prazan plac. Kolena su mu klecnula i svest mu se u trenutku pomračila. Kao kad se, tri godine ranije, budio u segedinskoj bolnici, pokušao je da pribere misli ali nije pribrao ništa. Kao u transu, otvorio je komšijsku kapiju, drhtavim korakom prešao preko dvorišta i zalupao na vrata. Otvorio mu je neki čovek koji nije bio njegov komšija i koga nije poznavao. U kući su mu dali vode da se povrati i ispričali mu da su mu kuću srušili topovi austrijskih monitora, još tamo u jesen 1915. ali su ukućani bili kod gazda-Marka, Katinog oca, u poseti, pa su izbegli pogibiju. Toma je odahnuo i počeo da se krsti. Tri puta. Polako. A kuća se napravi. Samo da se ima za koga.

Čovek mu je rekao gde da traži familiju. Mrak je već pao kad je pokucao na vrata, a kad  su se vrata otvorila svetlost iz sobe je obasjala došljaka i on je poznao siluetu koja mu je otvorila, samo siluetu jer je lice bilo u senci, siluetu istu onakvu kakvu je pamtio kad je krenuo u rat. Ništa se nije promenila. Izmakla se za korak, da ga pusti u kuću. Sad joj je lice bilo osvetljeno ali ga on nije prepoznao. Osnovne crte su bile tu ali je celo lice bilo u ožiljcima, tragovima strašne epidemije Velikih boginja. Stajali su tako, nemo se gledajući nekoliko trenutaka dok su im suze klizile niz lica. Onda su se zagrlili, čvrsto, i dalje bez reči, kao ljudi koji se grle nad grobom.

                                                               …………..