Moscow calling!

Osim sto je sumrak dosao tek posle ponoci, a svanulo vec oko cetiri ujutro, nista mi u glavi nije govorilo da sam negde drugde osim u svom krevetu. Pogled na ormar, zid i kofer na podu me podseti da sam opet daleko od Kanzasa. Jos nam niko nije javio kada se leti za daleki istok, pa mi pade na pamet ideja da obidjemo Moskvu, dok jos imamo vremena. Posto smo smesteni negde ko zna gde, naci put i raspitati se kod lokalaca za centar i Crveni Trg je polako prelazilo u nemogucu misiju. Posle nekog vremena sam shvatio da se na ruskom to ne izgovara kao kod nas -  Crveni trg, sto je u mnogome otezalo dalje snalazenje. Nadjemo negde u blizini vezu mini busom do nekog njihovog centra zvanog Medvedkovo. A odatle na metro sve do strogog centra. A metro ovde - prica za sebe. Mozda na drugim linijama voze neki noviji i lepsi vozovi, ali mi smo usli u voz kao iz Tarantinovih filmova! Opet, da sam bio sam mislio bih da sam lud. Po izlasku iz podzemlja Moskve naziru se prelepe fasade velelepnih zgrada, svaka lepsa i sarenija od prethodne. Upirem prstom u mapu na autobuskoj stanici pokazujuci gde treba da idemo starijem Rusu, i on mumlajuci u bradu pokaze otprilike u kom pravcu da krenemo ne bi li dosli do zeljenog cilja.

Sve deluje vece, sredjenije i za nijansu lepse nego Beograd, Zagreb ili Budimpesta. Namerno pominjem ova tri grada, jer su po meni ta tri grada po arhitekturi i sredjenosti veoma slicni. Ali, samo do dolaska na Crveni Trg. Iza ugla zgrade koja zavrsava ulicu naziru se cuvene kupole u obliku slaga i kolaca. Kada sam bio mali uvek sam mislio da je to jedan ogroman slatkis i zavideo Moskovljanima sto imaju toliku poslasticu u svom gradu. Nisam uspeo prici kolacnim kupolama jer se tog dana odrzavala neka manifetsacija pa je sam trg bio zatvoren ali sam i sa polu-daljine mogao uzivati u slatkom pogledu. Da sam mogao prici blize zasigurno bih ih i probao.

Nisam stigao prouciti detaljno mapu Moskve niti nazive ulica i znamenitosti, zato ih i ne nabrajam po imenima. Prosli smo veliki krug oko kompleksa zgrada gde je zabranjen ulaz (da li je vlada ili su neka ministarstva), i krenuli nazad istim putem, prvo horor metro pa mini bus. U metrou nema sta nismo videli, od pijanih Rusa, preko Kineza, do papuca na carapama. Po ulasku u mini bus pokusavamo da saznamo na kojoj tacno stanici da sidjemo, jer kada izadjemo na autoput ima tri ili cetiri stanice, to nismo zapamtili. Ali smo zato slikali naziv stanice i to pokazali i vozacu i putnicima, a oni gledaju kao u hijeroglife! Izbaci nas posle jedne stanice pred izlazak na autoput i posalju nas da pitamo za pravac policajca. Ni on covek ne zna gde je ta stanica ali nas sasvim lezerno uputi da peske idemo niz autoput dok ne naidjemo na istu. Posle dvadesetak minuta pesacenja uz autoput, ali sa ove strane ograde ne one uz asfalt, stizemo do nase stanice na koju u tom momentu staje ona ista linija mini busa! Pa mi nakon dva sata u Moskvi smo se lakse snasli nego oni u svom gradu sto znaju da objasne gde je sta!

Vozac nas je vec cekao kada smo dosli u hotel, tako da smo se brzinski spremili i liftom koji je uzan koliko i moj kofer spustamo se u hol. Pogledam u pod a tamo dizajn vinilskog poda koji je radjen u Backoj Palanci dok sam ja jos tamo glumio da radim! Malog li sveta. Od hotela do aeordroma nekih sat vremena voznje, ako ne racunamo otpadanje asupuha sa kombija i namestanje istog.

Cekiramo se cetiri sata ranije za svaki slucaj i spustimo se odmah kod izlaza da nam avion opet ne utekne. Pokusaj broj dva poletanja iz Moskve uspesno se zavrsava i pred nama je let od sedam sati do krajnjeg istoka Rusije. A, sta me tamo tek ceka ako je ovako u Moskvi, bolje da ne znam.

Isplati se nekada propustiti let!