State of Exit

Izvor Blic

No, nije ovo kraj mom hejtu, u nastavku čitaćete: šljakeri, kamp i infrastruktura...

Iskreno ne znam kako je to danas sa ovim volonterima koji se prijavljuju da rade na Egzitu za frei, to jest kakva su im zaduženja i obaveze, ali ja dok sam radio u dva navrata na Egzitu toga nije bilo. Naime, prvo sam 2003. godine radio fizikalu, a 2004. točio piće za šankom. Taj prvi put bilo je neverovatno iskustvo kakvo se poželeti ne sme za 10 evra koliko smo bili plaćeni za rad od sedam ujutru do sedam uveče. No, niko mene nije terao da ja idem i krivim kičmu pet dana za tu siću. Nego pozvao me drug jedno jutro i rekao da ima vezu za šljaku na Egzitu i da li sam zainteresovan? Tada sam imao osamnaest godina i dinar u životu nisam zaradio svojim radom. To je bio jedan, ako ne i glavni razlog, zašto sam se prihvatio kuluka. I bi zanimljivo prvi dan: sklapali smo šankove, kao kroz maglu se sećam da je ekipa bila mlađa i OK, njušili su nas policijski labradori dok smo nameštali žičanu ogradu... Tada sam skontao da dileri dolaze nedelju dana ranije na Đavu, zakopaju „contraband“ ispod nekog busena trave, neke cigle ili na neko drugo maštovito mesto, ne bi li ih to sačekalo kad fešta počne. Iskreno da vam kažem, slaba vajda od policije. Bude uvek svega i dovoljno. Već na kraju drugog dana, ili početkom trećeg, sam ja pojeo i popio (soka) taman da pokrijem troškove sa tim parama koje još nisam ni zaradio. Naime, otac mi je donosio pljeskavice, keksa, soka (pa tu su bili i drugi oko mene), a ja ko gladna godina i rupa bez dna – nikad dosta. Jeb’o te sećam se da ni jedan dan nije bio „mestimično oblačan“, već svih pet bez i jednog jedinog oblačka i sa maksimalnim temperaturama. Imao sam neku nezdravo pregorelu boju. No, nije mi bilo žao ničega jer sam svoj prvi dinar zaradio na jedan od težih načina.

Kako sam dobio posao (preko veze), tako sam bio i isplaćen. Muljali su me petnaest dana nakon Egzita; te kako obračunavaju, te kako postoji redosled isplata, gde li sam ja uopšte evidentiran itd. Ja sam skoro i digao ruke od toga. Došlo mi više sramota da zovem tog koji mi je bio nadređeni i da slušam svaki put neki nov izgovor. Međutim, Neko, a ja znam ko, je potegao vezu i meni ubrzo bivaju isplaćeni Moji novci. I bi lep osećaj. Jer iako mi posao nikad nije ni trebao i imao sam bezbrižno odrastanje činjenica da sam prvi put nešto sam zaradio bila je... jednostavno se osećaš zadovoljnim.

Drugi put bilo je za šankom, i bila je to sasvim druga priča. Ali isto preko veze. Bilo je – pola pije, pola drugima sipa. Bio sam smešten nedaleko od glavnog stejdža i koliko se kroz maglu sećam, bilo je sjajno. Najveću ludnicu napravili su momci iz Cypress Hill-a, koje sam tu i tamo slušao. Puši čovek/frontmen gandžu na stejdžu, jedva priča jer zadržava dah i masa koja vrišti. Bilo je stvarno nezaboravno kakvu su atmosferu napravili, a ja sam imao osećaj kao da sam tamo provoda radi a ne posla. I bi plata uredno isplaćena iza novosadskog SNP-a, u bašti.

To su bila moja radna iskustva sa Egzitom od pre skoro deset godina. Danas ne znam kako je. Ali ono što znam, a što je uvek bio problem sa ovim festivalom jeste njegov kamp. Egzit kao festival je zaokružen, ali ima taj karijes koji se zove – kamp. Naime, čim se on iz godine u godinu seljaka sa jednog na drugo mesto, tu nešto veliko ne valja. Ono što se pričalo po čaršiji kao glavni problem zašto kamp ne može da se skrasi na jednom mestu je taj da gradski oci ne mogu da se dogovore oko „podele plena“. KORUPCIJA dakle. To se pričalo, a pogotovo se pričalo o tome kada je kamp bio smešten sa petrovaradinske strane, na, nama lokalcima, omiljenom kupalištu – plaži Oficirac. Mi, Petrovaradinci, smo posebno gledali sa podozrenjem na tu i takvu odluku zato što je to parče divljine samo za nas, Bukovčane i Karlovčane. Niko drugi i ne dolazi tu, svima je daleko. Naravno da mi ne polažemo pravo na tu divlju plažu, ali odmah su paranoici zamišljali kako se nabadaju na slabo ukopane špriceve, k’o na morske ježeve. Dakle, iz „Vodovoda i kanalizacije“ su tvrdili kako Egzitov kamp može da dovede do zagađenja izvorišta/bunara vode koji se nalazi nedaleko, dok je gradonačelnik Pavličić (od milošte Rodni) guslao kako je taj isti „Vodovod“ 2009. godine tu bio dozvolio postavljanje kampa. Na obe strane su bili kadrovi DS-a.

Druga afera sa kampom je bila kada su bili smešteni na Trandžamentu (deo Petrovaradina) u kasarni koja je napuštena ali i dalje u vlasništvu vojske. Ostali su dužni osamnaest miliona dinara. Pre nekoliko meseci sam se toga setio i pitao Šutanovca, preko Tvitera, šta bi s tim dugom? Kaže mi: vrlo zanimljivo pitanje, baš ću se raspitati. Lepo me nasmejao „vojni“ i oraspoložio. Banda!

E, poslednji slučaj, ovogodišnji, je plaža Štrand. Tu sam se BAŠ nasmejao. Zaključak je da se grupa građana Egzit ponaša kao čovek u nevolji kojem ponestaje opcija i traži nešto pošto-poto. Apsolutni hit je opis na Egzitovom sajtu: „Exit Village is by far the most popular gathering place for Exit visitors, both domestic and foreign.......... where even the Novi Sad locals stay!”.

VAŽI ŠTO TU ODSEDAJU!!, bila je moja prva reakcija, a onda sam nastavio na engleskom – Local drug cartels.

Znam da će mnogi od vas reći da se ponašam kao da m je 80 godina, da mrzim Egzit, da nisam tolerantan…kako je taj festival stavio NS na muzičku mapu sveta itd. Ali grešite,  ja samo više volim svoj Petrovaradin koji opet ništa nije dobio postojanjem jednog muzičkog festivala ovog kalibra. Da ga vole Pavličić i organizatori “najvećeg muzičkog festivala u jugoistočnoj evropi” ne bi dozvolili da on izgleda ovako….

Podgrađe tvrđave

Podgrađe

Podgrađe

A nakon što je Egzitov kamp prošle godine bio smešten na plaži Oficirac iza njega je ostalo ovo...a vi sami prosudite o čemu se tu radi i da li bi tako nešto bilo dozvoljeno na primer na Adi?

Kanalizacija

...