Etrurci, (na licu mesta) 1

Velimir Mladenovic

hvala! ispravljam. nastavak za vikend. :)

aj baš i mene interesuju.pre neki dan bilo na neki kanal nešto o njima ali nit sam gledao od početka nit je tv pogodan da se upamti toliko podataka odjednom.

Odličan i zanimljiv tekst ... čekamo nastavak

+1

preporuka

Jep!

Sećam se ovoga. Mi smo imali profesora istorije koji nam je nadugačko i naširoko predavao ovu hipotezu - o Etrurcima kao pra stanovnicima Italije, slovenskog porekla, naprednim u odnosu na ostale varvare koji će doći i kasnije napraviti Rimsko carstvo.

On nam je donosio karte Italije i pokazivao tvrđave i gradove koja su imena imala slovenski prizvuk, pa objašnjavao kako samo u Srba se r koristi kao samoglasnik i valjda Etruraca itd.

Ima tome dosta godina, nešto se zaboravilo, a nešto bogami nije ni naučilo, tako da se sada Etruraca sećam samo kroz maglu. Doduše nekako su mi ostali dragi.

A tek naš šok kad smo kasnije dobili drugog profesora koji nam je objasnio da to ništa nije istina i da sad učimo istoriju iz početka - neprocenjivo!

HVALA ZA OVAJ TEKST.

E, Velimire, nemaš pojma u šta se upuštaš...
avil čval ašču gulišč čva snuif

Da li si blizu Piazza Morlacchi?

kakapo

HVALA ZA OVAJ TEKST.

E, Velimire, nemaš pojma u šta se upuštaš...
avil čval ašču gulišč čva snuif

Možda ispituje novonastali politički ambijent!

Имам ја једну лаичку тезу.
Наиме, познато нам је да српски, као и већина словенских језика, има деклинације. И латински их је имао. Међутим, ниједан романски језик (колико их знам) нема деклинације, нити је имао "вулгарни" латински, народни језик грађана Рима... Осим тога, познато је да су Етрурци некада владали Римом.
Нису ли они римској аристократији наметнули деклинације у језику које потичу од Словена?!
Једино што не знам како је етрурски стајао са тим, о етрурском се иначе не зна много... Зато је теза лаичка

познато је да су Етрурци некада владали Римом.

Ne samo to.
Osnovali su Rim

Ne znam za deklinacije ali izgleda da su voleli da se uvate u kolo.

Cipele spicastog vrha, iskrivljene nagore pri vrhu, koje su nosili Etrurci u sestom veku pre n.e. U teoriji se smatra da su one bile uzor za kasnije calcei rimskih senatora sa pertlama i kaisevima. Ciceron kaze da su se samo na statuama boginje Juno Sospita (June Spasiteljke?) nastavilo sa prikazivanjem calcei repandi sa spicastim vrhom, medjutim moguce je da je zaobljenija verzija mozda pocela da se koristi, vec u 3. veku.

DAKLE IMAMO ISTE OPANKE, ISTI NAZIV RASANI,RASENI...

Ne zovu nas Germani uzalud VINDI od INDI, jer imamo sa sanskritom najvise rijeci,posto smo do Indijaca zivjeli i doneli nazive,obicaje...



ETRURCI, TJ. RASENI, kako su sebe zvali su bili RASANI TJ SRBI

ETRURCI SU BILI SRBI?

Kada se pročita ovakav naslov, obično se jave nesrbi ili "liberali" da se smeju ovakvim "Deretićevskim provalama". Međutim, ako iznesemo činjenice ovim redosledom, onda im osmeh vrlo brzo pada sa lica:

1. Etrurci su sebe nazivali RASENI, odnosno Rašani (Ras je drevni srbski grad, a Rasina i Raška su reke koje protiču tim krajem). U biti, drugo etničko ime za naše Srbe i jeste Rasen (Rašan), što znači "čovek sa reke Raške", dok je ime Srbin sinonim za "sarabotnika", "rođaka", "saborca", odnosno, izvorno "srkača majčinog mleka", kako kažu neki ruski slavisti, što je inače pravo i najstarije naše etničko ime.

2. Pokrajina u Italiji gde su nekada živeli Raseni danas se zove Toskana (pleme Toske su danas većinom Albanci, i svi su potomci Srba, a uz samu reku Rasinu žive i dan danas Srbi koji se prezivaju Toskići). Istočno od Toskane nalazi se predeo nazvan Arezzo gde i danas postoji gradić koji se zove Rassina, isto kao i naša reka. Samo 40 km istočnije može se pronaći gradić koji se zove Sorbano. Niti jedno, niti drugo ime naselja ništa ne znači u italijanskom jeziku. Sve zajedno odlično se slaže sa "Dalimilovom hronikom" i "Srbima do Rima", a zaista 70 km istočno od Rima se takođe nalazi gradić po imenu Sorbo. Jan Kollar će napisati: "Jméno Raseni, Rascia nepochybně do Etrurie tak se děděním od ohňoctivých praotců dostalo, jako i do Illyricum a do Serbie, kde též království a krajina Rascia, Rasciana a řeka Rasa Raska. Dosti na tom, že nejen kořen raz ras, ale i všecky formy, ve kterých se toto jméno v Etrurii i v Alpech ukazuje, čistě slavjanské jsou, jmenovitě koncovky en ena ka, Razen, Razena, Raska, a s předložkou po Po-rsena."

3. Gde god se nalaze etnonimi koji u sebi poseduju osnovu "Ras", pojavljuje se i "Sorb". Primer: čak 30-tak naselja u Švedskoj i danas nosi ime "Sorby", a uz njih i dva sa imenom "Rasa". Poznato je da su Sloveni naseljavali te predele pre Germana, a na ostrvu Rigen (Rujan) postojao je grad Arkona, u kojem je bio Svantevidov hram. Naime, dok su Rimljani potukli svoje učitelje Rasene, velika masa njih je krenula ka severu Evrope, gde su osnovali nova naselja. Ostrvo Rujan upravo su opustošili Danci o čemu piše Saks Gramatik. Rimljani su sve preostale Rasene koji nisu pobegli, porobili i od tada je ime Serb kod njih sinonim za roba (serbule=opanci, odelo robova), tako da će kasnije često dolaziti do zabune o poreklu našeg imena, koje je najstarije u Evropi.


4. Ostaci Rasena (Sorba) na severu danas su Lužički Srbi, koje Germani kroz istoriju nazivaju Vendima, Vindima, Venetima. Venecija (Venetia) upravo vodi ime po Srbima koji su je naseljavali, kao i celu severnu Italiju još u srednjem veku. Danas su ti Srbi stopljeni u Italijane. O tome postoji zaista mnoštvo dokaza, a ko ima vremena može da čita o tome na stranicama Padovskog univerziteta, s tim što oni ne žele da govore o Srbima u Italiji, nego o "Slovenima", iako smo videli da se oduvek radilo o Rašanima i Srbima, koje su Germani nazivali Venetima, Vendima, Vindima (to dolazi od sanskritske reči "Ve(n)de", po čemu su Srbi uticali na njihovo sastavljanje. Naime u Rg-Vedama pominje se takođe i naš rodonačelnik, Srbinda, demonski ratnik.). Georg Krigač je 1675. godine objavio delo De Serbis, Vendorum natione vulgo dictis Die Venden ("Srbi, Vendska nacija, narodno nazvana Vendi", koje je dokaz, da i pored uobičajenog nemačkog naziva Vendi, polabski Srbi nisu nikad izgubili svoje izvorno narodno ime. Andreas Tharæus će napisati delo u kojem se navodi: "...Von welchem wort Sarmata oder Sauromata das wortlein Sarbi her entsprossen ist. Das ist den nun gar eigentlich das wortlein Sarbi, denn also werden die Wenden heutiges tages in ihrer scprache genannt, und Sarsska Reetz heisst Wendische sprache..." ("Od reči Sarmata ili Sauromata, reč Sarbi vodi poreklo. U stvari reč Sarbi, je u današnjim danima Vendi, kako se na njihovom jeziku kaže. A srbska reč se naziva vendski jezik." ). Šta reći više? Na ovim adresama padovskog univerziteta može se pročitati sve o tome da su Etrurci, tj. Rašani bili Sloveni, Veneti, Sarmati, dakle Srbi:



5. Nadalje, moguće je da su upravo Vikinzi koji su pokorili Ruse, dali njima ime po uzoru na Rase, Rasene, koje su sretali i borili se protiv njih na severu Evrope. Oko 980. Hebrejski anonimus piše u južnoj Italiji delo "Iosippon" (ןוףףסוי), u kojem govoreći o narodima koji naseljavaju prostor od Venecije do Baltika, pominje i Srbe (ןיברװמ = Swrbjn). U Istri postoji reka Raša koja se nazivala nekoć i Arsa (setimo se pokrajine Arezzo u Italiji), o čemu će više reči biti u drugom topicu kojeg nameravam da pokrenem, a tiče se iskonske srbske zemlje, odakle smo svi potekli.

6. Rimski i grčki istoričari Plinije i Ptolomej, pisali su o Srbima koji su bili nastanjeni iza Dona u Sarmatiji. Otuda ih Rusi smatraju za svoje praroditelje. Reč Rus javlja se tek od devetog veka, pa Šafarik u knjizi "Srbove v Rusku" tvrdi: "Rusi su ostatak onog srbskog ogranka koji se iselio na Balkan". Poljski istoričar dr. Vaclav Macjejovski kaže: "Treba znati da su slovenska narečja u Bugarskoj i Srbiji stvorila staroslovenski crkveni jezik, a iz ovoga je postao ruski jezik". Srbi Korutanci, današnji Slovenci, prema nemačkom istoričaru Dimleru su takođe potomci Srba, što se slaže i sa činjenicom o "linea Sorabica", granicom Srba i Franaka u srednjem veku, koju je uspostavio Karlo Veliki, koji se strašno plašio Srba i naređivao da ako Srbi podignu vojsku, Franci moraju da podignu svu svoju silu protiv njih, a ako to urade Česi, onda samo trećinu vojske. Mavro Orbini kaže da su Srbi došli iz Skandinavije 1460 godina pre Hristova rođenja, verovatno zbog silnih srbskih toponima i zapisa o Srbima iz danskih hronika.


7. Dakle, ako se vodeći stručnjaci slažu sa tim da su Etrurci bili Sloveni, samo treba povezati njihovo pravo ime – Raseni, sa Rašanima, o čemu, na sreću pišu i neki drugi slavisti, kao što smo videli, ne samo srbski. Sem toga, može se uporediti i identičina predhrišćanska mitologija Rasena i Srba. Raseni su verovali da im je rodonačelnik bio vuk, odnosno vučica, čiju su legendu preuzeli od njih Rimljani. Poznato je da je vrhovni bog Srba u predhrišćanskom periodu bio Dabog, koji se prikazuje kao hromi vuk, koji potiče od praiskonskih vremena totemizma, kada su Srbi smatrali sebe vukovima, o čemu pišu mnogi domaći, a i strani istoričari. Npr. u isto vreme Kelti su sebe smatrali "jelenima". Jireček pominje da u jednom srednjovekovnom dokumentu, u kojem se razni narodi upoređuju sa pojedinim životinjama, za Srbina se kaže da je vuk (C. Jireček; Staat und Gesellschaft im mittelaterlichen Serbien, Wien, 1914, 3,117). Zanimljivo je da su i Rusi o sebi govorili kao o narodu koji je potekao od vuka.

8. Srbi=Rašani=Raseni, došli su iz Mesopotamije, a njihov put je moguće sagledati ako se ima klasična elektronska karta (Encarta npr.), pa se potraže toponimi koji potiču sa Srb, Serb, Serv, Sorb, Ras, itd. Ima ih na stotine od Indije do Skandinavije, dakle samo na mestima gde žive Indoevropljani, te na jednoj pravoj liniji od Istočne do obala Zapadne Afrike, koji su verovatno ostali tokom osvajanja Afrike od strane Nina Belovog, i njegovog izlaska na Atlantski okean, o čemu ima pismenih dokaza. Iz Mesopotamije deo Srba (danas su to svi Sloveni ukupno), kretao se ka Indiji, sve do Kine, a drugi deo je dolazio do severa Švedske, gde zaista ima mnogo srbskih toponima. Tako za drevno srpsko ime, iz vremena pre Rimljana, svedoči i toponim za reku Ksant, često pominjanu još od Homerovog doba, za koju antički geograf Strabon 63-19 g. st. ere, kaže: "ειθ ο Ξανθος ποταμος οω Σιρβεν εκλουν οι προτερον" /Kako su reku Ksant Srbica nazivali ranije/ (Strabonis rerum geographicarum libri septemdecim, Basileae, 1571., s. 763. Hrvat Rački, Rus Nestor i Poljak Surovjecki tvrdili su da su Srbi, Vendi, prastanovnici Evrope od početka istorijske ere. Ne zna se sa sigurnošću koliko hiljada godina su postojali u Indiji (odatle ime "Vendi", "Vindi", od "Indi", a odtale i "Vede" pre seoba, a na današnjim terenima su preko tri hiljade godina. Dakle, i to se sve slaže kako sa Dalimilovom hronikom, tako i sa Karlovačkim rodoslovom, gde se kaže da smo došli iz Vavilona i pružili se sve do Rima.

9. Da su svi Sloveni isto što i Srbi slagao se i Šafarik, koji kaže: "Ovim istorijski potvrđenim prioritetom imena Serb potpuno se objašnjava pojava koja inače pada u oči, da se pod ovim imenom vode Srbi u Ilirikumu i u Lužici u dva jezika veoma udaljena na izvestan način na suprotnim krajevima plemena dva slovenska dijalekta." Potom i H. Schuster Šewc, koji je napisao: : "slovensko etničko ime Srb, najpoznatiji je i najviše proširen naziv za Slovene..." ('O istoriji i geografiji etničkog imena sorb/serb/sarb/srb').


10. Vrlo važan dokaz o tome da su se svi Sloveni nekada zvali Srbima jeste onaj iz 890. godine, bavarskog anonimusa (bio je sveštenik koji nije ostavio ime iza sebe), Descriptio civitatum et regionum ad septentrionalem plagam Danubii ("Opis gradova i oblasti u Podunavlju", gde kaže da se Srbi smatraju velikim narodom, te da o sebi govore kako su svi Sloveni nastali od njih (Zerviani quod tantum est regnum, ut ex eo cunctæ gentes sclavorum exortæ sint et oriqinem, sicut affirmant, ducant...). Sem toga mnoštvo Slovena pretopilo se u Germane nakon primanja hrišćanstva, iako su dugo pružali težak otpor (čitati francuskog slavistu Kanta). Tako je slavni kancelar Oto Bizmark često pričao u svom dnevniku da njegova baba nije znala ni jedne nemačke reči, već samo sorabski (srpski). U 17. veku Lajbnic je rekao ruskom caru Petru Velikom: "Naše je poreklo isto, oba smo Sloveni". Prema tome i ovo je u skladu sa Dalimilovom hronikom.

11. Nemački biskup Salomon 920. godine završava etimološki rečnik Mater Verborum, u kojem povezuje srbsko ime sa Sarmatima (Sarmatæ... Sirbi tum dicti... id est quasi Sirbutiu... Sarabatiæ proprie currentes vel sibi viventes Zirbi). Delo je očuvano u prepisu iz 1102. godine, napravljenom od strane češkog opata Vacereda (Wacered), koji je takođe, kao dodatak povezao ime Sarmata sa Srbima (Sarmatae populi Zirbi, Sarabatiae proprei currents vel Sibi viventes Zirbi). A ko je čitao Herodotovu istoriju, znaće da su Sarmati, odnosno Srbosloveni bili ogroman narod u antičkom dobu. Razlika između nas i ostalih Slovena koji su prestali da nose srbsko ime bila je u tome što su se oni nas bojali. Naime, ‘Abdu l Hasän al Mas’ūdī, pominje u rukopisu "Kitāb al tanbīh wa’l ishrāf" ("Knjiga zlatnih polja i rudnika dragog kamenja" u Zakarpatju narod Surbi, za kojeg kaže da su "... narod koga se Sloveni boje iz razloga koje bi bilo predugo navoditi, ka i to što je potpuno bez vere kojoj bi se pokorili..." Grk Halkokondil za Srbe je rekao da su najstariji i najveći narod na svetu. Mavro Orbini takođe spominje da su Srbi gospodarili Azijom. Dakle, ako su Raseni bili Sloveni, kao što to tvrde stručnjaci, onda su sigurno potekli od Srba, pogotovo što su nosili njihovo ime i njihove običaje.

12. Ščerbakov (u časopisu "Očag" br.3 1999.g.) piše:"Profesor Pešić otkrio je na strmim obalama Dunava znake pisma sličnog etrurskom. Istražujući nalaze arheologa u tom regionu, on je sastavio najstariju azbuku na svetu od 48 znakova, slova. Njegovi radovi proizvode utisak prave eksplozije... To pomera u teško zamislivu prošlost ne samo izvore pismenosti nego i prvi ciklus čitave civilizacije na planeti." Pešić je govorio:"Prvo azbučno pismo, kako se dosad smatralo, bilo je grčko a koje je nastalo iz feničanskog 900. godine pre naše ere. Ali, mi se ne možemo oteti utisku o azbučnom karakteru pisma koje je nastalo u Vinči.Takođe, ne možemo mimoići činjenicu da se dosad tvrdilo da je i etrursko pismo nastalo negde u 9. veku pre nove ere. Etrurci su bili već pismeni kad su se, prvi put, sreli sa Grcima na Apeninskom poluostrvu. Grci nisu razumevali njihov jezik. Bio im je stran. A ni sam susret niti dalji međusobni odnosi nisu bili tako srdačni. Naprotiv, često su međusobno ratovali. Zašto bi se u tim okolnostima Etrurci odricali svog jezika i pisma i preuzimali ih od Grka? Njihov jezik i pismo bili su široko rasprostranjeni i to im je omogućavalo normalnu komunikaciju sa svetom." Zanimljivo je i samo ime "Vinča", koje nastaje od Vinda, Vindiša, Vindža.

... obično se jave nesrbi ili "liberali" ...

РАДОВАН ДАМЈАНОВИЋ
СРПСКО - СРПСКИ РЕЧНИК
ЕТРУРЦИ

Смештени усред медитеранске Европе и датовани у релативно скору прошлост, (од око седмог века старе ере па до прелома миленујума) Етрурци или Расењани како су сами себе називали, изазивају забуну и спорове међу познаваоцима а пишући о њима и највећи „стручњаци" постају контрадикторни, у ствари смешни, побијајући сопствене налазе из реда у ред. Тако до дана данашљег овај народ није одговарајуће класификован, јер суштински погрешна подела на индоевропске и народе који то нису, ставља Етрурце ван предпостављене индоевропске језичке групе. То је између осталог и зато што још нема, а неће скоро ни бити, праве и тачне дефиниције појмова за племе, народ и расу, и ту на тим елементарним категоријама где је потребна чврста терминологија, стоји трулеж и празнина. Зато се цела зграда и срушила, наравно то је тако за мене, можда за нас, али за њих то је и даље једна солидна грађевина коју виде и у коју желе да верују.

Потпуно несигурне: археологија, палеолингвистика и повест не слажу се по питању Етрураца и то у сваком сегменту овог тешког питања. Од постанка такозване критичке историографије и осталих сродних наука, грубо речено са наполеоновским добом, угњездила се једна флоскула о Етрурцима која на срамоту западне науке остаде до данас: то је чувена тврдња по којој се језик Етрураца „чита али не разуме" - преведено на српски то значи читамо, изговарамо дакле чујемо звуке али не знамо шта они значе. Готово невероватно али је тако. Питам се како је могуће да се чита египатско, слоговно, клинасто и којекаква друга писма и да при том наводно они који читају и разумеју шта пише, а језик из срца Италије не могу да дешифрују већ вековима?

Мој одговор је прост - не могу јер не желе! Читаву ову ситуацију осветљава Олга Луковић парафразирајући нашег етрусколога Ђорђевића - код истраживања етрурског овај језик поређен је са свим могућим језицима чак и централноафричким али никад (бар не јавно) са било којим словенским, не дај боже српским! Три наша истраживача Ђорђевић, Билбија и Пешић су ипак пришла етрурској тајни а на том послу је изгледа најдаље стигао С. Билбија дешифрујући етрурско писмо помоћу српске ћирилице. Р. Пешић поредећи даље „тирсеницу" с „винчаницом" и „влесовицом" недвосмислено показује велику сличност дизајна (морфологије) ових азбука. С обзиром да се ради о фонетским писмима више је него могућа и њихова гласовна подударност а одатле је само пола корака до доказане сродности ових језика. Писаних података о Етрурцима толико је мало да добро дођу и обавештења чувених забављача као што је рецимо „отац историје": „прича,се такође, да су ове игре пронашли Лиђани кад се део љих селио у Тирсенију.

То је било овако за време краља Атиса, сина Манова, настала је у целој Лидији страшна глад... Коцка је одредила да краљ остане у земљи и да влада онима који остану а за владара оних који су се исељавали одредила је његовог сина који се звао Тирсен. Они којима је било од-ређено да напусте земљу оду на морску обалу у Смирну и тамо саграде бродове, па пошто натоваре неопходне ствари, разапну једра и пођу да траже живот у новој земљи. И кад су прошли многе земље стигну у Ум-брију, где су основали градове у којима и данас живе.
Име Лиђани промене и узму име по краљевом сину који их тамо и одведе, од тада се зову Тирсени ...".
Колико год сумњамо у Херодота, правац Лидија - Умбрија је више него сигуран а њега усталом потврђује и цела апенинска традиција, много старија од Халикарнашанина. И Плутарх нам у свом Ромулу говори: .,с тога још и данас (Римљани) кад приносе жртве у славу победе, водају једног старца преко форума на Капитол одевеног у тогу с гримизним рубом, окачивши му око врата булу као што носе деца, док гласник виче -Сарђани на продају!
Кажу наиме да су Тирсенци колонисти Сарђана, а Веји су опет тиренски град".

Питања свакако има много једно је народно име, како су се тачно звали Етрурци? До нестанка су изгледа имали заједничко име за становнике свих дванаест најважнијих градова у „правој" Етрурији, оној која лежи између Арна и Тибра. И тако, у недостатку њихове кљижевности, лична имена и топоними остају практично једини извори језика Тирсенаца. Та насеља су: Волатера, Вада, Сена, Руселе, Аретиум (Јаретин?), Клузиум, Перусија, Волсини, Волци (Вуци), Коса, SVANA,Свана , или Сована SOVANA, Биеда ВIEDA (Беда), Цере (али можда и Кере данас Черветери), и многа друга а све ове називе транскрибовао сам дословно ни мало их не дотерујући према српском. Врло је могуће да то ,.двоструко двојство" имена по грчком: Тирени - Тирсени а по ла-тинском начину: Етрурски - Туски, долази од неког старијег које је издржало велику деформацију и по хеленском и по римском прилагођавању приликом писања а поготово код изговарања.

Могуће је да смо на трагу трачког имена по логици измене: Трачани,
Трашчани, Рашчани, Рашани, Расени. Тракија и јесте област на путу од Лидије ка Умбрији и Етрурији. Кад говори о Пелазгима Херодот помиње и Тирсенију у Крестонији а то је област на Халкидичким језерима која може да буде источна Македонија али и западна Тра-
кија. У сваком случају опет се ради о зони трансмисије од Мале Азије ка Апенинима.
Владајућа западна теорија увек неодређено говори о некаквом „оријенталном" утицају на етрурску културу. Сачувани предмети из Расене показују велику сличност с артефактима ма-
лозијског простора. Тако рецимо практично и нема разлике између камених лавова неохетитског стила и етрурских лавова истог периода а то је баш оно доба (шести век старе ере)кад долази до сеобе
коју помиље Херодот.

Још лепши доказ везе Лидија - Расена је обу-
ћа, тачније опанци шиљкани плитки и дубоки (на облик
чизме). Они су на првом месту доказ високе цивилизованости јер примера ради, грчки свет хомерског и архајског доба и не зна за обућу,тадашњи Хелени су скоро голи и при том још и боси.
-Шумадијски" облик хститиских и етрурских чизама открива и префињену занатску израду. Изгледа да је Расена и Италија уопште, насељавана из Мале Азије у неколико таласа а да су два главна наишла око дванаестог (њега бих назвао тројанско - хетитиским) и око шестог века (неохетитиски). Чувена вучица коју сисају накнадно у ренесанси постављени близанци заправо је етрурски рад и преко ње прилазимо најстаријим култовима Расене, где вук представља у ствари првог Етрурца. Можда је сада прилика да друтачије послушамо ону „латинску" -човек Је човеку вук. Јер ако је вук родоначелник племена, а јесте, онда ова пословица има изворно сасвим другачије значеље. Она је нека врста култне лозинке, паралелна српској, брате Србине, или само брате која се још и данас упућује често и непознатом.

У доба највећег проширења расенског господства оно је обухватало скоро целу „чизму" од Венета па све до Помпеја и Сорента на југу. Етрурско повлачеље у праву Етрурију почиње поразом који им је код Куме 474. нанео Сиракужанин Хијерон, али је имало доста воде да протече Тибром до коначне пропасти Етрурије. Сам Град је прилично, поготово почетком своје историје, страховао и трпео од Етрураца, а расенска војна премоћ пренела се и у доба републике. Тако и Порсина долази 508. године под Рим да освети протеране Тарквиније, заузео је Јаникул и опсео Град. Притиснути глађу Римљани дају таоце и враћају отету земљу Вејима. Том приликом Порсина штити практично читаву Етрурију иако се изгледа никада заиста није радило о јединственој држави већ само о савезу градова. Опадање Тирсеније било је обрнуто пропорционално порасту Рима па тако до постанка светске државе пред крај републике етрурски тон потпуно ишчезава. Ипак и кроз читаво доба царства најзаслужније породице Рима дичиле су се етрурским прецима шта више нечије расенско порекло значило је сигурну припадност нај-вишој класи или плеонастично речено „најстаријој аристократији", оној која бејаше старија и од самог вечног града.

Највеће проблеме „етрусколозима" направио је језик односно писмо које је тобоже настало од грчког алфабета. Мени расенско писмо међутим највише личи на слова нађена у Мидином граду, локалитету у некадашњој централној Фригији код данашљег Ескишехира на пола пута од Троје ка Анкари. Ту, поред неохетитских рељефа осмог и седмог века старе ере на дином споменику исклесано је писмо датовано у век наравно такође пре наше ере.

Што се тајанствености језика тиче увек се насмејем кад се сетим како је Билбија лепо прочитао натпис са једног расенског рељефа на коме се боре две немани: "ала сипа жер на Перуна". Занимљиво је такође и питање расе Расењана, упркос свим долихо и брахиокефалним" будалаштинама, судећи по скулптурама и сачуваним сликама ми јако личимо на њих. Уосталом шта кажу етимолози одакле уопште та реч раса: па не кажу ништа; ћуте, или помињу некакво арапско исходиште. Понеки сумњају да долази и од латинског ратио .

Да видимо колико значења има ратио, од тридесетак издвојићу ова знање, начин правило, ум, разум (читај рас - ум).Дакле мање више семантика расе се врти око разума знања, поступка и припадности роду, врсти. Може ли се боље од овога уопште и указати на значај Расенске културе и њен утицај на римско - латински етнос јер прихватајући на пример календар, (који је незамислив без познаваља рачуна опет рас - ум), гатање прорицање, култове Римљани узимају и језик који те поступке образлаже, укратко читав речник везан за било какав разум, односно културу у најширем слу. Тако и појам телесног склада и лепоте прихватају од Расењана користећи њихово народно име појам у данашњем смислу најбољег - расног (расенског).
Можда као паралела овоме може да послужи
шведски израз „Америка" настао у доба глади и исељаваља у Северну Америку а остао до данас као појам за нешто одлично. Тако су и неуки пастири с леве обале Тибра гледајући у богату и лепу Расену за
све што је добро и одлично говорили расена, расенско! Сами Етрурци, владари у Граду, од најранијег доба су представљали живи пример супериорности вршећи највећи утицај на латинско поимање естети-
ке у свим областима. Можда ће неко_после свега још поставити питање зашто су Римљани ш уопште звали Расењане и Расену Тускум, Етрускум.

Могуће објашљење налазим у правцу ритуала и гатања у којима су Расењани имали несумљиво највећи утицај на Латине и Италике. Та вештина коју су предали Римљанима по Кикерону називана је харуспикијум, а односила се на прорицање по џигерици закланих
животиња.

Имали су Латини још један назив за овај поступак - дискиплина етруска-, други део ове синтагме читам и чујем само као јетруска односно јетрушка - мала јетра пошто се ту радило углавном о
јетри пилића. Овде је дакле сакривен један стари српски деминутив који су Римљани чули и релативно мало изменили с обзиром који је број адаптација и транскрипција издржао долазећи нама. Не знам
наравно када, али у једном тренутку опадаља и дегенерације Етрурије, Римљани прозваше своје суседе Расењане Џигерани, можда зато што су једино још у том послу Јетрурци представљали нешто, сводећи та-
ко некад славан и моћан народ само на еснаф врачева.
У том смислу је јасно од чега долази етрурско харвига, доцније НАRVSPEX лatinsko врач, сигурно од Расенског назива за дорб, утробу - хара.
Међутим нестабилност и промене код бележења Расенских речи у латинском су пословичне, скоро правило, и први глас ја зато несигуран. Могло је то да звучи као х али и као г можда и као к, а нисам далеко од помисли да је вероватан и двоглас жг! Ево и зашто: у примитивној свести, што данас може да изгледа смешно, тело животињско и људско посматрало се и схватало више по зонској подели него, као данас, по функцијској и тако су сви унутрашљи органи били један орган, јер су припадали унутрашњој зони. Зато и јесу рецимо код Грка срце и желудац називани исто кардиа КАРДИА, али се тако називала још и нарав (карактер), али и душа! Унутрашњост човека и животиље била је огледало спољашњег света и ту у том малом космосу одражавали су се и бележили утицаји споља, које је ваљало тумачити. Зато је за мене та расенска утроба -хара у ствари жгара (жгаравица - горушица)," место где се налази киселина, желудац, али и џигврица, која је црна-гарава, и прва се жртвује, ставља на жар, што је разумљиво собзиром на брзину њене кварљивости, поготово у топлом периоду. Знам да ће неком изгледати пренапрегнуто извођење етрурског имене од јетре, али за такве имам питање: одакле онда Хеленима називи јатер ИАТХР и још старији облик јетер ИХТХП - лекар? Осим ако и лекарску вештину ни-су преузели од старинаца Пеласта чији су лекари постављали дијагнозу и одређивали терапију на основу изгледа животњске џигерице, баш као и њихови сродници расенски врачи.

Velimir Mladenovic

mislim da jesam, sto?

Kad sam jednom pre nekoliko godina pio jutarnju kaficu na tom trgiću pitao sam se odakle to ime.

Знам да ће неком изгледати пренапрегнуто извођење етрурског имене од јетре

čini mi se da su Etrurci proricali budućnost gledajući u džigericu.
A danas Italijani imaju izreku za hrabru osobu

uomo di fegato

eto...

Velimir Mladenovic

da, naucnici kazu da su etrurci bili veoma veseo narod, sto se za rimljane nikako ne moze reci. zasto objasnicu.

spoilers alert

Verovali su da ih nakon smrti ne čeka baš ništa dobro pa su "trošili" život koliko god su mogli :)

omega68

Cipele spicastog vrha, iskrivljene nagore pri vrhu, koje su nosili Etrurci u sestom veku pre n.e. U teoriji se smatra da su one bile uzor za kasnije calcei rimskih senatora sa pertlama i kaisevima. Ciceron kaze da su se samo na statuama boginje Juno Sospita (June Spasiteljke?) nastavilo sa prikazivanjem calcei repandi sa spicastim vrhom, medjutim moguce je da je zaobljenija verzija mozda pocela da se koristi, vec u 3. veku.

DAKLE IMAMO ISTE OPANKE, ISTI NAZIV RASANI,RASENI...

Ne zovu nas Germani uzalud VINDI od INDI, jer imamo sa sanskritom najvise rijeci,posto smo do Indijaca zivjeli i doneli nazive,obicaje...



ETRURCI, TJ. RASENI, kako su sebe zvali su bili RASANI TJ SRBI

ETRURCI SU BILI SRBI?

Kada se pročita ovakav naslov, obično se jave nesrbi ili "liberali" da se smeju ovakvim "Deretićevskim provalama". Međutim, ako iznesemo činjenice ovim redosledom, onda im osmeh vrlo brzo pada sa lica:

1. Etrurci su sebe nazivali RASENI, odnosno Rašani (Ras je drevni srbski grad, a Rasina i Raška su reke koje protiču tim krajem). U biti, drugo etničko ime za naše Srbe i jeste Rasen (Rašan), što znači "čovek sa reke Raške", dok je ime Srbin sinonim za "sarabotnika", "rođaka", "saborca", odnosno, izvorno "srkača majčinog mleka", kako kažu neki ruski slavisti, što je inače pravo i najstarije naše etničko ime.

2. Pokrajina u Italiji gde su nekada živeli Raseni danas se zove Toskana (pleme Toske su danas većinom Albanci, i svi su potomci Srba, a uz samu reku Rasinu žive i dan danas Srbi koji se prezivaju Toskići). Istočno od Toskane nalazi se predeo nazvan Arezzo gde i danas postoji gradić koji se zove Rassina, isto kao i naša reka. Samo 40 km istočnije može se pronaći gradić koji se zove Sorbano. Niti jedno, niti drugo ime naselja ništa ne znači u italijanskom jeziku. Sve zajedno odlično se slaže sa "Dalimilovom hronikom" i "Srbima do Rima", a zaista 70 km istočno od Rima se takođe nalazi gradić po imenu Sorbo. Jan Kollar će napisati: "Jméno Raseni, Rascia nepochybně do Etrurie tak se děděním od ohňoctivých praotců dostalo, jako i do Illyricum a do Serbie, kde též království a krajina Rascia, Rasciana a řeka Rasa Raska. Dosti na tom, že nejen kořen raz ras, ale i všecky formy, ve kterých se toto jméno v Etrurii i v Alpech ukazuje, čistě slavjanské jsou, jmenovitě koncovky en ena ka, Razen, Razena, Raska, a s předložkou po Po-rsena."

3. Gde god se nalaze etnonimi koji u sebi poseduju osnovu "Ras", pojavljuje se i "Sorb". Primer: čak 30-tak naselja u Švedskoj i danas nosi ime "Sorby", a uz njih i dva sa imenom "Rasa". Poznato je da su Sloveni naseljavali te predele pre Germana, a na ostrvu Rigen (Rujan) postojao je grad Arkona, u kojem je bio Svantevidov hram. Naime, dok su Rimljani potukli svoje učitelje Rasene, velika masa njih je krenula ka severu Evrope, gde su osnovali nova naselja. Ostrvo Rujan upravo su opustošili Danci o čemu piše Saks Gramatik. Rimljani su sve preostale Rasene koji nisu pobegli, porobili i od tada je ime Serb kod njih sinonim za roba (serbule=opanci, odelo robova), tako da će kasnije često dolaziti do zabune o poreklu našeg imena, koje je najstarije u Evropi.


4. Ostaci Rasena (Sorba) na severu danas su Lužički Srbi, koje Germani kroz istoriju nazivaju Vendima, Vindima, Venetima. Venecija (Venetia) upravo vodi ime po Srbima koji su je naseljavali, kao i celu severnu Italiju još u srednjem veku. Danas su ti Srbi stopljeni u Italijane. O tome postoji zaista mnoštvo dokaza, a ko ima vremena može da čita o tome na stranicama Padovskog univerziteta, s tim što oni ne žele da govore o Srbima u Italiji, nego o "Slovenima", iako smo videli da se oduvek radilo o Rašanima i Srbima, koje su Germani nazivali Venetima, Vendima, Vindima (to dolazi od sanskritske reči "Ve(n)de", po čemu su Srbi uticali na njihovo sastavljanje. Naime u Rg-Vedama pominje se takođe i naš rodonačelnik, Srbinda, demonski ratnik.). Georg Krigač je 1675. godine objavio delo De Serbis, Vendorum natione vulgo dictis Die Venden ("Srbi, Vendska nacija, narodno nazvana Vendi", koje je dokaz, da i pored uobičajenog nemačkog naziva Vendi, polabski Srbi nisu nikad izgubili svoje izvorno narodno ime. Andreas Tharæus će napisati delo u kojem se navodi: "...Von welchem wort Sarmata oder Sauromata das wortlein Sarbi her entsprossen ist. Das ist den nun gar eigentlich das wortlein Sarbi, denn also werden die Wenden heutiges tages in ihrer scprache genannt, und Sarsska Reetz heisst Wendische sprache..." ("Od reči Sarmata ili Sauromata, reč Sarbi vodi poreklo. U stvari reč Sarbi, je u današnjim danima Vendi, kako se na njihovom jeziku kaže. A srbska reč se naziva vendski jezik." ). Šta reći više? Na ovim adresama padovskog univerziteta može se pročitati sve o tome da su Etrurci, tj. Rašani bili Sloveni, Veneti, Sarmati, dakle Srbi:



5. Nadalje, moguće je da su upravo Vikinzi koji su pokorili Ruse, dali njima ime po uzoru na Rase, Rasene, koje su sretali i borili se protiv njih na severu Evrope. Oko 980. Hebrejski anonimus piše u južnoj Italiji delo "Iosippon" (ןוףףסוי), u kojem govoreći o narodima koji naseljavaju prostor od Venecije do Baltika, pominje i Srbe (ןיברװמ = Swrbjn). U Istri postoji reka Raša koja se nazivala nekoć i Arsa (setimo se pokrajine Arezzo u Italiji), o čemu će više reči biti u drugom topicu kojeg nameravam da pokrenem, a tiče se iskonske srbske zemlje, odakle smo svi potekli.

6. Rimski i grčki istoričari Plinije i Ptolomej, pisali su o Srbima koji su bili nastanjeni iza Dona u Sarmatiji. Otuda ih Rusi smatraju za svoje praroditelje. Reč Rus javlja se tek od devetog veka, pa Šafarik u knjizi "Srbove v Rusku" tvrdi: "Rusi su ostatak onog srbskog ogranka koji se iselio na Balkan". Poljski istoričar dr. Vaclav Macjejovski kaže: "Treba znati da su slovenska narečja u Bugarskoj i Srbiji stvorila staroslovenski crkveni jezik, a iz ovoga je postao ruski jezik". Srbi Korutanci, današnji Slovenci, prema nemačkom istoričaru Dimleru su takođe potomci Srba, što se slaže i sa činjenicom o "linea Sorabica", granicom Srba i Franaka u srednjem veku, koju je uspostavio Karlo Veliki, koji se strašno plašio Srba i naređivao da ako Srbi podignu vojsku, Franci moraju da podignu svu svoju silu protiv njih, a ako to urade Česi, onda samo trećinu vojske. Mavro Orbini kaže da su Srbi došli iz Skandinavije 1460 godina pre Hristova rođenja, verovatno zbog silnih srbskih toponima i zapisa o Srbima iz danskih hronika.


7. Dakle, ako se vodeći stručnjaci slažu sa tim da su Etrurci bili Sloveni, samo treba povezati njihovo pravo ime – Raseni, sa Rašanima, o čemu, na sreću pišu i neki drugi slavisti, kao što smo videli, ne samo srbski. Sem toga, može se uporediti i identičina predhrišćanska mitologija Rasena i Srba. Raseni su verovali da im je rodonačelnik bio vuk, odnosno vučica, čiju su legendu preuzeli od njih Rimljani. Poznato je da je vrhovni bog Srba u predhrišćanskom periodu bio Dabog, koji se prikazuje kao hromi vuk, koji potiče od praiskonskih vremena totemizma, kada su Srbi smatrali sebe vukovima, o čemu pišu mnogi domaći, a i strani istoričari. Npr. u isto vreme Kelti su sebe smatrali "jelenima". Jireček pominje da u jednom srednjovekovnom dokumentu, u kojem se razni narodi upoređuju sa pojedinim životinjama, za Srbina se kaže da je vuk (C. Jireček; Staat und Gesellschaft im mittelaterlichen Serbien, Wien, 1914, 3,117). Zanimljivo je da su i Rusi o sebi govorili kao o narodu koji je potekao od vuka.

8. Srbi=Rašani=Raseni, došli su iz Mesopotamije, a njihov put je moguće sagledati ako se ima klasična elektronska karta (Encarta npr.), pa se potraže toponimi koji potiču sa Srb, Serb, Serv, Sorb, Ras, itd. Ima ih na stotine od Indije do Skandinavije, dakle samo na mestima gde žive Indoevropljani, te na jednoj pravoj liniji od Istočne do obala Zapadne Afrike, koji su verovatno ostali tokom osvajanja Afrike od strane Nina Belovog, i njegovog izlaska na Atlantski okean, o čemu ima pismenih dokaza. Iz Mesopotamije deo Srba (danas su to svi Sloveni ukupno), kretao se ka Indiji, sve do Kine, a drugi deo je dolazio do severa Švedske, gde zaista ima mnogo srbskih toponima. Tako za drevno srpsko ime, iz vremena pre Rimljana, svedoči i toponim za reku Ksant, često pominjanu još od Homerovog doba, za koju antički geograf Strabon 63-19 g. st. ere, kaže: "ειθ ο Ξανθος ποταμος οω Σιρβεν εκλουν οι προτερον" /Kako su reku Ksant Srbica nazivali ranije/ (Strabonis rerum geographicarum libri septemdecim, Basileae, 1571., s. 763. Hrvat Rački, Rus Nestor i Poljak Surovjecki tvrdili su da su Srbi, Vendi, prastanovnici Evrope od početka istorijske ere. Ne zna se sa sigurnošću koliko hiljada godina su postojali u Indiji (odatle ime "Vendi", "Vindi", od "Indi", a odtale i "Vede" pre seoba, a na današnjim terenima su preko tri hiljade godina. Dakle, i to se sve slaže kako sa Dalimilovom hronikom, tako i sa Karlovačkim rodoslovom, gde se kaže da smo došli iz Vavilona i pružili se sve do Rima.

9. Da su svi Sloveni isto što i Srbi slagao se i Šafarik, koji kaže: "Ovim istorijski potvrđenim prioritetom imena Serb potpuno se objašnjava pojava koja inače pada u oči, da se pod ovim imenom vode Srbi u Ilirikumu i u Lužici u dva jezika veoma udaljena na izvestan način na suprotnim krajevima plemena dva slovenska dijalekta." Potom i H. Schuster Šewc, koji je napisao: : "slovensko etničko ime Srb, najpoznatiji je i najviše proširen naziv za Slovene..." ('O istoriji i geografiji etničkog imena sorb/serb/sarb/srb').


10. Vrlo važan dokaz o tome da su se svi Sloveni nekada zvali Srbima jeste onaj iz 890. godine, bavarskog anonimusa (bio je sveštenik koji nije ostavio ime iza sebe), Descriptio civitatum et regionum ad septentrionalem plagam Danubii ("Opis gradova i oblasti u Podunavlju", gde kaže da se Srbi smatraju velikim narodom, te da o sebi govore kako su svi Sloveni nastali od njih (Zerviani quod tantum est regnum, ut ex eo cunctæ gentes sclavorum exortæ sint et oriqinem, sicut affirmant, ducant...). Sem toga mnoštvo Slovena pretopilo se u Germane nakon primanja hrišćanstva, iako su dugo pružali težak otpor (čitati francuskog slavistu Kanta). Tako je slavni kancelar Oto Bizmark često pričao u svom dnevniku da njegova baba nije znala ni jedne nemačke reči, već samo sorabski (srpski). U 17. veku Lajbnic je rekao ruskom caru Petru Velikom: "Naše je poreklo isto, oba smo Sloveni". Prema tome i ovo je u skladu sa Dalimilovom hronikom.

11. Nemački biskup Salomon 920. godine završava etimološki rečnik Mater Verborum, u kojem povezuje srbsko ime sa Sarmatima (Sarmatæ... Sirbi tum dicti... id est quasi Sirbutiu... Sarabatiæ proprie currentes vel sibi viventes Zirbi). Delo je očuvano u prepisu iz 1102. godine, napravljenom od strane češkog opata Vacereda (Wacered), koji je takođe, kao dodatak povezao ime Sarmata sa Srbima (Sarmatae populi Zirbi, Sarabatiae proprei currents vel Sibi viventes Zirbi). A ko je čitao Herodotovu istoriju, znaće da su Sarmati, odnosno Srbosloveni bili ogroman narod u antičkom dobu. Razlika između nas i ostalih Slovena koji su prestali da nose srbsko ime bila je u tome što su se oni nas bojali. Naime, ‘Abdu l Hasän al Mas’ūdī, pominje u rukopisu "Kitāb al tanbīh wa’l ishrāf" ("Knjiga zlatnih polja i rudnika dragog kamenja" u Zakarpatju narod Surbi, za kojeg kaže da su "... narod koga se Sloveni boje iz razloga koje bi bilo predugo navoditi, ka i to što je potpuno bez vere kojoj bi se pokorili..." Grk Halkokondil za Srbe je rekao da su najstariji i najveći narod na svetu. Mavro Orbini takođe spominje da su Srbi gospodarili Azijom. Dakle, ako su Raseni bili Sloveni, kao što to tvrde stručnjaci, onda su sigurno potekli od Srba, pogotovo što su nosili njihovo ime i njihove običaje.

12. Ščerbakov (u časopisu "Očag" br.3 1999.g.) piše:"Profesor Pešić otkrio je na strmim obalama Dunava znake pisma sličnog etrurskom. Istražujući nalaze arheologa u tom regionu, on je sastavio najstariju azbuku na svetu od 48 znakova, slova. Njegovi radovi proizvode utisak prave eksplozije... To pomera u teško zamislivu prošlost ne samo izvore pismenosti nego i prvi ciklus čitave civilizacije na planeti." Pešić je govorio:"Prvo azbučno pismo, kako se dosad smatralo, bilo je grčko a koje je nastalo iz feničanskog 900. godine pre naše ere. Ali, mi se ne možemo oteti utisku o azbučnom karakteru pisma koje je nastalo u Vinči.Takođe, ne možemo mimoići činjenicu da se dosad tvrdilo da je i etrursko pismo nastalo negde u 9. veku pre nove ere. Etrurci su bili već pismeni kad su se, prvi put, sreli sa Grcima na Apeninskom poluostrvu. Grci nisu razumevali njihov jezik. Bio im je stran. A ni sam susret niti dalji međusobni odnosi nisu bili tako srdačni. Naprotiv, često su međusobno ratovali. Zašto bi se u tim okolnostima Etrurci odricali svog jezika i pisma i preuzimali ih od Grka? Njihov jezik i pismo bili su široko rasprostranjeni i to im je omogućavalo normalnu komunikaciju sa svetom." Zanimljivo je i samo ime "Vinča", koje nastaje od Vinda, Vindiša, Vindža.

Omegi je omiljena skola - Resavska.
Prepisi i siri dalje. Mozda ce neko ko je manje obrazovan poverovati u jezicke paralele koje se ne gadjaju za po deset i vise vekova, ali hej... vazno da lici.

Omega, znas li da se na italijanskom krivina kaze - curva (izgovara se kurva). Pa da! To je u stvari srpska rec(pardon SrBska)... kriv put=zalutala, posrnula, kriva zena.

"Liberalka i nesrpkinja"
Silver Bullet

draft.dodger

…ova divota…

Ja ću postaviti fotografiju divote koju sam imao sreće da vidim uživo: