Ja u školu idem i dobar sam đak

Dragi prijatelji, imam čast da vam predstavim još jedan tekst moje prijateljice Mozaik.

U ovom blogu ćemo pričati o nekim metodama za pravljenje bogatog društva. Misli se na materijalno bogatstvo, a ne duhovno, mada ni duhovno nećemo zaobići. Pokušaćemo da povučemo paralelu između nekih razvijenih zemalja i Srbije, a svaka sličnost biće sasvim slučajna.

Krenućemo od Ibn Kalduna (1332-1406), jednog od prvih teoretičara istorije civilizacija. Danas ga neki nazivaju i ocem moderne ekonomije. Ta titula principijelno pripada Adamu Smitu koji je publikovao svoje slavne radove o sticanju bogatstva jedne nacije, 370 godina posle Ibn Khaldunove smrti. Nećemo prepričavati Ibn Kandunovu biografiju i dela, sve možete naći na internetu i to na raznim jezicima. Ispričaćemo samo jedan detalj koji se tiče materijalnog bogatstva jedne nacije. Šta je Ibn Kaldun napisao, a da je tako bitno?

U svom kapitalnom delu Al Muqaddimah (Uvod u istoriju), Ibn Kaldun zaključuje da jedna nacija može postati imućna isključivo ako se na jednom mestu u isto vreme ispune sledeća četiri uslova (ovo pišem malo po sećanju, pa je svaka konstruktvna sugestija dobrodošla):

- Stabilnost političkih institucija. U zemlji u kojoj vlada politička nestabilnost nikakvo sticanje materijanog bogatstva nije moguće.

- Poštovanje druge osobe. Primetićemo da je ovo tačka razdora između muslimanskih država i Ibn Kalduna, što je učinilo da mu dela budu zabranjena nekoliko vekova. Naime, žena u mnogim muslimanskim državama nema ista prava (ekonomska, politička, mogu da je ubiju brat ili otac...) kao i muškarac...

- Poštovanje privatne svojine. Veoma je bitno da građanin zna da mu je privatna svojina neotuđiva. Današnjim jezikom ovaj i prethodni princip bi se mogli nazvati: pravna država.

- Stimulacija inovacije. Ovime ćemo se malčice pozabaviti u ovom tekstu, a da pri tome nećemo pričati o tome kako je engleska vlada nekim davnim odlukama izazvala englesku industrijsku revoluciju, ali o tome bi se mogao napisati novi blog...

Mi bi sad svakako mogli da postavimo pitanje definicije materijalnog bogatsva jedne nacije, ali ajde da se ne upuštamo u to na naučni način. Misli se na minimalan broj siromašnih, jaku srednju klasu i odličan zajednički standard. Takođe se misli na to da su svi građani slobodni (razna robovlasnička društva ne dolaze u obzir).

Jedan od načina da se stimuliše inovacija u jednom društvu je svakako obrazovanje. Reci ćemo kako mali plavooki Šveđani, Švajcarci i Danci idu u školu, a moraćemo da navedemo i neke kuriozitete o polaganju ispita... Naročitu pažnju ćemo obratiti na cenu školovanja i napravićemo paralelu između Švedske, Švajcarske, Danske i Srbije.

Zašto nas interesuje obrazovanje? Zato što u civilizovanim zemljama, sve od njega polazi i zato što razvijene zemlje jako puno ulažu u obrazovanje (mora da imaju dobar razlog za to!). Moćda ste čuli da je Irska svojevremeno odlučila da evropske strukturalne pare ulaze u obrazovanje i postala jedna od najbogatijih zemalja EEZ?

Nego, kako se školuju Švedjani, Danci i Švajcarci?

Osnovna škola

Krenimo od Švedske. Prvih devet godina školovanja je obavezno. To je Grundskola. Naravno, ta škola je besplatna. Kad kažem besplatna, ja ne mislim to u našem smislu te reči. Švedska deca dobijaju od škole olovke, knjige, sveske, ručak (!!!) i besplatnu nastavu. Do svojih 19 godina, Švedjanin ništa od materijala za školu ne kupuje, a ni ne ide u školu sa sendvičem. Država je obavezna da mu da znanje, da ga pritom nahrani i da mu sav pribor za rad. Jedino sto ga još ne kupa i oblači, ali treba prepustiti nešto i roditeljima.

Kako stvari stoje u Švajcarskoj? Švajcarski roditelji ne kupuju ni olovke deci dok ona ne napune 12 godina. Naime, i švajcarsko školstvo je besplatno, ali samo do 12 godina. Vidimo da su Šveđani napredniji po tom pitanju. Takođe, Šveđani daju deci besplatan ručak, što nije slučaj sa Švajcarcima.

Švajcarski profesori su jako, jako dobro plaćeni. To su više nego udobne plate. Misli se na učitelje i profesore u gimnazijama. O profesorskim platama na fakultetu ćemo reci da njihove plate dostižu sume kojima se plaćaju menadžeri u dobrim firmama.

Srpski sistem školstva predviđa 8 razreda osnovne škole, skoro obaveznih i skoro besplatnih. Za đake, skoro obaveznih, a za profesore skoro besplatnih (što bi rek'o Duško Radović).

Srednja škola

Nećemo dati kompletnu klasifikaciju srednjeg školstva po svim zemljama (napisala sam sve to, ali je dosadno, pa vas poštedjujem čitanja). Važno je reći da u većini zemalja srednje zanatske škole daju veoma solidno znanje deci. Na tim ljudima počiva recimo švajcarska privreda. Ići u zanatsku praktičnu školu nije sramota (naprotiv!) a kao kuriozitet ćemo navesti da su neki švajcarski direktori sa doslovce astronomskim platama završili upravo te škole. Na svoja mesta su postavljeni i zbog svojih ljudskih sposobnosti, naravno, ali je sigurno da su nešto poneli i iz škole.

Gimnazije spremaju decu za studije i interesantno je primetiti da u trećem i četvrtom razredu nema više redovnih pismenih vežbi, nego na kraju svakog tromesečja, deca imaju ispite kao na fakultetu. U trećem i četvrtom razredu nema više lekarskih opravdanja ako si odsutan sa časova, niti roditelji treba da pišu pismo školi. Tada to đaci počinju sami da rade. Deca se uče da budu profesionalno odgovorna. Trimestrijalni ispiti čine da se deca navikavaju na univezitetski način školovanja i ispitivanja. Posle gimanzije se polaze maturski ispit koji daje pravo upisa na univezitete. Nema prijemnog ispita. Nepotrebno je reći da je univerzitetsko školovanje smešno jeftino, a ako je dete iz siromašne porodice, kanton mu daje stipendiju bespovratnog tipa.

Postavlja se pitanje: zašto ja insistiram na besplatnom školovanju? Smatram da civlizacija počinje od ulaganja u obrazovanje. Švedska i Švajcarska su dobar primer, a i Srbija (samo u suprotnom smislu). Nemoguće je imati građansko društvo, ako država ne odreši kesu...

Projektno orijentisane studije i pojava eksperta na ispitu

Danci imaju dva različita sistema studiranja. Prvi je klasičan, univerzitetski, a drugi je project oriented. Ovaj drugi je mnogo zanimljiv, stimuliše praktično razmišljanje, a nipošto prostu reprodukciju znanja i koristi se na inženjerskim studijama. Studenti nemaju samo standardna predavanja i ispite. Imaju opšte predmete koji im uzimaju 25% vremena. 50% vremena posvećuju realizaciji nekog konkretnog, praktićčnog projekta iz neke oblasti a 25% vremena uče posebne predmete (koji su u vezi sa projektom).

U prvoj godini, moj kolega Henrik se bavio rekonstrukcijom neke stare zgrade u Kopenhagenu, pa je učio pravni sistem Danske, građevinu, petljao se sa radnicima i tome slično. U narednom semestru je naučio elektroniku tako sto je projektovao pojačavač za novi muzički stub fime B&O. U jednom kasnijem semestru, studenti uče kako da pišu naučne članke i čak imaju simulaciju prave konferencije.

Obrazovanje je izuzetno praktično i nipošto bazirano na prostoj reprodukiji znanja. Polaganje ispita se svodi na odbrane projekata pred komisijom koja ispituje studenta o celoj oblasti kojom se bavio u prethodnom semestru. Najčešće ima više studenata na istom projektu, što ih tera da nauče da rade u grupi i da se trpe i tolerišu čak i kad se ne slažu. U tim školama nema diplomskog rada, jer je student prošao kroz deset projekata i odbranio ih, pa je dovoljno dokazao da može da se izbori sa jednim inženjerskim zadatkom i da napiše rad i dokumentaciju.

Nepotrebno je reći da vrlo često danska preduzeća predlažu teme projekata i da studenti sarađuju sa inženjerima iz industrije. Takođe, ove škole su vrlo ponosne da svi njihovi studenti jako lako nalaze posao u danskim preduzećima.

Kako se polažu ispiti u Švajcarskoj i u Švedskoj? Student ulazi u salu i sreće se sa pogledom profesora i ekperta. Tu je ključna razlika između njihovog i našeg školstva. Kod nas se student sreće sa namrštenim pogledom svog profesora koji može biti raspoložen, neraspoložen i kojeg definitivno niko ne kontroliše ni kako drzi predavanja ni kako ispituje djake itd... Veoma je bitno da ekspert daje studentu ocenu i na taj nacin ocenjuje i samog profesora. Ekpert je neko ko može biti sa škole, ali ne mora. Kad su diplomski ispiti u pitanju, ekspert nikako ne može biti neko ko radi na istoj školi. Interesantno je da taj princip funkcionise i u Danskoj i u Švedskoj.

Koliko se ja sećam princip kontrolisanja profesora kod nas ne postoji. Doduše, možda se nešto promenilo u poslednjih 20 godina?

Kakve sve ovo ima veze sa Ibn Kaldunom sa početka nase priče?

Sećate se inovacionog principa? Jedna država mora da stimuliše inovaciju i ljude koji rade u školskim ustanovama, ako želi da njena nacija živi lagodno, pri čemu je to samo jedan od uslova... Apsolutno je nemoguće odvojiti inovaciju od obrazovanja! Ona se doduse moze pomoći i nekim drugim metodama (otvaranjem granica za jeftinije proizvode,...), ali obrazovanje je nezaobilazan faktor.

Samo obrazovani ljudi mogu da kreiraju nove proizvode i usluge i da shvate značaj pravne države i stabilnosti institucija. Samo sistematskim i velikim ulaganjem u obrazovanje može da se stvori bolje i humanije društvo koje će omogućiti svim građanima pristojan i dostojanstven život. Veoma je bitno primetiti da to obrazovanje ne sme ni u kom slučaju da bude obrazovanje koje stimuliše samo elitu, a od drugih pravi papagaje (koliko toga ste naučili napamet u svom školovanju? Smete li da priznate?) nego kreativne ljude (project oriented!) koji umeju kritički da misle i da sarađuju sa drugima. Samo sistematskim ulaganjem u obrazovanje može da se stimuliše preduzetništvo, istraživanje, izvoz,... a i napravi politički stabilna i pravna država.

Predsednički izbori u Srbiji. Naslušali smo se raznih programa i tema. Prednjači Kosovo, Evropa, Srbija se gradi, porodica, privatizacije, besplatne akcije, kapitalne inevsticije, idimidođimi...
Da li je i jedan od kandidata pomenuo sistematsko ulaganje u obrazovanje (dece, mladih, ali i odraslih)? Iako je Srbija siromašna zemlja, ulaganje je moguće. Koliko je ono danas? O trenutnom ministru školstva ne znam ništa, medijski nije mnogo prisutan (što ne znači da nista ne radi!). Bilo bi lepo čuti blogere B92 na temu srpske obrazovne svakodnevice.

U kakve škole idu srpska deca?

Mozaik, 30. januar 2008.