O izborima i kozama

Dracenine "Mrvice"

Dolazi Jevrejin kod rabina i vapi:

„Pamagaj, rabine!"

„Kaži, kakva te nevolja dovodi?" pita rabin.

„Ne pitaj! Siromašan sam k'o crkveni miš. Imam ženu, petoro dece i stare, skoro nepokretne, ali teške i prgave roditelje. Samo ja zaradjujem. Zaduženi smo do guše. Ali najgore od svega je što imamo samo jednu prostoriju. Svi se guramo njoj, ne možemo disati. Svadjamo se od jutra do mraka. Oči da povadimo medju sobom." plače čovek, nabraja uzroke i opisuje detalje svadja, dok ga rabin u jednom trenutku ne prekinu i ne upita:

„A imaš li ti kozu?"

Čovek ga zaprepašteno pogleda, pa odgovori:

„Imam, rabine, ali..."

„E, uvedi ti lepo kozu u kuću."

„Kako ću, rabine? Nemoj, ako za milost znaš! Samo ne kozu! Znaš i sam kako koze smrde!"

„Uradi kako ti kažem, pa za dve nedelje dodji opet.", zaključi rabin razgovor i ode drugim poslom.

„Ajde, dobro. Uvešću kozu, valjda će pomoći, kad rabin kaže." misli se čovek i ode čudeći se neobičnom savetu.

Posle dve nedelje dolazi ponovo kod rabina i ovaj ga s vrata upita:

„Pa, šta ima novo? Jesi li uradio kako sam ti rekao?"

„Ne pitaj, rabine, nikad gore!!! Jesam, uveo sam kozu, ali to ne da ništa nije pomoglo, nego je napravilo još veće zlo. Tek je sad nastala opšta propast u mojoj porodici. Petoro dece, žena, stari roditelji, ja, pa još i koza. Tek se sad mrzimo i svadjamo. Poubijaćemo se, bojim se, medjusobno jednog dana ako ovo potraje."

„E sad izvedi kozu!" reče rabin.

Prateći poslednjih dana ovo silno, iz zdravog razuma i svake logike iščašeno agitovanje protiv Tadića i otvoreno ili potuljeno podržavanje Nikolića, svako malo se setim ove priče. Kao da su svi na našoj političkoj sceni čvrsto odlučili da nama gradjanima još jednom uvale kozu, kao da ih dosad nismo imali i previše, kao da se ponovo igra na istu kartu uvećavanja naše ionako ogromne nevolje.

Jedni viču: „Uvedite kozu! Isto vam je Nikolić ili Tadić!" a kalkulišu: „Posle izvesnog vremena će uvideti da mi skoro uopšte ne smrdimo."

Drugi bulave: „Uvedite kozu, šta oni (DS) meni tu pričaju kako koza smrdi. Lažu, bre! Oni su za lečenje." A u sebi misle: „Uz kozu ću se i ja neprimetno ušunjati i možda će pasti neko kraduckanje."

Treći mudruju: „Pa mi u principu nemamo nikakvog razloga da se protivimo uvodjenju koze." A u sebi misle „I sa kozom se može saradjivati., možda još i bolje."

„Preduzimljivi" trljaju ruke: „To!!! Koza=haos=šverc=keš!"

Koza mumla: „Uvedite, bre, kozu, vidite da nemate kud. Moraćete ionako pre ili kasnije. Što je pre uvedete, pre ćete je izvesti." A misli se: „Samo da ja udjem, posle me više niko nikad neće izbaciti."

Iz sveta dopire čudjenje: „Ludi Srbi ponovo navalili da uvedu kozu. Dakle stvarno...! Nek uvedu već jednom prokletu kozu i da ih više naše oči ne vide!"

Kao da je našu političku scenu obuzelo opšte ludilo. Kalkulacije i egoizam, laži, ismevanje i osporavanje vrlina i neosporno odličnih rezultata Tadićevog rada sa svih strana, pripisivanje njemu svojih loših osobina i poteza, linč svakog ko se usudi da kaže neku reč njemu u prilog. Isto kao pred Djindjićevo ubistvo. Isti rukopis me navodi na pomisao da je ista i kuhinja u kojoj je sve ovo skuvano. Ljudi zdravog razuma su zanemeli i povukli se. Gledaju u čudu šta se dešava. Isto kao u zimu 2002/03. Tek nakon Djindjićevog ubistva shvatili smo šta smo izgubili i zažalili što niko nije zaštitio tog izvrsnog čoveka. Trebalo je da nam uvedu kozu u kuću da bismo shvatili kvalitete Zorana Djindjića i njegove vlade.

Ali ona koza iz 2003. nije ništa prema ovoj koju pokušavaju da nam uvale sad. Ne samo da smrdi do neba, nego će ispisati najcrnje stranice naše istorije, samo ako joj dopustimo da ih ona ispisuje. Posledice će biti strašne. Pet dugih godina će nas gušiti, a naše susede i prijatelje odvraćati od bilo kakvih kontakata sa nama. Veliko je pitanje da li ćemo uspeti da je se više ikad oslobodimo. Čak i ako je se oslobodimo, narednih sto godina će se svako naše dete i unuče stideti što su je njihovi preci (mi) svojom slobodnom voljom izabrali.

Dva puta u poslednjih nekoliko godina smo imali više sreće, nego pameti. Bez ikakve svoje zasluge dobili smo dva izvrsna čoveka: 2001. Djindjića za premijera i 2004. Tadića za predsednika. Prvog smo izgubili zbog svoje lenjosti i straha da se ne zamerimo agresivnim, sebičnim kalkulantima. Prstom nismo mrdnuli da zaštitimo Djindjića od linča kroz koji je prolazio mesecima.

Jaki, sposobni i pametni ljudi kakav je bio Djindjić i kakav je Tadić, bude zavist ostalih aktera na političkoj sceni. Oni svima postavljaju previsoke standarde, podižu lestvicu na visine o kojim ostali mogu samo da sanjaju. Zato nesposobni političari ne biraju sredstva u obračunima sa njima. Ali mi gradjani koji na političare ne gledamo kao na svoje konkurente, nego kao na kandidate za radno mesto izvršilaca naših zajedničkih poslova moramo da nadjemo načina da odluke donosimo u skladu sa našim interesima, a ne sa interesima i željama drugih kandidata.

Tadić ima sve osobine prvorazrednog političara, na kakvog bi svaka zemlja bila ponosna. Učinio je za Srbiju sve što je makar teoretski bilo izvodljivo i pritom za sve ove godine nije napravio ni jednu jedinu grešku. Razume probleme i nevolje Srbije, a istovremeno razume i procese u okruženju i u svetu. Zahvaljujući tome on je izvanredna kopča Srbije sa svetom, što je i funkcija predsednika. Kakvu kopču sa svetom bi mogao da nam obezbedi Nikolić sa svojim oskudnim znanjem i obrazovanjem, skučenim, zadrtim pogledima na život i jednosmernim, kratkovidim pogledima u budućnost koji dobacuju samo do eventualnog izbavljenja njegovog šefa iz Haga i nultim ugledom u čitavom svetu?

Na izborima u nedelju odlučujemo hoćemo li sigurnost, brz razvoj, priključenje EU, slobodu i demokratiju ili kozu. Ne dozvolimo da nas prazna dokona naklapanja raznih danguba, „umetnika", šupljoglavih politikanata, kalkulanata i bolesno ambicioznih, agresivnih pljuvača u dalj i u vis ponovo odvuku od naših ciljeva, uvale nam smrdljivu, pijanu kozu čije prisustvo može samo uvećati naš jad.

Ako u nedelju izaberemo Nikolića, povratka nema. Više nikad za našeg života nećemo dobiti novu šansu. Kusaćemo do kraja života posledice onog što zakuvavamo već decenijama. Što je najgore, nećemo stići ni da pokusamo sve, nego ćemo ostaviti potomstvu veliku porciju nevolja da se bori sa njima.

Ne mogu da verujem da smo baš toliko ludi i nadam se da će u poslednjem trenutku razum pobediti.