DVORAC OD PESKA

Letnji dan, Jonsko more, rano popodne. Tandrčak je zaspala, leži u hladu, spava snom na kojem joj prosto zavidite. Dečija, nevina posla... Jedinstvena i ja smo je smestili u najdeblji mogući hlad, opušteno - užurbano se spremamo da iskoristimo vreme dok i pundravci spavaju zajedno sa Tandrčkom, da pročitamo koji redak. „Books and summertime go together." Ne znam zašto ne i ostala godišnja doba, ali lepo zvuči kada se leti kaže. Čitanje ne prolazi bez pauzi za milovanja usnule kćeri nežnim pogledima i razmena osmeha kada se roditeljski pogledi susretnu. Uživam u lenjosti tela i budnosti duha. Iz taverne zadužene za našu plažu diskretno dopire 

Setim se prethodnog dana, sa Tandrčkom za šankom, u narečenoj taverni, počinje stvar koju nisam čuo godinama, a uvek prija. Kažem, više za sebe - „Weather Report". Bata za šankom me pita:"This music for weather report in Srbija?" Uspevam da osmeh zadržim u granicama pristojnosti i objasnim da je ime grupe Weather Report, da se stvar zove Birdland. Sećanje mi ponovo izaziva smeh, znate onaj, kroz nos. Ne podsmeh, samo smeh, taj navedeni. Ovaj put mu se prepuštam. Talasi, pesak, muzika... Galebova nešto nije bilo tu gde smo. Čista kičerica kada se zapiše, ali baš je tako bilo. I, ljudi moji - leči! E sad...

Još dok je Tandrčak tonula u san, na plažu pristižu grčki rođaci dečaka Tita iz Riminija. Po bučnosti najsličniji, polni i starosni sastav je drugačiji. Istina, dok su pristizali, bili su tihi, ne glasniji od bio koga drugog. Taman da nam kći čvrsto zaspi. Zauzimaju ležaljke u redu ispred i sledećem. Pater familijas, stariji, oniži debeljuškasti gospodin čiju sedu kosu štiti nešto nalik sremačkoj micni (šeširić, poput ovih što su sada moderni) od koje ne mogu da vidim ima li čuvenu kvrgu na glavi, što bi mi bio krunski dokaz da su u srodstvu sa čuvenom Felinijevom familijom, napuklim glasom, nikako tihim, baš potrefljene frekvencije da ga verovatno ne mogu ignorisati ni kornjače koje nastanjuju drugu stranu ostrva, počinje naširoko da objašnjava nešto. Sve usput skidajući mokasine i čarape. Micna ostaje tu gde jeste. Dve sredovečne gospođe, jedna duge, kovrdžave kose, druga kraće, obe više nego raskošnih gabarita, odlaze u pravcu restorana. Tri devojčice otrčale su već u vodu, dok glava porodice, ne uzimajući vazduh, nastavlja živo objašnjavanje vremešnoj bakici i devojci, sličnih gabarita narečenim gospođama ali lepog lica. Jedinstvena pogleda preko knjige, diže obrvu, malo se namršti i nastavlja da čita.

Gabaritne gospođe se vraćaju iz restorana vešto noseći na poslužavnicima količinu hrane koja bi bila ekvivalent svemu što su poslednja dva dana jeli svi ostali nazočni na plaži, uključujući našu malu porodicu koliko god da se računamo u ješne. Spuštaju hranu na ležaljke, dodaju prisutnima. Devojčice su u vodi a valjalo bi im jesti. E da bi bile prisutne i mogle obedovati, valja ih dozvati: „SOFIJA, DIMITRA, HRISTINA !!!!!!". Čuju ih na Kefaloniji a i na Krfu su se štrecali. Ali ne i devojčice.
Sledi :" SOFIJA, DIMITRA, HRISTINAAA !!!!! I još svaštanešto od čega razanajem još „ela, ela". Sada su probudile i većinu alkoholom otrovanih, mamurnih Engleza, raštrkanih diljem ostrva. Kako one koji su pootpadali po grmlju, tako i one koji su uspeli noćas da se dokopaju kreveta. Sva sreća, ovaj put su ih i curice čule i nevoljnim trkom pristigle iz vode. Jedinstvena užasnuta švenkuje sa deteta na njih, više puta. Tandrčak, na tatu, ima baš, baš čvrst san.

Počinje obed, malo su utihnuli, pogled ali ne i koncentraciju, vraćam na knjigu, tu i tamo čujem im glasove i više po osećaju znam da nije svađa, nego razgovor. Zvuk padanja naslona vraća mi pogled na veselu družinu. Što zbog izraubovanosti ležaljke, što zbog gospođine (one sredovečne, sa kraćom kosom) težine, naslon se otkačio. Nije se nešto uznemirila, rutinski je krenula da sklanja komadiće hrane, što iz dekoltea van, što iz dekoltea unutar kupaćeg kostima. Ostali, kao stari Rimljani, i dalje jeđahu ležeći. Obed se posle nekog vremena završio. Nije trajalo kratko, ne gutaju samo, izgleda da malo i uživaju. Udar naslona o donju konstrukciju čuo se još nekoliko puta. Wu-metar žamora opet ide sve češće u crveno. Od čitanja sam odustao već posle drugog pada naslona. Devojčice su u vodi, budne oči majke i tetaka i neke akcije u vodi koje odrasle ne smatraju bogougodnim rezultiraju sa novim:"SOFIJAAA, DIMITRAAA, HRISTINAAA !!!!!!„ i još rafalima koječega što ne razumem. Da stvar bude jasna, decibeli se postižu mahom iz ležećeg stava, bez naprezanja vratnih žila. Onako, školovano, iz stomaka. Otac porodice, ustaje sa ležaljke, uz upotrebu opisanog glasa nešto govori i prilazi suvonjavoj bakici, grli je, šeretski nasmešen, sagnut, u atletskoj „Bata Stojković" pozi, ona se tobož otima, svi se smeju k'o anlaseri.

Jedinstvena, razumljivo, zaštitnički nastrojena spram ćerkinog mirnog sna konačno progovara:"&#*$% te, probudiće nam Bagzija!!" (Tandrčak je moje tepanje, Bagzi je njeno). Strogo ih gleda. Onda i ja dobijam - „Prekini da ih gledaš tako!"
-„Kako?"
-„Sa simpatijama!"
Ne može da pojmi da još neko može da spava kao ja, makar Bagzi bila i moja krv. Nisam se budio ni na rušenje Varadinskog mosta, zemljotrese, sušta sam suprotnost nindžama i Konanu. O Zagoru da i ne govorim. Sve i da nije na mene, posle jurcanja po pesku, na vazduhu, praćakanja u vodi i raznih drugih šizenja i ludenja, dobrog obroka, mnogi bi odrastao čovek spavao kao jagnje, a gde čeljade od dve godine? Negde pri isteku uobičajenog vremena za popodnevni san, Čupavac iz kutije se prvo promeškoljio nekoliko puta, otvorio oči i kao na opruzi se uspravila na ležaljci, poluotvorenih okica uprtih u izvor buke na plaži.
„Hocu u vodu."
Idemo u vodu. Kada smo se izbućkali, izašli smo u pesak i prihvatili se mog omiljenog sporta - pravljenja nečega u pesku. To podrazumeva da sam, pre svega detetu moliću, na vreme kupio sav potreban alat, u vidu lopatica i kantica, uz pripadajuće razne modle. Tu sam sklonost u sebi otkrio još kada je Drndafon (Tandrčkova, puno starija sestra kojoj, razumljivo i prirodno, ne pada na pamet da ide sa nama) bila mala. Bilo je čak i tako uspešnih kreacija da su se i razni slikali pored njih. Tandrčak je još u toj fazi kada sam shvatio da ne treba da budem previše ambiciozan. Dete je naprosto strog kritičar - „ovo mi se ne si'đa" i sruši. Ostav! Tako da sam uvek planirao omanje fortifikacije sa znanjem da neće biti mogućnosti za fine dorade.

Počeli mi da se bavimo neimarstvom, uz uobičajenu pomoć i odmoć Tandrčka, kada spazih najmlađu i srednju devojčicu kako nas pomno posmatraju. Ponudio sam im par modli i pozvao da nam se pridruže. Po spremnosti kojom su prihvatile poziv, shvatio sam da im se ostvario plan. Zaradismo se svojski, mada ne bih mogao da kažem da je bilo složno. Svako je svoj Solomonov hram, univerzumskih proporcija zidao.

Gabaritna gospođa, ona sa dužom kosom u prolazu u vodu, upita: „This ok?"
Klimam glavom uz smešak.
„Šur?"
„Yes, yes, no problem" kažem.
Gospođa potom spokojno odlazi u vodu. Srednja cura je sa Tandrčkom počela da priča na izmišljenom Engleskom, odgovarano joj je na Srpskom.
„Mej vor ueuren"
„Mi smo juče videli konjacu"
Site se izdivanile sestre slatke.
Stiže i najstarija devojčica, malo nas gleda, nešto se izdivani sa sestrama, priđe Tandrčku, zagrli je i poljubi je. Na Grčkom umem da izmenim par kurtoazija, ali pozudano znam da je rekla „al' je slatka". I meni došlo da ih obe tako zagrlim i poljubim.
Brižna gospođa kojoj je bilo stalo da zna da je pridruživanje njihove dece meni u redu, pojavila se sa plastičnom dvolitrom koju je napunila vodom iz plićaka, pa polila kosu najmlađoj curi, isto je ponovila sa srednjom. Onda je krenula isto to da radi i našoj kćeri. „Wery hot" kaže mi brižno. Složim se i zahvalim. Pogledao sam sa zanimanjem jer sa Tandrčkom se inače odlično sarađuje osim kada je kvašenje i pranje kose u pitanju. Ništa, samo je po ugledu na starije drugarice poslušno zabacila glavicu i prepustila se uživanju u osvežavajućim blagodetima vode iz plastične dvolitre. Neko dovikivanje sa „ela" je stiglo iz porodičnog tabora, otrčaše male Grkinje, otrča i Tandrčak. Gotovo je, skroz je njihova. Dok ona sa dužom kosom prebira po torbi, ona sa kraćom štipa Tandrčka za obraze. I najmlađa curica je grli i ljubi, Tandrčak uzvraća. Iz torbe su izronjeni susam štapići koje Tandrčak od nas sa indignacijom odbija, ovde jede u slast. Pogledam ka Jedinstvenoj - higijenačorskom fanatiku. Sedi, smeška se oko glave, bog je dao laku na suzu...

Tandrčak se u jednom momentu namesti i po sred tabora naših komšija obavi, da prostite, malu nuždu. Jednistvena užasnuta (ni meni nije bilo sve jedno) viknu:"BAGZI NEEEE!!!" U Londonu još niko nije dobio ovacije te glasnoće! „Bravo Bagzi!!!" vikale su naše plažne komšije uz pripadajući aplauz.

Sunce se dobrano iskosilo, Zakintoska ispostava Riminija se polako spremila, svi izljubiše Tandrčka, sa nama se lepo oprostiše, da svratimo kod njih u Zante i tako to. Dugo smo ih još čuli iz pravca taverne pa potom i parkinga.

Uzeh da sa Tandrčkom završim dvorac u pesku. Pitam je da li je dvorac za princa ili princezu? „Ne, za bombone" kaže ćerka moja.

Aristotel reče da jedan kratak trenutak sreće ili jedan srećan dan ne čine osobu u potpunosti srećnom. Istina. Ali, ima kratkih trenutaka sreće pomoću kojih ne gubite veru u njeno postojanje. Kada je iskusite, znate da postoji i da uvek možete da joj se nadate.

"But then fall comes, kicking summer out on its treacherous ass as it always does one day sometime after the midpoint of September, it stays awhile like an old friend that you have missed. It settles in the way an old friend will settle into your favorite chair and take out his pipe and light it and then fill the afternoon with stories of places he has been and things he has done since last he saw you."
- Stephen King, 'Salem's Lot