ratujemo mi - slučajno iskopan teks'

gost autor: amos oz

АМОС ОЗ: Израел и Палестина су два избегличка логора у конфликту

Ја пишем руком и користим два наливпера, са плавим и црним мастилом: једно ми служи за писање прича, а друго да кажем влади да се носи дођавола. Ја морам да сањам и морам да пишем. То је основна људска потреба. Слушање и причање прича је као храна, као секс– рећи ће Амос Оз, један од највећих савремених израелских писаца и добитник бројних међународних признања (као што су „Гете” и „Принц од Астурије”) током сусрета са својим читаоцима у Сијени, у позоришту Риновати, уочи ексклузивног разговора који смо недавно водили за „Политику”.

Писац је, на почетку, упознао публику са оним делом свог живота – од своје четрнаесте, до 44. године–који је провео у кибуцу, „најбољем универзитету о људској природи” где је, вели, научио све о ономе о чему пише: о љубави, смрти, жељи, очајању... И открио да рај није заиста рај: „Ту је било љубоморе, зависти, оговарања, као, уосталом, свуда. Међутим, у кибуцу нико није био гладан и нико није био сам. Кибуц је Израел у малом. Израел није држава, Израел представља колекцију аргумената.”

Оз заступа тезу да Јевреји имају амбивалентан став у односу на Европу. Њихова веза са Старим континентом базира се на константном преплитању љубави и мржње. „Тридесетих година прошлог века, моји дедови и родитељи насилно су избачени из Европе. Али, то је за њих била срећа, преживели су.” Писац сматра да су једини Европљани у тадашњој Европи били управо Јевреји, остали су били националпатриоти:

„Јевреји се никада нису сматрали Пољацима, Русима... Били су заљубљени у историју Европе, у њену уметност. Изнад свега, музику. Али зато што су волели Европу, проглашени су космополитима, бескрупулозним интелектуалцима и паразитима... „Моји родитељи су волели Европу, али Европа није волела њих. Јаки антисемитизам приморао их је да је напусте. Они нису имали где да оду: у Канади, Швајцарској и Аустралији нису их желели; Израел је био једино место где су могли да се усидре. Раније, у европским градовима постојали су графити на којима је писало: ’Јевреји, идите у Палестину’, а касније: ’Јевреји, напустите Палестину’.”  

За савремени Израел Оз каже да припада Фелинијевом, а не Бергмановом филму. „Ја сам чест гост у кући премијера. Он ме позива на кафу или пиће и пита где је грешка. Присутни се обично диве мом одговору, али га касније игноришу. Не можете очекивати да ће данашњи писци успети више од пророкау прошлости.”

На питање да ли између Амоса Оза писца и Амоса Оза, политичког активисте, ипак постоји заједнички корен, одговара: „Радозналост је моја особина. То је способност да уђеш у туђе ципеле, да се подвучеш под нечију кожу, не зато што ви некога волите, него зато да бисте видели свет његовим очима. То је оно што радим као романописац и политички активиста. Сваког дана, рано ујутру, пола сата шетам по пустињи, потом попијем кафу и седам за писаћи сто. Питам се шта би урадио он или она. Још као дечак питао сам се шта други мисле о нама, зашто нас мрзе. Критикујем палестинске лидере, исто као и израелске. Схватио сам да израелско-палестински конфликт није сукоб добрих и лоших, као у ружном холивудском вестерну. То је трагедија у античком смислу. Израел је избеглички логор. Палестина такође. То је судар два избегличка логора. Једино решење је у болном компромису, не у шекспировском стилу, када се позорница напуни мртвим телима, већ у чеховљевском стилу. Код Чехова, сви су фрустрирани, разочарани, меланхолични, али су живи.”

 Коначно, у позоришном фоајеу, након чекања у реду са другим новинарима, стиже и мојих пет минута. На нека од припремљених питања, књижевник је, у разговору са публиком, на индиректан начин, већ одговорио. Стога,разговорза „Политику” почињем надовезујући се на Озово призивање чеховљевског решења за сукоб Палестине и Израела, на коме, како је рекао, дуго ради заједно са кругом својих истомишљеника.   

Питам га,шта „чеховљевско решење” прецизније значи? Да ли се ово решење може везати за идеју за коју се, као један од оснивача покрета „Мир сада”, већ годинама залаже: два народа, две државе?

„Да, то значи стварање независне државе Палестине и подразумева мир са другом државом, Израелом. У тежњи да променим моје сународнике, ја радим са другим писцима и интелектуалцима. Ми се залажемо за помирење и мир.”   

Подсећам свог саговорника да је још 1967, након Шестодневног рата, написао чланак у којем осуђује употребу термина ’ослобођена територија’, објашњавајући да територије не могу бити ’ослобођене’ и да се реч ’ослобођење’може односити само на људе, а не на долине и планине. Петнаест година касније, пишући о израелској инвазији на Либан (1982), навео је да га је је збунио званични израелски термин за тај крвави рат – ’Мировна операција за Галилеју’, јер се рат, чак и најправеднији, не може назвати ’миром’.

У данашње време, подсећам га, у употребу улази свежи термин: ’хуманитарни рат’?

„Ја сматрам да рат није никада хуманитаран. Ниједан рат не може се назвати хуманитарним. Неки ратови су само неизбежни, али никада хуманитарни”, каже Оз лаконски.

Прошле јесени промовисао је нову „партију” против ултраортодоксног понашања у Израелу. Да ли је то јошувек актуелно? Докле се стигло са овим пројектом?

„Јесте. Моје колеге и ја веома се залажемо да  промовишемо групу интелектуалаца која се ангажује у борби против фанатизма, свих форми фанатизма.”

У Израелу или шире, инсистирамо.

„Да, и шире, али нарочито у Израелу. Ја мислим да у двадесет првом веку главни проблем није борба Истока против Запада, хришћанства против ислама. Најважнији проблем је борба између фанатика и осталог дела човечанства.”

Подсећам га да је као дечак, до четрнаесте године, живео у Јерусалиму. У његовој аутобиографској књизи „Прича о љубави и тами” откривамо да је, када је остајао сам у кући, читао, сањао, писао, прецртаваои поново писао. Како је то детињство предодредило његову литерарну судбину?

„Кад сам био мали, Јерусалим је вибрирао од насиља. Британци су контролисали град и сваке ноћи се чула пуцњава. Атмосфера је била страшна. Нисмо били сигурни у нашу будућност. Још као дечак, схватио сам како је лако умрети. Полицијски час је почињао у седам сати увече и ми смочитали и писали. Међутим, ја тада нисам желео да постанем писац, већ књига: јер људе можете убити као мраве. И књижевника је лако убити, док књига, чак и када се методично уништава, ипак има шансу да преживи на полици неке забачене библиотеке.”

 У роману „Прича о љубави и тами” разголитиo je сопствени живот, а у књизи „Живот се римује са смрћу”, објављеној у Италији  2008, протагониста је уморни писац налик Амосу Озу. Све се одиграва током једне спарне летње ноћи у Тел Авиву. У овој књизи „микроскопској” сцени секса посвећено је десет страница. Откуд толико, пресудно инсистирање на детаљу?

„Сматрам да је живот пун детаља. Сваки људски контакт је сачињен од детаља. Он није направљен од генерализација нити од изјава. Међутим, то мало значи. Тако, на пример, ако кажем девојци и девојка мени одговори „ја те волим”, ја то морам да објасним. Моја прича полази од детаља, од малих животних ствари, зато што се живот састоји од малих ствари.”   

Последња књига Амоса Оза, „Сцене из сеоског живота”, након Израела, прошле године је објављена у Немачкој, Француској и Бразилу. У Италији ће се појавити у марту.О чему је реч, питам на крају разговора.

„Моја последња књига  састоји се од осам прича које се дешавају у истом селу. Личност из прве приче се појављује у другој, и тако редом. На крају ћете упознати све људе из села, сва сеоска оговарања и тајне. Село је описано графички, тако да ћете научити како да идете од једне до друге куће. Моја нова књига у себи сажима два књижевна рода: причу–љубавну причу и роман–брак. То значи да ћете за исту цену добити две ствари. Лајтмотив књиге је хумор и релативизам. Јер, „хуморизам”је вакцина против фанатизма и фундаментализма.”  

Писац није желео да открије тајну свог новог рукописа. Загонетно се насмешио, учтиво поздравио и отишао са својом супругом Нили са којом је већ педесет година у браку.

 Само она зна шта у будућности очекује читаоце;једино госпођа Нили познаје тајну Озових наливпера. А нама преостаје да нагађамо да ли се ради о есеју упереном против владе или, пак, о новој причи или роману, које књижевник обично пише када није у миру са самим собом: када је пун сумњи, нерешених питања и сентименталних двоумљења.

Снежана Симић

---------------------------------------------------------

Породична мушица на плафону

Током „година учења, Амос Оз одлучио је да постане све оно што његов отац није био: „Он је био интелектуалац, а ја сам постао сељак; он је био научник, а ја сам возио трактор. Мој отац је био десничар, а ја сам постао социјалиста. У једној речи, моје целокупно стваралаштво се односи на породицу. У две речи, на несрећну породицу, а ако то треба да изразим у три или више речи, ви бисте морали да прочитате сва моја дела. Читав живот посматрао сам породице. И сада, када бисте ме питали да ли бих више волео да полетим у астронаутском броду и видим удаљене планете или да постанем мушица на плафону у некој кухињи, определио бих се за мушицу. Рођен сам и одрастао у несрећној породици. Сада живим у срећној породици, али још увек учим. Радим на мистерији која обавија односе родитеља и деце, браће и сестара, супружника. Укратко, ја сам писац камерне музике.“