„NEVEROVATAN“ REKORD

Autor: Rodoljub Šabić

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti Srbija je dobila, sad se već može reći, poodavno, krajem 2008. godine. Objavljen je u Službenom glasniku 27. oktobra, a stupio na snagu osam dana kasnije, početkom novembra iste godine.
Jedna od odredbi Zakona (čl. 16) predviđa, u skladu sa dobrim demokratskim standardima, posebnu zaštitu tzv. naročito osetljivih podataka. Tako u prvom stavu pomenutog člana stoji: „Podaci koji se odnose na nacionalnu pripadnost, rasu, pol, jezik, veroispovest, pripadnost političkoj stranci, sindikalno članstvo, zdravstveno stanje, primanje socijalne pomoći, žrtvu nasilja, osudu za krivično delo i seksualni život mogu se obrađivati na osnovu slobodno datog pristanka lica, osim kada zakonom nije dozvoljena obrada ni uz pristanak."
Doduše, to izuzetno kruto vezivanje obrade ovih podataka isključivo za pristanak lica o čijim podacima se radi donekle je, ne bitno, relativizovano odredbom stava 2 istog člana, u kome stoji: „Izuzetno, podaci koji se odnose na pripadnost političkoj stranci, zdravstveno stanje i primanje socijalne pomoći, mogu se obrađivati bez pristanka lica, samo ako je to zakonom propisano."
Sad nije da se o opravdanosti ovakvog tretmana nekih od navedenih podataka ne bi moglo raspravljati, naprotiv. Npr. koliko smisla ima u tome da se pol tretira kao naročito osetljiv podataka? Ili, koliko smisla ima vezivanje mogućnosti obrade podataka o osudi za krivično delo isključivo za pristanak osuđenog? Zar prvo nije toliko očigledno da isključuje potrebu bilo kakve posebne zaštite i zar drugo ne dovodi u pitanje ostvarivanje elementarnih funkcija nekih državnih organa? Zar policija, tužilaštva i sudovi nemaju svakodnevno potrebu da se bave podacima o osuđivanosti za krivično delo?
Ali, pustimo sad ove „sitne" probleme. Ono što je nesporno to je da velika većina navedenih podataka zaista jesu delikatni podaci i da nije slučajno da se svuda u demokratskom svetu njihova obrada vrši pod posebnim uslovima i da ti podaci uživaju posebnu zaštitu, kako je to i predviđeno u stavu 3. čl. 16. u kome piše: „U slučaju iz st. 1. i 2. ovog člana, obrada mora biti posebno označena i zaštićena merama zaštite."
I tu konačno dolazimo do „objašnjenja" naslova ovog posta.
Naime, u poslednjem stavu člana 16 stoji: „Način arhiviranja i mere zaštite podataka iz st. 1. i 2. ovog člana, uz prethodno pribavljeno mišljenje Poverenika, uređuje Vlada."
Vlada je imala obavezu da to uradi u roku iz člana 60. koji glasi: „Podzakonski akti na osnovu ovog zakona biće doneti u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona."
Vlada nikad nije donela ovu Uredbu. I shodno tome, „naravno", ne samo da nikada nije tražila prethodno mišljenje Poverenika, nego nije ni reagovala na bezbroj javnih i formalnih upozorenja koje je Poverenik upućivao predsedniku Vlade i nadležnom ministru pravde.
Poslednji dani roka u kome je Vlada bila dužna da donese Uredbu o zaštiti naročito osetljivih podataka istekli su još početkom maja 2009. godine. Sada je kraj avgusta 2012. godine!
Jeste da u uslovima našeg pravnog „sistema" docnje u donošenju podzakonskih akata zbog kojih se odlaže ili onemogućava ostvarivanje Ustavom i zakonima zajamčenih prava građana nisu ništa neobično. Nažalost, čak šta više, veoma su česta pojava. Ali, čak i za takve uslove docnja koja, bezmalo četiri godine, zakonom zajamčenu zaštitu naročito osetljivih podataka drži na nivou sterilne, bezvredne, prazne proklamacije, predstavlja neverovatan rekord.