Taoci pogrešne ekonomske politike

Kaže vic: nije babo grdio Muju što se kock'o, već što se vadio. Društvo i građani su, zaslugom našeg političkog sistema, taoci "vađenja" i opravdavanja pogrešne ekonomske politike.

Ekonomska politika koja nas je dovela do ovog stanja se može opisati sa dve reči: potrošnja i subvencije. I ona se odvijala u jednom sistemu divljačke privatizacije i neobuzdanog privrednog kriminala pomognutog korumpiranim političarima, strankama i njihovim poslušnim kadrovima.

Jedna polovina nove vlade nema razloga da se vadi. Ima razloga da se dokazuje. Tako će i biti mereni. Jedna četvrtina naše vlade na čelu sa premijerom takođe nema razloga da vadi. Nisu ništa ni uradili, pa nemaju ništa ni da pravdaju. A biračko telo im je takvo da od njih ništa i ne očekuju osim čvrste retorike. Njihov plan u novoj vladi je očigledno da nastave ništa da ne rade. Tako sigurno i ne mogu biti krivi.

Druga četvrtina naše vlade je dobila izbore (prešla cenzus) uz pomoć subvencija i zakona o fiskalnoj decentralizaciji. To im je bilo dovoljno da u nekoliko opština postignu izuzetne rezultate i domognu se magičnih 180.000 glasova koliko je bilo potrebno za cenzus. U Beogradu nisu uspeli da dobace. U Vojvodini takođe.

Zakon o fiskalnoj decentralizaciji je 80% poreza na dohodak dao opštinama. Pre pre ovog zakona, 40% poreza na dohodak je pripadalo optšinama, a 60% republici. Ovo je stvorilo rupu od 400 miliona evra u budžetu republike i otvorilo ogromna vrata za nekontrolisano arčenje novca poreskih obveznika na lokalu.

Porez na dohodak nije prihod lokalnih samouprava. Ni onih 40%, a kamo li 80%. Nigde u uređenom svetu. Glavni prihod lokalnih samouprava je porez na imovinu. Porez na nekretnine i zemljište.

Subvencije su godišnje iz budžeta arčile oko 700 miliona evra. Da ne pominjem NIP, da mi se ne bi slošilo. To je sistem u kome su poreski obveznici, radnik iz Pirota, čistačica iz Beograda i zemljoradnik iz Zrenjanina, iz svog minimalca i zajedno sa radnicima drugih proizvođača npr. bojlera, stimulisali novog proizvođača bojlera da im bude konkurent, tako što su davali od 5.000 do 10.000 evra po radnom mestu. Ovim merama je ministar privlačio investitore. Naravno nismo brojali koliko smo radnih mesta izgubili u drugim mestima, važno je samo da smo u jednoj ili drugoj opštini postigli rezultat koji nam daje mogućnost da dobacimo do cenzusa.

Drugi deo sistema subvencija se sastoji od kredita za likvidnost propalim privatizatorima koji bi bez njih završili u stečaju i izgubili kapital. Fond za razvoj je kolosalan primer. Rasplažu sa 1.5 milijardi evra (dobro ste pročitali) za koje ne znaju baš najbolje u kom su stanju. Drugi deo subvencija je očigledno išao kroz Agrobanke i Metals banke.

Ono što je važno je da je bivši ministar ekonomije opravdavao ovakve investicije time da se one vraćaju u roku od godinu dana kroz poreze i doprinose, odnosno namete na rad. Imali su i računice da svaki evro donese osam ili deset. To je ekonomska alhemija bez presedana. Nešto kao Jezda i Dafina. Još da omoguće građanim da ulažu svoje pare u ovu odličnu šemu, bog da nas vidi

I upravo zbog ovoga, i ove kalkulacije i "opravdanja" subvencija, ne može da smanjuje namete na rad i ne može da razmišlja o ukidanju doprinosa za zdravstvo. Jer bi  onda ispalo da od svakog poklonjenog evra radnika iz Pirota, vraćaju samo dva (prim.prev. naravno ne vraća se toliko).

Po anketi o radnoj snazi, između aprila 2008.godine i aprila 2012.godine Srbija je izgubila preko 680.000 radnih mesta. Dobro ste pročitali. 680.000. Od toga izgubili smo oko 5.000 radnih mesta na budžetu i u državnim firmama i ustanovama. Ostatak u privatnom sektoru. Uglavnom mala i srednja preduzeća, porodične firme i poljoprivredna gazdinstva. Samo u poslednjih šest mesci 66.000.

Kako ministar nikada nije ni reč rekao o ovome, niti ponudio bilo kakvo objašnjenje zašto se to desilo, koji su uzroci i šta treba uraditi da se ovo preokrene, moram još jednom. Glavni razlog za ovo je nerazuman poreski sistem. Ogromni nameti na rad. Zapošljavanje je skupo. Sa druge strane posedovanje je jeftino. Porezi na profit i imovinu pravnih lica su komično niski. Na nivou banana država. Rezultat sistema u kome je proizvodnja skupa, a trgovina, uvoz i petljanje sa nekretninama jeftini, je vidljiv svuda oko nas. Izgradili smo trange-frange ekonomiju. Sa njom i sivu ekonomiju zavidne veličine: preko 30% GDP-a.

Ministar rešenja očigledno traži u svim drugim oblastima, samo ne tamo gde bi morao. Zašto? Zato što bi morao da kaže: fiskalna decentralizacija je bila pogrešna i subvencije su bile greška.

Morao bi npr. i da kaže da je ideja da preduzetnici plaćaju PDV po naplati duboko štetna. Da će udariti zakrpu na osnovni problem: naplata potraživanja. Ova zakrpa će sistem učiniti još gorim. Povući će i budžetske prihoda sa sobom u haos. Rešenje je očigledno: treba napasti problem naplate potraživanja. Ministar to verovatno zna. Ali zna i da je obećao ovo u predizbornoj kampanji. Pa misli da ne može nazad. Našim parama.

Ministar će radije podići PDV nego ukinuti fiskalnu decentralizaciju. Ovo drugo bi nam dalo više novca u budžet.

Zakon o fiskalnoj decentralizaciji i sistem subvencija onemogućavaju bilo kakvu smislenu poresku reformu. A šta je potrebno?

Potrebno je da nameti na minimalac budu 0. Da nema razloga za zapošljavanje na crno. Potrebno je ukinuti doprinose za zdravstvo. Zdravstvo treba finansirati iz budžeta i svi građani treba da imaju zdravstvnu zaštitu. Recimo poljoprivrednici koji je danas nemaju. Potrebno je uvesti sintetički progresivan porez na rad. Potrebno je značajno povećati porez na profit korporacija i ukinuti olakšice. I potrebno je povećati porez na imovinu pravnih lica i uključuti porez na zemljište, posebno građevinsko. Kod poreza na imovinu nije ni potrebno povećavati stopu. Dovoljno je zakrpiti rupu u zakonu po kome pravna lica, za razliku od fizičkih lica, plaćaju porez na knjigovodstvenu vrednost.

Mislim da je drugi suštinski problem to što ni ministar ni većina naših ekonomista ne veruju da se lokomotiva koja će nas izvući iz krize zove: preduzetni građani Srbije i njihova mala i srednja preduzeća, uspešni domaćini i njihova poljoprivredna gazdinstva. Oni veruju u strane investitore i državu, reindustrijalizaciju, strateške partnere, partijske kadrove i ostale stvari u našem iskrivljenom sistemu vrednosti. Naša vera u besplatan ručak i kratice nema granica. U sve verujemo, samo ne u dobar plan i dugogodišnji naporan rad. Jedan razlog za nedostatak vere u preduzetnike i inovatore je verovatno u tome što nikada nisu ni videli sistem koji je zasnovan na njima. A i ne poznaju preduzetnike inovatore u Srbiji. Poznaju tajkune privatizatore, a to nije isto. To što nam i Amerika i EU govore da su mala i srednja preduzeća temelj ekonomije i ključ ekonomskog napretka, to nam naravno ništa ne znači. Kada kažemo preduzetnici, većina nas misli mesari i frizeri.

Recimo da ja nisam u pravu. Pretpostavimo da ministar jeste u pravu. U novembru 2012.godine će se raditi nova anketa o radnoj snazi. Nikakva retorika i demagogija neće pomoći. Uspeh ekonomske politike nove vlade se neće meriti Gošom i drugim netransparetnim akcijama našeg ministra. Ona će se meriti uspehom vlade da zaustavi gubitak zaposlenih i okrene trend na drugu stranu. Od ovoga nam zavisi rast GDP-a i čitav ekonomski oporavak.

Kupovina radnih mesta na tuce od stranih investitora nam neće puno pomoći. Potrebno je da mala i srednja privreda, sama od sebe, kreira radna mesta na hiljade. Za to je potrebna prvo poreska reforma. A onda i druge reforme. Jedan od najvećih bisera jednog od ministara perpetuum mobile ekonomije prethodne vlade je bio: treba samo mala preduzeća i preduzetnici da zaposle svako po jednog radnika, i rešili smo problem. Ova ekonomska glupost je na nivou priče o Miltonu Friedmanu i kašikama. Ne može bez poreske reforme. Mora se stvoriti prostor.

Ono što je takođe interesantno, a što smo naučili na prethodnim izborima, ceh za lošu politiku i malih i velikih uvek plaća veliki. Građani sa pravom gledaju na velikog kao na onoga ko je odgovoran za sve.

Anglosaksonska poslovica kaže: "when you find yourself in a hole, stop digging". Odnosno, kada se nađeš u rupi (problemu), prva stvar koju treba da uradiš je da prestaneš da kopaš. Izlaz nikada nije dole, dublje u rupi. Izlaz je uvek gore, na svetlu, i za njega ne treba lopata.

https://www.facebook.com/SasaRadulovich

http://twitter.com/SasaRadulovich

.