Sirijski živi pesak [1]

U oktobru prošle godine, sedam meseci posle početka nenasilnih demonstracija i pet meseci od početka oružane pobune (mada je ta razlika od 2 meseca pod velikim znakom pitanja), a koja je (oružana pobuna) polako ali sigurno istisnula nenasilnu na potpunu marginu, Bašar el-Asad, (još uvek) predsednik Sirije, je pripretio da će zapadna intervencija u Siriji zapaliti region. Do otvorene intervencije (još) nije došlo, međutim više niko ozbiljan ne pokušava da sakrije/negira da se u Siriji dešava "proxy rat" [posredni rat, rat u kome sukobljene strane nisu u direktnom ratu, nego to čine preko leđa nekog trećeg]. Poslovično inertni (po prirodi posla, ništa lično) Gensek UN-a, Ban Ki Mun, je obznanio sopstvenu svesnost o proxy ratu otvarajući sajam licemerja, pardon, sednicu Generalne skupštine UN-a o rezoluciji koju su predložili Saudijska Arabija i Katar.

Kad bih bio ciničan, s obzirom na to da je od početka bilo jasno da je Sirija pokušaj reprize Libije, te da je to udruženi poduhvat NATO & GCC, rekao bih da je Bašir veoma uzdržan glede paljenja regiona. Naime, tek je počeo. No, o tom potom.

[GCC je skraćenica za Gulf Cooperation Council, koji čine sledeće zemlje Slobodnog Sveta i besprekorne Demokratije: Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Kuvajt, Katar, Oman i Bahrein]

Kad bih bio još ciničniji rekao bih da je uopšte veoma uzdržan, jer kome pamćenje seže malo duže ne može da se ne seti februara 1982. kada je Bašarov otac uz pomoć specijalnih jedinica sirijske armije pod komandom brata mu (Bašarovog strica), Rifata, ugušio pobunu muslimanske braće u Hami, ubivši pri tome, pajsad procene, između 1000 i 38.000 ljudi za samo nedelju dana. Taj događaj je tada podigao obrvu tzv. međunarodne zajednice do nivoa "izražavanja zabrinutosti" glede "unutrašnjih problema" Sirije.

[digresija] Ta najniža procena je cifra u koju su "verovale" vlade tzv. međunarodne zajednice -- da ne bi morale da izražavaju bilo šta više od "zabrinutosti". Brojka od 38 hiljada je isto tako nepouzdana -- dolazi od trača, uobičajenog izvora Tomasa Fridmana, koji je objavio u knjizi From Beirut to Jerusalem (strana 90). Robert Fisk, jedini zapadni novinar koji je, ne može se reći slučajno, nego sticajem (srećnih) okolnosti, bio u Hami 18. februara 1982., stavlja brojku na "najmanje 10.000". Kako god, pobuna je ugušena u krvi. Mnogo krvi. [/digresija]

Ta "epizoda" ili tačnije ratni zločin pokazuje koliko se svet izmenio za tridesetak godina. Ako je Ču Enlaju bilo prerano da ocenjuje Francusku revoluciju, meni ne pada na pamet da ocenjujem promene koje su se desile u poslednjih trinaestak godina. No, pričajući o cinizmu, nije zgoreg pomenuti da Hamski kasapin, Rifat el-Asad, pošto ga je brat Hafez proterao iz Sirije kada je saznao da ovaj želi da bude kalif umesto kalifa, živi šatlujući između Francuske, Španije i Engleske, tačnije Londona. Kada je u Londonu obitava u palati u Mejferu (procena vrednosti 10 meleona funti), a prvi sused mu je sin Ribal, koji živi u istoj takvoj palati. Ribal je na čelu sirijske opozicione grupe u egzilu The Organisation for Democracy and Freedom in Syria (ODFS).

Sirija u kontekstu tzv. "Arapskog proleća"

Još onomad, kada je počela promena režima u Libiji, sam se pitao kako će istorija tretirati tzv. "Arapsko proleće", da li će se to farbati širokom četkom, što je preovlađujuća tendencija, skrivajući očiubadajuće razlike, baš kao samu pojavu "proleća" i njegovo surovo gušenje u zemljama kojima vladaju "naši kučkini sinovi" (pre svega mislim na Bahrein i Saudijsku Arabiju, gde protesti protiv režima i njihovo suzbijanje traju, ali prolaze uglavnom ispod radarskog snopa zapadnih medija).

Događaje u Tunisu i Egiptu niko nije predvideo, pa ni CIA, snajka, CIA. Zapravo CIA u svojoj istoriji nije predvidela ni jedan istorijski događaj u čijoj pripremi nije učestvovala, tako da su teorije zavere u pravcu da je sve to iz CIA kuhinje smešne. "Dokazi" tipa vikiliks depeše iz kojih se vidi da su Ameri davali lovu Mubarakovoj opoziciji ne znače puno -- normalno je da u klijent državi pokušavaš da kontrolišeš i vlast i opoziciju. Hvastanje CANVAS-a da su bili odlučujući spiritus movens u Egiptu, već spada u kontrolu štete i namernu diskreditaciju same revolucije. Da, jeste, bili su tamo, obučavali, ali halakanje (® krkar) kritične mase na Tahrir skveru ne bi pomerilo Mubarka ni za centimetar da uz to nisu išli generalni štrajkovi, koji su ubedili armiju da je vreme da ga puste niz vodu.

Da ne duljim, u Egiptu je šteta perfektno iskontrolisana. Pričalo se dosta o turskom modelu za Egipat -- dobili su ga, ali model 1980. -- vlast armije sa fasadom demokratije. Iz toga se izvlači decenijama. Mada, dok ovo pišem, vidim da je Morsi dosta kurčevit.

Čini mi se da će samo Tunisu, kao neuticajnoj zemlji arapskog sveta, možda biti dozvoljen neki eksperiment sa demokratijom (mada je tamo, čini mi se, služba počela da rovari). Marokanski kralj je iskontrolisao situaciju obećanjima reformi. U Jemenu je promenjen diktator, ali sistem je ostao netaknut i to nije završena priča. O Bahreinu i Saudijskoj Arabiji već napisah.

Ugošćavanje zbačenog Ben Alija i sprženog Saleha (Ali Abdule, expredsednika Jemena) od strane Saudijske Arabije, kao i vojna okupacija Bahreina od strane GCC-a u cilju suzbijanja nenasilnih demonstracija jasno pokazuje odnos kralja Abdule prema "Arapskom proleću". I ne samo kralja Abdule. Ostavljam čitaocima da razmisle da li se događaji u Tunisu i Egiptu sa jedne, Jemenu i Bahreinu (u kome je, ponavljam, GCC vojno intervenisao da uguši demonstracije) sa druge i Libiji i Siriji [gde je GCC (vojno) intervenisao/interveniše na strani pobunjenika] sa treće strane mogu zaista staviti pod isti kišobran.

Ako neko misli/kaže da je "pobuna naroda" najmanji mogući imenitelj za sve ove događaje, pa su u suštini isti, moram primetiti/podsetiti/obavestiti da se sirijske opozicija prošlog februara (sasvim javno) žalila da ne može da izvede mnogo ljudi na ulice zbog toga što je ogromna većina prikovana za TV ekrane željno iščekujući sledeću epizodu neke od turskih sapunskih opera. [link je, na žalost, samo na turskom -- proterati kroz gugl translejt, nije idealno, ali daje ideju o čemu se radi].

Ako neko misli da gospoda kralj Abdula bin Aziz al Saud i emir šeik Hamad bin Kalifa Al Tani prosipaju pare po oružanim pobunjenicima u Siriji očekujući od njih da uspostave predstavničku liberalnu demokratiju nema mu pomoći.

Dakle, da zaključim, izbijanje tzv. "Arapskog proleća" u Libiji i Siriji je, kad je u pitanju NATOGCC imalo/ima za cilj sa jedne strane zaustavljanje širenja pobuna po arapskom svetu, a sa druge strane odvlačenje pažnje od onih unutar GCC zemalja. No, o strateškim ciljevima promene režima u Damasku kasnije.

Koliko je Zapadu stalo do razvoja demokratija u tom delu sveta pokazuje izjava Majkla Rubina, ex-savetnika Dona Ramsfelda i čuvenog neokonzervativnog "sokola" (hawk) glede svih vojnih intervencija SAD. Komentarišući vojnu vežbu maja ove godine u Jordanu u kojoj su učestvovale vojske iz 19 zemalja (u suštini gorepomenuti NATOGCC + neki podrepci tipa Brunei i Ukrajina), Rubin 'ladno reče: "Percepciju koju želimo da promenimo je percepcija koju dele mnogi Zalivski monarsi među njima i kralj Jordana da smo suviše brzo odbacili Hosnija Mubaraka.

Ovo (vojna vežba, prim prev) šalje signal mnogim GCC zemljama da mi nećemo jednostavno okrenuti leđa svim monarsima."

"Napaljeni lav", kako bih (vrlo slobodno) preveo naziv vedžbe (Eager Lion), će postati godišnja demonstracija sile (ovogodišnja je bila druga). Logično, pomenutim uzornim demokratijama trebaju čvrste garancije da će im biti dozvoljeno da pobiju neograničen broj sopstvenih građana kako bi "naši kučkini sinovi" ostali na vlasti.

Nastaviće se, u sledećem broju: Sirijska opozicija iliti rogovi u vrećama

***

Prvobitno objavljeno na mom "rezervnom položaju".