Aleksa

Svaka čast domaćinu, al sigurno ne ume tako iskreno da se raduje ko što oni umeju

Mnogi od nas imaju bar po jedno slično tužno sećanje.
Opet, kad u kuću ponovo uđe neka nestašna loptica, vraća se i osmeh.

Av, av! :)

Ne bih rekao.
Ovo je blog o autoru.

Napisala sam, pa obrisala... Jedino kad mi je keruša umrla, nisam uspevala da iskontrolišem suze, tekle su dok hodam ulicom, kad ugledam psa itd... ALI, večna je moja zahvalnost za sve što sam o sebi, svetu i kerećem svetu naučila od nje.
Moja najdraža učiteljica Beca.

И мој Мики:) Немогуће их је заборавити.

Mislila sam nikada više, tako je bolelelo

Uf, ja ga još nemam, Amos mi je prvi u životu, ali ga se pribojavam. Naš Uške Amos ima dvanaest godina i još se jako dobro drži. Trudim se da ne razmišljam o tome, samo, ne prođe dan da ne pomislim...

I tako nekada i ja pomislim, al' da ti kažem za obojcu - pu, pu, pu, daleko bilo. Svima! :)

Ne znaš ti njega?!

Ribe, psi, deca... za njega nema veće radosti

...Kožne djonove sam odrao do kosti
odrao do kosti dok su otišli svi gosti
ostao sam sam
naočare za sunce
kad je tmuran dan
pospremim u džep
svaki dan sa tobom
može biti lep
kad možeš sve i sama
videćeš šta će se tek tada desiti sa nama
pas se raduje i kada nema rep...

super prica, i preporuka i sve to, vec sam jednom ovde pisao koliko mi leze ove stvari pa da se ne ponavljam.

ono cemu se zaista cudim su ljudi koji imaju neki potpuno iracionalan strah od pasa. prosto mi neverovatno. a koliko pasa je samo bolje od toliko ljudi... i nema dalje.

Baš juče, idem sa dva psa - ukupne težine 13 kg, a žena, očiju prepunih straha,kad nas je na pet metara ugledala, ode na bezbednu distancu, u stranu, dok prođemo... Pomislila sam da, ma koliko bilo iracionalno, ima neko loše iskustvo iz detinjstva, i uvek mi je žao kad to vidim. Toliko mnogo takvi ljudi gube u životu zbog nekontakta sa izvanrednim stvorenjima koja su nam, često jedina, veza sa majčicom prirodom.

"sto vise upoznajem ljude, to vise volim zene"

n.42

sokiran sam.

To ti je kao sex...ne treba ga izbegavati zato što će jednom da prestane.

Nažalost, sve više stari, sve manje Majstor..

meni drM, jedan od omiljenih!

u snu, il na javi.

33 kvadrata i cetvoro nas. Pa kad je mali slatki mesanac izrastao u vuka od 40 kilograma.... Ali gotovo... Vec posle mesec dana prva mama, koja je bila protiv, nije dala ni da neko pomene da pas ode iz kuce...

Moj najbolji prijatelj Paja, napustio me je posle 13 godina i idalje mislim da je najbolja stvar koja mi se IKADA desila! I meni i mojoj porodici. I onom malom stanu od 33 kvadrata, koji je na ceni dobio tek kada se u njega uselio dugorepo njuskalo.

Ja bih njima prepisala terapiju macama ili kucama, i kameno srce bi oplemenili i ugrejali.

Kad je Pile moje došao kod nas moj suprug je bio teško bolestan, imali smo kuče u dvorištu i bio je maza ali preveliki za kuću i to nam je bilo dosta, šta će mi još jedno kuče u kući pored teškog bolesnika?

Nisam nikako htela da ga ćera dovede iz Grčke, šta još sa njim da se bakćem?

A njoj je veterinar rekao da mali pati jer je sam ceo dan, ona radi, i kada uveče dođe mali se bukvalno zagrcne od radosti, poludi, trči, jede i guta halapljivo, guši se, pije vodu guši se, sve od radosti...i da to radi zato što je sam ceo dan.

Teška srca rešila je da ga donese nama jer smo uvek kod kuće.

I donela ga iz Atine. Bila je spremna da se odmah vrati po njega ako bude tužan, zvala da čuje kako je, ali nije bilo potrebe, uvalio se odmah u najudobnije fotelje, trosed, krevet, prisvojio svako meko jastuče..i dvorište.

Gde je neprikosnoveno vladao veliki crni pas, domaćin kuće.

U dvorištu je nastajao pakao od lajanja i jurunjave. Umeo je u trku da mazne klopu onom većem, svaki slastan zalogaj, i kako je brži, da zbriše u vidu magle što je onog većeg izluđivalo.
Kasnije su se sprijateljili, jedna mala bela loptica pored velikog crnog zaštitnika. Samo je do kraja života razbojnički mažnjavao klopu i ako nije gladan, onako iz meraka, činilo mu se duhovito da zeza starijeg brata?

Nama je donosio mnogo smeha i radosti i ulepšao nam život, neprocenjivo. Umro je pola godine posle smrti mog muža i drago mi je da on to nije doživeo, jer bi ga to slomilo, toliko ga je voleo.

Naravno. Imam stotine fotografija (samo ne umem da ih stavim na blog) mali kako spava na leđima, mali oklembesio jezik i uživa u maženju, mali kako krade ćuftu sa stola, mali u zagrljaju mog muža, mali pije mleko iz njegove šolje (ritual pred spavanje), mali kako juri brzinom svetlosti (bela mrlja na slici), mačli posle šišanja u salonu, stidi se i krije iza vrata salona, vidi se samo povodac...da ti pričam još ?

A ovo moram da ti ispričam:

Pre neki dan vidim malo slatko crno kučence vezano isPred hemikalije kako sedi i strpljivo čeka gazdu....i setim se mog malog kada sam ga prvi put odvela samnom i vezala ispred radnje samo da kupim hleb.

Paničan vrisak kakav nikada nisam čula, niti verovala da može da proizvede tako malo kuče. On je cimao povodac, tresao rešetku od izloga toliko jako da sam jurila po radnji i molila ljude da me puste preko reda na kasu (svi mi napravili prolaz - bez reči, kao da mi je malo dete napolju)........ a napolju se začas napravila gomila, mnoštvo ruku koje ga maze i miluju, teše ( ma ništa nije pomagalo zavijao je iz sveg grla)....i ljutiti komentari od svih "danas svako može da ima kuče" , "jadan mali grozna ja" i tako dalje.
Tu me živi sram pojeo.

Svako ulaženje u kuću podrazumevalo je pranje šapica.
Nije voleo ali je trpeo i "dobrovoljno" davao svaku špapicu redom...onda pranje, brisanje...i kada je gotovo odmakne se na bezbednu razdaljinu i "olaje" me pošteno.
Ne volim bre - to kaže

Sada sam išao do prodavnice, i uslikao jednog ožednelog..

Sada sam išao do prodavnice, i uslikao jednog ožednelog..

Joj, dođe mi da legnem u pseći krevetac ako bi mi to obezbedilo ovako rumene obraščiće i spokojan san... Mada, i kad se Malac uvali kod mene - dobro nam je. :)

Pa ja sam Zmua upoznala setajuci moju Malciku.
A on je setao Ekicu.
Posle je stigao i Thor II.
Pa nam se u Bw uselila Julye, a potom smo nabavili Uthera. Nazalost, Uther je uginuo od raka ali nam se pravo s ulice prisljamcio Seth, autohtoni africki DODZ.
Posle je stigla i Frida.

Kad smo se vratili, par godina se nismo upustali u tu avanturu dok na FB nismo ugledali nasu lepoticu Bellu koja je trazila novi dom...

A pre Malcike i Erika kod mene je bila Lajka, koju je deda nabavio iz SSSR-a, bela, prelepa, bas kao njena kosmicka imenjakinja.

A Zmu je pre Ekice imao Grejs, a pre Grejs Thora I, a pre njega je bio poenter Rex zbog kog se sa 6 godina skotrljao niz Kalvariju, jer mu se ucinilo da ga jedan nemacki ovcar isuvise mrko gleda, pa je resio da objasni ovcaru da ne moze tako prema njegovom psu...

I svako od njih i dalje zivi u nasim pricama i secanjima i na slikicama i u uspomenama i osecamo se pocasceno sto su, makar i na kratko, delili sa nama i klincima radosti i tuge.

Druze

Golden retriver, ajd' sto je poznat da obozava decu i da ce radi dece; da dozvoli da mu se deca "penju na glavu" - sto mnogi roditelji nisu spremni.

Medjutim, poznat je i po tome; sto ima "zakazane vizite" po bolnicama i starackim domovima.

Iz sobe u sobu, od kreveta do kreveta; od starca-starice do sledeceg; kao prava vizita lekara.

Sa svakim se pomazi i "poprica".

Naucnici su ustanovili, da se pacijenti; mnogo bolje osecaju posle "njegovih vizita" - koje su (otprilike) dva puta nedeljno.

Čvrsto verujem da je naš mali pas produžio život mom teško bolesnom suprugu.

Nije bilo nikakve šanse da preživi ni prvu godinu bolesti toliko je bilo komplikacija osnovne bolesti: šlog + epilepsija + nemogućnost govora + nepokretan.... a on je živeo baš lepim životom još sedam ipo godina.

Radosti i smeha u našoj kući bilo je mnogo više nego u nekim u kojima nema teškog bolesnika ni tako razdraganog kučenceta.