Drvo oraha

...

Pre neki dan sam, verovali ili ne, prvi put skupljao orahe. Bilo je idealnih 25 stepeni, a najveću pomoć pružala je sestričina (4) koja je trčala za svakim plodom koji bi se otkotrljao pri trešenju grana. Sad prebrojavam u glavi broj stabala i ispada da ih je pet, od kojih su dva mlada stabla komšijina, ali su im krošnje nagnute preko ograde i skoro potpuno u našem dvorištu. Međutim, od tih pet stabala, oraha je bilo jedva da se pokrije dno plitke gajbe.

Naime, jedno starije stablo kao da je napala neka bolest pa je čitavo leto bilo bez krupnih i širokih listova, kakve orah inače daje. Umesto tih krupnih i zelenih, veličine šake nekog gorštaka, listovi su bili sitni poput brezinih, poluosušeni i snuždeni. Veoma retko su bili raspoređeni po granama, kao nakon nekog olujnog dana i teškog nevremena. Samim tim i hlad ispod njega je bio siromašan i prošaran a drvo je izgledalo kao u kasnu jesen. Gotovo da si mogao da prebrojiš na prste jedne ruke orahe koji su još uvek bili visoko na granama, u svojim sasušenim ljušturama. Svi oni koji su pali dole već su pocrneli, smežurali se i najverovatnije bili protruli još dok su se klatili na osušenoj peteljci.

Budući da godinama nismo dolazili na taj plac, koji je nekad bio dedin voćnjak, neko je drugo stablo oraha pokušao da poseče. Naime, to stablo se nalazi uz sam zemljani put, na ivici placa koji je bio ograđen pro forme. Žičanom ogradom koja se, već zarđala, protrula i krivih stubova mogla lako preskočiti. I sada to stablo, koje je veoma visoko a račva se već u samom dnu u ogromno slovo V, stoji ogoljeno i sablasno prazno. Bez i jednog jedinog lista. Zapravo podseća me na rogove jelenka. Na njemu se jasno vidi veliki ožiljak koji je ostavila sekira pre ko zna koliko godina. Ljude koje su ratovi naterali da grade okolo svoje kuće već prva zima je naterala da krišom pokušaju da se domognu ogreva. Gledajući to drvo koje stoji poput ogoljenih stabala iz scene nekog horor filma, često se zapitam zašto ga nisu i dovršili? Ionako se nikada nismo bunili niti ikom zamerali tih godina što je višanja i trešanja bilo samo na vrhu, a jabuka i krušaka gotovo nikad. Zašto onda nisu prekratili muku i tom orahu, kada su ga već načeli? Sada mi je žao i da ga takvog sasušenog, verovatno i mrtvog,  sečem. Ko još voli da gleda i prolazi pored panjeva? Oni su poput patrljaka amputiranih udova. Večiti podsetnici nekog prošlog vremena.

...

Pored ta dva komšijina zdrava i mlada izdanka koje smo otresli i ukrali mu po koji plod, najveći adut tog skupljanja i savršenog septembarskog dana bio je orah u dnu placa. Guste, razgranate krošnje i stabla koje se, čini mi se, ne može obgrliti rukama pravio je hlad poput velikih suncobrana. Baš onih koji stoje rašireni čitavo leto po baštama kafića. I po kiši bi stojeći ispod njegove krošnje ostao potpuno suv koliko su mu listovi krupni i gusto zbijeni na kvrgavim granama. Međutim, taj naš adut kao što sam već rekao na početku je jedva popunio plitku gajbu u koju se pakuju jagode. Plodovi su mu doduše bili krupni a kora u koju su bili „spakovani“ ispucana a debela. Svaki put kada bi tupo udarili o zemlju imao sam osećaj da pored mene pada grad veličine jajeta. Stihijski i bez ikakvog reda i naznaka padali su oko nas, a za njima i lišće koje bi dohvatila motka. Zatim bi se orasi otkotrljali i zahtevali još malo potrage i truda oko njihovog pronalaska. Ali jedan zalutali orah, iznenadan i nevidljiv u svom slobodnom padu, sa poprilične visine, napravio bi čvorugu o kojoj bi se sigurno pričalo par dana.

Međutim, nikog od nas taj dan nije napao orah i u nastavku dana smo samo gledali kako nam žute prsti.

Jedan sasvim običan dan.