MAJSTOR ZA FASADE

Када је још једна у низу водитељки забавних ТВ емисија најавила да завршава писање књиге, популарна Фејсбук коментаторка Покојна Милева је на свом профилу написала како долази време када је књигу лакше написати него прочитати. При том је „покојница“ очигледно имала у виду да је водитељка позната по томе што, већ годинама, празнине у својој глави настале помањкањем начитаности, попуњава све већим количинама ботокса.

Не познајем лично никога од тих који шупљине у својим главама попуњавају ботоксом, али знам неке који имају порблеме са овом врстом празнинама, а нису учинили ништа да санирају штету. Оставили су тај неиспуњен простор да зјапи на очиглед свих, не знајући да он, ако се једном запусти, бива све дубљи и све шири.

Таквих примера је много, а ова аномалија до пуног изражаја долази онда када тако испражњене индивидуе помисле како је ред да и оне дају нешто од себе на интелектуалном плану. И, за шта би се прво дохватили, него за компјутер. Седну да напишу књигу. Данас је све више оних који би то желели, али не могу сами, управо због оне несаниране менталне штете, коју су сами себи начинили.

Сусрет са непрегледном белином екрана (папира) за њих може бити веома фрустрирајући. Једни од своје намере одустану већ после прве реченице, други схвате да су се ухватили ћоравог посла тек када испишу половину рукописа, али има и упорнијих. Гледано с техничке стране, приведу посао крају, па се и сами изненаде како им је то пошло за руком. Што чешће загледају своје чедо, изненађеност више уступа место дивљењу, а ова величању истог.

Проблем настаје када написано треба понудити онима због којих је и настало, дакле читаоцима, за које аутор чврсто верује да му без већих потешкоћа могу осигурати место у ложи бесмртних. Само да пронађе некога ко ће му рукопис упристојити и – то је то! Он је написао све што је требало, али му је сада потребан само мајстор за фасаду.

И тако су неке ауторе путеви доводили и до мене. Моју улогу у трансформацији њиховних капиталних историографских дела у рукопису, називали су лекторским интервенцијама, иако су оне подразумевале прекомпоновање штива све до његове потпуне непрепознатљивости. Морало се, јер је задатак био јасан: језичким фасадним материјалом закрпити све шупљине у ауторовом интелекту и тако читаоце довести у заблуду ове врсте. Није било лако, али мислим да је посао одрађиван до нивоа прихватљивости. За разлику од њих самих, који су се у међувремену веома ослилили и тако сами, из дана у дан разоткривају све своје менталне празнине, оне фасаде читаоци још увек успевају да поднесу. Многи који ауторе не познају лично, још не сумњају да се иза тих фасада, које сам им тешком муком скројио, крију огромне, неисписане табле.