Obrazovanje

IZVINITE, ROĐACI! VAŠ VUK

ana_radmilovic RSS / 15.10.2012. u 22:41

vreme je za zagrljaj
vreme je za zagrljaj
 
Rođaci
Rođaci
                                                                    

 

 

 

 

 

  GOST AUTOR: NURUDIN

"Odatle se pada svom težinom
 Danima se pada duboko duboko duboko

 Na dno svoga ponora..."

 

Danas sam pao baš duboko, razbio se na paramparčad, kako bih mogao da nastavim igru, morao sam da objavim ovaj rad.

 Rad je ocenjen peticom, a sebi sam dao čistu jedinicu!

      "Ja mojim đacima pomažem koliko mogu, jer učitelji se ne pamte po učenju, već po dobroti." Kovačevićeva rečenica mi je bila osnovni moto, danas sam ga izneverio....

                                                 Jedan pogled znači mnogo - neka nam je uvek na pameti. 

 

ĆUTIM, A PROGOVORIO BIH – ISKRENO O MOJIM PROFESORIMA


           Muči me strašan, oštar pogled mog profesora. Da li se zbog toga osećam tako sumorno? Kroz prozor se oseća sivo jutro. Gledam ispred sebe dok mi se hladnoća lagano uvlači u kosti. Konačno kapi kiše koje smo očekivali celog leta slivaju se niz moje lice. Užurbani prolaznici, moje društvo, među kojima prepoznajem i oholi pogled mog profesora, sa ciničnim osmehom. Zvukovi automobila mi unose blagi nemir. Ne mogu da ostanem slep, taj pogled me čini nespokojnim. Ova hladna kiša je tu da me osvesti, ali ne uspeva u potpunosti.

           Zaustavih se ispod jedne tende kako bih nesmetano mogao da posmatram prolaznike. Nevreme, sivilo i jutro koje me podseća na poraz. Svi od reda mokri, pognutih glava – nisam mogao da im vidim lica. Nisam ni morao. Znao sam da su namrštena, stisnutih usta, kisela. U vazduhu se osećao miris vlage, pokisle tkanine, nedovoljno čiste. Požele sam da vidim neku boju - žutu, crvenu – bilo bi mi lakše. Kao da nikome nije stalo da se tom sivilu odupre, da ga pobedi. Čak su i kišobrani bili tamni. Onih šarenih, dečijih, nije bilo. Vreme za školu je već odavno prošlo. A, zašto baš ja moram da kasnim?
 Krećem lagano, kiša me nosi. Osećam da me već natopljene patike ne vode ka školi. Gde ću stići, ako nastavim ovako? Pokušavam da shvatim ton života, a kiša ne prestaje…Osećam da hodam mehanički. Koračam i gledam pravo ispred sebe, a u svakoj baruštini opažam njegov lik. Samo da ne naiđem na njega dok sam na putu do škole. Mislim da je ovaj grad nekada imao svoj duh, svoju boju koja je dolazila sa neba. Miris zelenila i trava bio je prepoznatljiv svima. Od njega ne tražim savršenstvo, samo čoveka. A kad pokušam da doprem do njega zenicom duše, vidim prazninu, i shvatim koliko smo mali, jadni, bezvredni pred njim.Otuda sve ovo probadanje iznutra, sva ova bol koju ne mogu da izbacim iz sebe. Ulazim u svoju učionicu. Vidim neke druge slike. Ništa mi više ne smeta – ni tamna slika mog grada, ni mračni pogled mog profesora, ni modra usta prolaznika, ni mračni kišobrani. Vidim boje i osećam toplinu. 

        Kroz prozor je i dalje prodirao siv dan, ali se sada nisam obazirao. Imao sam osmeh na svom licu i kapljicu kiše u svom oku, verovatno zbog kondezacije. A i pogled s visine je širi i sve je daleko. Želim da utonem u ovoj toploj visini. Vidim boje i osećam toplinu sa kojom ću pobediti nepoverenje oštrog i ciničnog pogleda mog profesora. DA LI SE JE JUČE FELIKS OSEĆAO OVAKO PRE SKOKA SA “GRANICE SVEMIRA”?

I. S. 

 

Atačmenti



Komentari (0)

Bloger je isključio mogućnost postavljanja komentara za ovaj tekst

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana